Ne vidim kako Srbija može da propadne ako ne počne da rudari litijum. Može da propadne samo ako sama bude snosila troškove sanacije štete u slučaju da projekat Jadar propadne i Rio Tinto od njega odustane zato što im se prerada litijuma ne bi isplatila. Nijedna iole ozbiljna država ne sme sebi da dozvoli da joj sudbina zavisi od jednog projekta. Istovremeno, današnji način života, sa savremenim tehnologijama, ne može da opstane bez rudarenja, tako da se taj projekat mora objektivno sagledati.
Ovo u ekskluzivnom razgovoru za Radar poručuje Luka Erceg, rođeni Kanađanin, američki biznismen iz San Dijega, čiji su roditelji poreklom iz Livna i Loznice, pored koje se i planira rudnik litijuma. Njegove reči imaju posebnu specifičnu težinu. Ne toliko zbog toga što je na Pravnom koledžu Južnog Teksasa postao doktor prava, na Univerzitetu Rajs magistar poslovne administracije, a pre toga na Univerzitetu Guelph u Ontariju diplomirao marketing menadžment, već što je 2011. firma Simbol Materials, čiji je suvlasnik bio, dobila sve neophodne dozvole da u SAD, u Kaliforniji, izgradi dve fabrike za preradu litijuma, da bi dve godine kasnije vlasnici te firme odbili 325 miliona dolara, koliko im je, u zamenu za vlasništvo, ponudila kompanija Tesla Ilona Maska, čija je tržišna vrednost sada 682 milijarde dolara.
Erceg je sada osnivač i generalni direktor Dynamique Financial LLC, firme koja upravlja investicijama, restrukturira kompanije i bavi se osiguranjem na veliko, strateškim konsaltingom i drugim finansijskim uslugama. U prilog tezi da se preuveličavaju ekonomski efekti projekta Jadar, sagovornik Radara navodi da je vrednost predviđene godišnje proizvodnje oko 580 miliona dolara – 58.000 tona litijum karbonata po trenutnim cenama od oko 10.000 dolara po toni.
„To znači da bi država od rudne rente od pet odsto godišnje imala 29 miliona dolara ili oko četiri dolara po stanovniku. Nije to džeparac, ali nisu ni velike pare u odnosu na 2,4 milijarde evra, koliko Rio Tinto tvrdi da će uložiti u rudnik i na rizik koji taj projekat sa sobom nosi. U Čileu, na primer, rudna renta ide i do 40 odsto, dok je u Argentini tri procenta i od tih država, velikih proizvođača litijuma Srbija bi dosta mogla da nauči“, ističe Luka Erceg, naglašavajući na startu da sebe ne smatra protivnikom rudarenja. Naprotiv.
„Rudarstvo na vašim prostorima ima dugu istoriju, još od rimskog doba i Vizantijskog carstva. Problem sa litijumom je specifičan, jer se proizvodi samo u Argentini, Čileu i Australiji. Uz te tri, četvrta zemlja je Kina, koja ga samo prerađuje, ali nema nijedan rudnik, iako se na tome već dugo radi“, objašnjava sagovornik Radara.
Neko će reći, u redu, ako može tamo, zašto ne može u Srbiji?
Ne kažem da ne može. Samo u svim tim zemljama litijum se proizvodi iz slanih jezera. Srbija ima dovoljno pametnih ljudi, stručnjaka, ali niko od njih nije imao iskustva sa litijumom i nije imao gde da nauči sve o tome i da se osposobe za rad u toj industriji. Ključna stvar koju bi trebalo da shvatite je da nije problem u iskopavanju, već u preradi, s obzirom na to da su za proizvodnju litijuma iz rude neophodne velike količine opasnih hemikalija. Taj proces se tehnološki dramatično razlikuje od proizvodnje bakra, zlata, srebra i drugih metala, jer za sve njih postoje neki standardi, po kojima mogu da se prodaju na Londonskoj berzi metala (LME). Za litijum nema standarda, već se njegove karakteristike generalno utvrđuju za isporuku svakom pojedinačnom kupcu, u zavisnosti od njihovih potreba. Samim tim, ako pravite litijum za jednog kupca, po njegovim specifikacijama i ako hoćete da promenite bilo šta u procesu proizvodnje, za to prethodno morate dobiti saglasnost kupca, jer ne koriste svi proizvođači baterija za mobilne telefone i električne automobile istu vrstu litijuma. Drugo, oni kad reše da ga kupuju od jednog proizvođača, oni dođu i detaljno ispitaju fabriku, a nakon potpisanog sporazuma procesi ne smeju da se menjaju, jer kupac očekuje da se litijum proizvodi na isti način svaki dan. Da se ništa ne menja bez njihove saglasnosti i odobrenja, jer to može da iskomplikuje proizvodnju baterija ili delova za njih, katoda, anoda i baterijskih ćelija.
