Odavno jedan događaj nije toliko protresao sportsku javnost kao nedavno postavljenje Nebojše Čovića na mesto prvog čoveka srpske košarke. Odgovor na pitanje zašto je tako, imajući u vidu njegove dobre rezultate u najvoljenijem sportu u Srbiji, više je nego jednoznačan. Ovaj „ljubimac“ košarkaške čaršije, za ove tri i kusur decenije dejstvovanja na političkoj i sportskoj pozornici, uspeo je da se naruga ili posvađa sa svima sem sa onima koji Srbijom vladaju, ostavljajući za sobom iskopane rovove podela i žrtve sopstvenih ambicija ili ambicija svojih nalogodavaca.
Ali, ovakav ishod dao se naslutiti još onog dana kada je Predrag Danilović podneo ostavku na mesto predsednika Košarkaškog saveza Srbije, a Čović krenuo u već oprobanu turu po režimskim medijima, objašnjavajući da srpskoj košarci nedostaje strategija, prećutno poručujući da je on taj koji ima viziju. Uz dozvolu sveznajućeg, koji samo što nije doktorirao i na katedri za basket, razume se.
Drugačija vrsta političara
Ostaje, ipak, za upit da li je Čović baš voljno, posle 13 uspešnih godina u Crvenoj zvezdi, napustio mesto predsednika kluba ili je novo zaduženje u Savezu bio još jedan zadatak za ovog specijalca svih režima?
Ono što se, ipak, Nebojši ne može odreći jeste istančan instinkt za politički opstanak. On ne spada u sortu kabinetskih puzavaca, on je drugačija vrsta političara, od onih koji drže da samo besposleni ili budale vagaju koliko je razuma i koliko osećajnosti u činjenici da okolnosti nalažu da se ima biti na strani jačeg. Otuda, za njega nema ničeg spornog da je sada uz one koje je 5. oktobra pre skoro četvrt veka rušio. I šta, dođavola, nije jasno u njegovom shvatanju i politike i sporta da je lanac ishrane u kojem veći jede, a manji biva pojeden, prirodno stanje stvari.
I zato delić njegovog obraćanja sa nove funkcije možda neće spasiti srpsku košarku, ali sedam jezika govori. „Nikad nisam bio ničije vlasništvo. Ne dugujem nikome ništa. Funkcije su bitne samo ako možemo da dođemo do pravih ljudi“, poručio je nedavno Čović.
I niko mu ne može osporiti da je, gotovo uvek, pronalazio put do „pravih ljudi.“ I pre tri decenije i sada. Druga konstanta njegove karijere proizlazi iz kalkulacije da takav, kakvim ga je Bog dao, uvek raspolaže sa više intriga od svojih neprijatelja, ako već ne može da računa na kulturu zaborava, tako rasprostranjenu na ovim prostorima. A nije da ne bi želeo da se zaboravi da je u vreme Slobodana Miloševića bio gradonačelnik, kao član SPS-a, partije koja je obesmislila svaku pomisao na pošten posao i koja je tih devedesetih od Srbije napravila globalnog pariju.
Ostaje, ipak, za upit da li je Čović baš voljno, posle 13 uspešnih godina u Crvenoj zvezdi, napustio mesto predsednika kluba ili je novo zaduženje u Savezu bio još jedan zadatak za ovog specijalca svih režima
Baš kao što bi želeo da se ne pominje previše da je nakon poslova mašinskog inženjera u beogradskoj fabrici alatnih mašina „Ivo Lola Ribar“ iz Železnika i rudarskom kompleksu Kolubara, preuzeo direktorovanje nad devastiranim preduzećem Proleter iz Železnika, koje je, istina, uspeo da podigne na noge, preimenuje u FMP trejd, da bi potom ovu državnu firmu pretvorio u privatnu, u kojoj on i njegova supruga Vesna imaju većinski kontrolni paket akcija. A to ne biva baš samo uz pomoć menadžerskih sposobnosti koje, u njegovom slučaju, nisu upitne.
Važna uloga 5. oktobra 2000. i nevolje zbog angažmana na KiM
Ne bi Nebojša ni da ga podsećaju kako je poništio privatizaciju Studija B, koji je stavio pod svoju kontrolu, ni kako je policijskim pendrecima „pacifikovao“ štrajk u Gradskom saobraćajnom preduzeću, ni kako je devedesetih razvio ozbiljne poslove sa vojskom, čak i nakon što je 1997, posle izborne krađe, okrenuo leđa Miloševiću.
