Prošle godine je na društvenim mrežama jedno vreme popularan bio video u kome su žene muškarcima postavljale pitanje koliko često razmišljaju o Rimskom carstvu. Ispalo je da je preovlađujući odgovor glasio „prilično“: mnogi od anketiranih muškaraca tvrdili su da im drevna imperija na pamet pada svake sedmice, ili čak svakog dana.
To nije iznenadilo Majka Dankana, domaćina popularnog podkasta Istorija Rima, a verovatno ni Toma Holanda (britanskog istoričara, prim.), koji je na tu temu napisao brojne bestselere. Tu modernu fascinaciju svakako razume i Meri Bird. Njeno proučavanje antičkog Rima – u kombinaciji s nepretencioznim stilom i asertivnom harizmom – pretvorilo ju je, rečima jednog posmatrača, u „nacionalnu instituciju i bez konkurencije najslavnijeg svetskog stručnjaka za antičku istoriju“.
Zašto je antički Rim toliko privlačan modernoj publici? Kako što Bird objašnjava, Rimska republika postavila je temelje zapadne politike i kulture. Osim toga, istorija Rima je toliko mnogoznačna da njeni elementi mogu biti rastavljeni, preuređeni i interpretirani tako da se prilagode svakom narativu ili verovanju.
Rim je bio ključna inspiracija za modernu liberalnu demokratiju. Misli i dela američkih „očeva osnivača“ bili su natopljeni rimskim idealima, a Sjedinjene Države predstavljane su kao novi barjaktar republikanske slobode. Ali na svoj osoben način su i italijanski fašisti – ne na poslednjem mestu sam Musolini – pokušavali da se predstave kao punopravni naslednici Rimskog carstva.
Rim je takođe i priča o demokratskoj republici koja prerasta u autokratiju onda kad podlegne kolektivnoj frustraciji, političke norme bivaju pogažene, i javi se široko rasprostranjena želja za liderom koji će vladati čvrstom rukom. Kritičari Donalda Trampa znaju da ga uporede s Julijem Cezarom, ukazujući na njegovu demagogiju, neutoljivu želju za sticanjem moći, te spremnost na kršenje pravila i normi. Ali slična poređenja često prave i njegove pristalice na krajnjoj desnici, u nastojanju da ga prikažu kao nekakvog velikog imperijalnog osvajača.
Ključna razlika između Zapada danas i Rima na svom vrhuncu je u tome što su Rimljani očekivali da budućnost bude ponavljanje njihove slavne prošlosti, a za zapadnjački pogled na svet od ere prosvetiteljstva naovamo od fundamentalnog značaja su vera u napredak i obnovu
Trampove pristalice takođe (pogrešno) veruju da je imigracija ta koja je srušila Rimsko carstvo. Šire posmatrano, pristalice krajnje desnice pokušavaju da sugerišu kako je antički Rim postavio temelje „belačke kulture“. Ovo pomaže da se objasni viđenje Den-ela Padilja Peralte, profesora antičke istorije s Univerziteta Prinston, da je oblast kojom se bavi neodvojiva od svetonazora belog imperijalizma.
Bird u svojoj knjizi SPQR: Istorija starog Rima iz 2016. (objavljenoj i u Srbiji, prim.) ovu mitologiju belaštva dovodi u pitanje, ukazujući na to da je priča o Rimskom carstvu, po prirodi stvari etnički raznolikom, zapravo „istorija ljudi s različitom bojom kože“. Štaviše, njena knjiga se završava odlukom imperatora Karakale da državljanstvo dodeli svim podanicima carstva. Stara rimska aristokratija ostala je bez dotadašnjih privilegija jer ih dotad nije želela da deli s drugima.
Slično tome, povest o Rimu postala je uzor i onima koji sanjaju o obnovi patrijarhalnog poretka. Rim je možda imao svoje heroine, ali one su tipično bile majke ili supruge imperatora. U krajnjoj liniji, Rim je suštinski bio pretorijansko društvo koje je visoko vrednovalo hrabrost, čast i muževnost, iliti virtus. Ali u isto je vreme i konsenzualni homoseksualni seks bio legalan, te se na Rim može gledati i kao na rano izvorište legitimacije gej prava.