Da li je to možda bio jedan od razloga za nedavnu posetu nemačkog kancelara Olafa Šolca Srbiji, da se za nemačku automobilsku industriju obezbedi litijum iz Srbije?
Možda, ali većina nije svesna koliko mnogo koraka postoji od rude do automobilske kompanije. U tom lancu je najmanje četiri-pet kompanija, koje proizvode anode, katode, elektrolite, separatore, ćelije i kablove. Toliko ih je potrebno da bi se proizvela baterija. Katode i anode prave se u Japanu, Kini i nešto manje u Južnoj Koreji. Samo u Aziji, i nigde više. Isto važi i za baterijske ćelije. Sve to se iz Azije šalje svim proizvođačima baterija u svetu, tako da i nemačka automobilska industrija baterije pravi od delova iz Azije. Koje će onda kompanije iz Nemačke ili neke druge evropske zemlje kupovati litijum iz Srbije, kad se one i ne bave proizvodnjom delova za baterije? Je li se neki zainteresovani kupac do sada javio Rio Tintu sa jasnom porukom da bi kupovao litijum iz Jadra? Koliko znam, nije niko.
Vlast uverava građane da se ovde neće samo kopati litijum, već da će biti podignute i fabrike katoda, anoda, baterija, električnih automobila… Koliko je to realno?
To je lepa priča i ja bih voleo da to vidim. Bilo bi fenomenalno da Srbija osvoji tehnološki napredne industrije. Problem je samo što to nije realno. Za vreme mandata predsednika Baraka Obame, Amerika je investirala milijarde dolara u kompanije za proizvodnju baterija i delova za njih, a danas nisam siguran da li ijedna od tih frmi postoji. Ni Kanada, ni mnoge druge razvijene zemlje nemaju fabriku baterija. Američka država je iz budžeta, kao da je banka, kompanijama pozajmila novac, a nekima dala i bez obaveze da ga vrate u želji da se smanji zavisnost od uvoza iz Kine, ali su na kraju sve te firme propale. Ako SAD nisu uspele u tome sa milijardama dolara podrške, kolike su šanse da Srbija to uradi?
Bilo bi fenomenalno da Srbija osvoji tehnološki napredne industrije, ali to nije realno. Za vreme Obame, da bi smanjila zavisnost od Kine, Amerika je investirala milijarde dolara u firme za proizvodnju baterija, ali su na kraju sve propale. Ako SAD nisu uspele u tome sa milijardama dolara, kolike su šanse da Srbija to uradi
Zvaničnici pokušavaju da nas ubede da je to moguće…
Nije realno, jer u Aziji već postoje izgrađeni kapaciteti koji mogu time da podmire potrebe celog sveta. Zašto bi se onda neko upuštao u takvu, veoma neizvesnu investiciju, za koju je teško očekivati da će biti isplativa? Uz to, gde je radna snaga za te moderne tehnologije? Za to su potrebni rudarski, hemijski, elektro i drugi inženjeri… Da bi se zatvorio krug, koji počinje obrazovanjem, država mora da utvrdi jasne prioritete i strategije, da bi mogla da ostvari napredak u pojedinim oblastima, kao što je Indija uradila sa IT sektorom. U tome je i Srbija prepoznatljiva i vrlo konkurentna, ali teško da može da se nosi sa konkurencijom iz Azije u proizvodnji baterija. Na stranu što državu taj ekonomski aspekt ne bi uopšte trebalo da interesuje i što ima mnogo pametnijih stvari u koje bi Srbija trebalo da ulaže.
Ali, upravo to je ključni argument zagovornika litijuma, a ministar finansija Siniša Mali tvrdi da će srpski BDP da poraste 16 odsto, za 10 do 12 milijardi evra?