Bio je to jedini put kada je Čović, naizgled, rizikovao. Zapravo, pre će biti da je nakon što je video da na lokalnim izborima Srbija listom okreće leđa Miloševiću, ispravno procenio da njegova vlast ulazi u senilnu fazu i da je moć do tada neprikosnovenog vožda u slobodnom padu. Ali svejedno, veoma važnu ulogu u oktobarskim promenama 2000. niko mu ne može odreći.
Nedugo nakon toga premijer Zoran Đinđić poverio mu je zadatak da obuzda pobunu Albanaca na jugu Srbije, a odnosi koje je tada uspostavio sa Jedinicom za specijalne operacije i njenim komandantom Miloradom Ulemekom Legijom pratiće ga kroz razne spekulacije do današnjih dana. Posebno ona da je bio deo inspiratora atentata na Đinđića.
Ne bi Nebojša da se previše pominje da je preduzeće Proleter iz Železnika, preimenovao u FMP trejd i ovu državnu firmu pretvorio u privatnu, A to ne biva baš samo uz pomoć menadžerskih sposobnosti
Istovremeno, predsednikovanje Koordinacionim telom za Kosovo i Metohiju doneće mu nove nevolje. Tužilaštvo za organizovani kriminal je, naime, 2016. podiglo optužnicu protiv njega i još šest osoba zbog sumnje da su proneverili novac namenjen Srbima na Kosovu. Branio se tvrdnjama da je u pitanju „politička intriga bivšeg tužioca i režima Borisa Tadića“. Bila je to više nego jasna Vučićeva poruka da Čoviću može da trese kavez ako to poželi i kad god to poželi. I zato njegove eksplikacije o stanju na Kosovu deluju tragično. Uloga moralnog žandarma koji krivce za predaju Kosova vidi u svima osim u aktuelnom režimu, više je nego mučna. Bar dok zvanično ne saznamo da li je Nebojša stvarno neke Srbe na Kosovu ostavio bez krova nad glavom.
Uz prećutnu saglasnost DS-a došao na čelo Zvezde, sad na usluzi SNS-u
Iz njegove nagrižene političke karijere ostaće upamćen zaista efektan slogan „Kad je teško – Čović“, uoči predsedničkih izbora 2004, koji su, ujedno, bili i početak kraja njegove političke karijere.
Za sve to vreme Čović nije zapostavljao svoj rezervni položaj – košarku, u kojoj je zaista bio uspešan. Revitalizujući lokalni klub ILR Železnik, koji je takođe preimenovao u FMP i koristeći političku moć, od ekipe sa periferije napravio je respektabilnog regionalnog „igrača“. Štaviše, košarkaška akademija iz Železnika dala je u poslednjih dvadesetak godina gro reprezentativaca. Ali, njegove ambicije sezale su mnogo više.
Konačno, uz prećutnu saglasnost Demokratske stranke 2011. dolazi na čelo Crvene zvezde, koja je bila pred gašenjem, a svom dotadašnjem klubu FMP pozajmljuje ime posrnulog giganta. Unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR) u roku od nekoliko godina učinio je da Zvezdin dug od 16 miliona evra nestane.
Novi predsednik KSS je od onih koji drže da samo besposleni ili budale vagaju koliko je razuma i koliko osećajnosti u činjenici da okolnosti nalažu da se ima biti na strani jačeg
Ali, kako se političke prilike menjaju, menja se i Čović, pa je tako od dolaska naprednjaka na vlast novim vladarima bio na usluzi. Zbog toga se, nakratko, 2013, vratio na funkciju, participirajući u Privremenom veću Grada Beograda, nakon što je Dragan Đilas izgubio većinu. Zauzvrat je dobio finansijsku i političku podršku koja je rezultirala brojnim regionalnim titulama, a Zvezda je postala redovni učesnik Evrolige. Na tom se putu nije mnogo obazirao na žrtve, pa je tako 2015, uz pomoć režima proterao Duška Vujoševića, najpre iz Partizana, a potom i iz srpske košarke. To što su u mladalačkim danima zajedno igrali baš u Partizanu, Čoviću ništa nije značilo, jer je osvrtanje na takve trivije zabava za sentimentalne budale.
Šta se, naposletku, može očekivati od povratka u Kuću košarke od čoveka koji je u fotelji predsednika bio već 1995, od Miloševićevog kadrovika i rušitelja, od jednog od lidera DOS-a koji je nadživeo ovaj projekt i uspešno zatvorio krug vraćajući se pod okrilje onih koji su bili Miloševićevi saučesnici u urnisanju Srbije? Pa pre svega beskrupuloznu oštrinu prema svojim protivnicima, prećutno snishođenje Vučićevim hirovima, pi čemu će se sve odvijati u savršenoj harmoniji sa predsednikovim interesima. Jer, kako rekosmo, Čović je uvek dobro razumevao kada njegove ambicije treba da budu iza njegovih izgleda.