Za Izraelce, pak, Rim predstavlja nešto sasvim drugo: narativ Rimskog carstva podseća ih na iskustvo egzila, dok u isto vreme u fokus dovodi i potencijalno katastrofalne posledice nesposobnosti da se razmišlja u realnim okvirima. Uzmimo primer bune – poslednje eskalacije u jevrejsko-rimskim ratovima – koju je protiv Rimskog carstva 132. godine n.e. podigao Simon bar Kohba, a koja je dovela do katastrofalnog poraza i potpunog uništenja jevrejskog života u Judeji, čije je ime imperator Hadrijan potom promenio u Palestina.
Pa ipak, kao što je nekadašnji šef izraelske vojne obaveštajne službe Jehošafat Harkabi napisao u svojoj izuzetnoj knjizi The Bar Kokhba Syndrome: Risk and Realism in International Relations, Bar Kohbin „neodgovorni čin kolektivnog samoubistva nacije“ u Jevreje je usadio „divljenje pobunjeničkom duhu i heroizmu, nezavisno od snošenja odgovornosti za njihove posledice“. David Ben-Gurion, osnivač modernog Izraela, imao je, na sreću, drugačiji mentalni sklop: njegov rezon bio je da se s nekom supersilom nikad ne treba inatiti, ili pak ulaziti u rat s njom, ako na svojoj strani nemate neku drugu supersilu. Avaj, danas su jevrejski mesijanski nastrojeni ziloti na palestinskim teritorijama (iznova preimenovanim u Judeju i Samariju) rešeni da ponove Bar Kohbinu samoubilačku ludost.
Rim je i priča o demokratskoj republici koja prerasta u autokratiju onda kad podlegne kolektivnoj frustraciji, političke norme bivaju pogažene, i javi se široko rasprostranjena želja za liderom koji će vladati čvrstom rukom
Rim se često priziva i kad se opisuje američka hegemonija. Pax Romana – neka vrsta „zlatnog doba“ relativnog mira i prosperiteta utemeljenih na dominaciji jedne moćne imperije – poslužio je kao model za Pax Americana, period koji je nastupio po završetku Drugog svetskog rata. I kao što su napori uloženi u uspostavljanje „opšteg mira“ između grčkih gradova-država posle Peloponeskog rata na kraju obezbedili etički osnov za preuzimanje kontrole od strane Rima, stalni ratovi u Evropi na kraju su naterali SAD da se postave kao spoljni garant bezbednosti i reda. Kao da je mir često nekompatibilan s punom političkom slobodom.
Ali sada deluje kao da je Pax Americana na zalasku – i taj trend podstiče brojne spekulacije o onome što se vidi kao neminovni „pad“ američke „imperije“. Temelji takvom spekulativnom viđenju postavljeni su još u 18. veku, kada su ljudi poput Edvarda Gibona i Monteskjea pisali o sudbini koja je snašla Rimsko carstvo. Pa ipak, SAD imaju još mnogo toga da nauče da bi i same izbegle opadanje i slom.
Možda najvažnija lekcija sastoji se u tome da je čak i hegemonskim silama potreban nekakav osećaj za meru. Rim je patio od onoga što je Gibon opisao kao „prirodni i neizbežni efekat neumerene veličine“. Na sličan način je i Amerika prepoznatljiva po tome da joj nedostaje prikladne poniznosti, što je posebno bilo uočljivo u godinama nakon završetka Hladnog rata, kada nije bilo nikog da njen hegemonski položaj dovede u pitanje. Stoga bi trebalo da se pobrine da je vlastiti hibris ne dovede do pada.
Mada istorijska poređenja mogu da pomognu našem razumevanju sadašnjosti i budućnosti, ona nam ne nude nikakve garancije. Čak ni na takozvanu Tukididovu klopku – navodno neizbežni sudar etabliranog hegemona (poput SAD) i sile u usponu (poput Kine) – ne bi trebalo gledati kao na nekakav gvozdeni zakon istorije, ako ni zbog čega drugog a ono zbog nezamislivo visoke cene koji bi takav sukob u današnje vreme imao.
Ovo nas dovodi do ključne razlike između Zapada danas i Rima na svom vrhuncu: dok su Rimljani očekivali da budućnost bude ponavljanje njihove slavne prošlosti, za zapadnjački pogled na svet od ere prosvetiteljstva naovamo od fundamentalnog značaja su vera u napredak i obnovu. Nadahnuti tom verom, dalje smo u stanju da primenjujemo istorijske lekcije i nadamo se tome da ćemo izbeći najgore greške naših predaka.
autor je bivši izraelski ministar spoljnih poslova i potpredsednik Toledo međunarodnog centra za mir
Copyright: Project Syndicate, 2024.