Srbija može od toga da računa samo na rudnu rentu, a već sam rekao da je ona mizerna i da nije dovoljna. I druge države, poput Argentine i Australije, imale su problema sa rudnim rentama. Ja zagovaram predlog da ta renta zavisi od kretanja cena na tržištu. Kada ponuda ne može da podmiri tražnju za litijumom, cena skoči i kompanije koje ga prerađuju ostvaruju ekstraprofite. Tada bi trebalo da se poveća i rudna renta, da i država u kojoj se on iskopava ima neku korist od toga, da dobije „bonus“. I suprotno, kad cena minerala padnu, da se i renta smanji i olakša pozicija kompanije koja ga prerađuje. To je praksa u SAD. Umesto da razmišlja o zaradi, država bi trebalo više da brine o nekim drugim stvarima. Konačno, na investitoru je da odluči šta će i od njegove odluke će zavisiti da li će na tom projektu da izgubi ili zaradi ogromne pare. Blago njima ako misle da će im se isplatiti investicija od 2,4 milijarde evra, samo ne vidim kako će da vrate taj novac uz sadašnju cenu od 10.000 dolara po toni. Ako očekuju da će cena da poraste, to se, na njihovu žalost, neće desiti, jer cene prirodnih resursa vremenom gube vrednost i pre će nastaviti da padaju nego što će porasti. Između ostalog i zbog stalnog napretka tehnologije, što obara troškove proizvodnje, a vremenom se otkrivaju i nove rezerve ili resursi. Plašim se da je jedan od problema što je projekat Jadar baziran na mnogo višim cenama litijuma od današnjih. Zato bih, da sam na mestu države, pitao Rio Tinto šta će biti ako za litijum iz Srbije ne uspeju da dobiju planiranu cenu, jer u tom slučaju ceo projekat može da propadne. A ako se to desi, ko će da razmontira svu opremu i ko će sve to da plati. Država mora i može da se zaštiti od takvog scenarija.
Mislite na neku vrstu garantnog fonda, što predlaže i akademik Bogdan Šolaja?
Upravo to. Da se novac, koji u taj fond uplati investitor, ne bi obezvredio, njime se mogu kupiti prvoklasne, međunarodne obveznice, koje garantuju siguran prinos. A ako projekat propadne, taj novac država može da iskoristi da situacija na terenu vrati u prethodno stanje ili da sanira posledice ako tokom rada rudnika dođe do neke ekološke nesreće. To je na Zapadu normalno i često se taj instrument koristi za slične projekte.
Kako vama iz San Dijega izgledaju duboke podele na zagovornike i protivnike rudarenja litijuma u Srbiji?
Za ovakve projekte ključna je transparentnost, a to je nedostajalo u slučaju Rio Tinta. Da su od starta uključili sve zainteresovane grupe, ne samo one koji su za, već i koji su protiv njihovog projekta, sve bi bilo drugačije. Kada smo mi dobili sve potrebne dozvole za gradnju dve fabrike za proizvodnju litijuma u Kaliforniji, niko nije bio protiv tih projekata.
Kako to da se niko nije bunio?
Zato što smo pre nego što smo predali projekat opštini, razgovarali sa svima, sa ekolozima, lokalnim farmerima, predstavnicima službe za zapošljavanje… Na kraju smo sa svima pojedinačno postigli sporazum, jer smo im detaljno sve objasnili, i tehnološki proces, i šta se dešava sa otpadnim vodama, od koga ćemo tačno nabaviti potrebne hemikalije za preradu i predočili čvrste dokaze da neće biti nikakvih posledica ni po biljke, ni po životinje, ni po ljude. Stičem utisak da građani u Srbiji nisu dobili takva uveravanja od Rio Tinta i da nemaju poverenje u njihove planove, a nemaju izgleda ni poverenje u državne institucije. Pri tome je ekstrakcija litijuma iz čvrste rude mnogo teža i skuplja nego iz slane vode. I kako projekat Jadar može biti isplativ i održiv ako Rio Tinto uloži 2,4 milijarde evra da bi godišnje proizvodio 58.000 tona, a kompanije koje ga proizvode iz slane vode mogu da povećaju kapacitet za 10 ili 20 hiljada tona uz ulaganje samo 25-30 miliona dolara? Uz to, kapacitet fabrike koja litijum ekstrahuje iz slane vode može da se proširi za najviše dve godine, a za gradnju rudnika potrebno je mnogo više vremena. Uz to, danas se, preradom čvrste rude, najviše litijuma proizvodi u Kini, s tim što sve te fabrike koncentrat nabavljaju iz Australije. Ako kojim slučajem naredne godine skoči cena litijuma, u Australiji se proizvodnja može povećati za 25 odsto u roku od 30 dana, samo angažovanjem novih bagera. Ništa više im za to nije potrebno. To ne znači da je projekat Jadar loš sam po sebi, ali smatram da je možda više vezan za borate, nego za litijum.
Slično mišljenje nedavno je u autorskom tekstu za Radar izneo i akademik Slobodan Vukosavić, koji smatra da su pravi cilj tog projekta borati, neophodni za proizvodnju borne kiseline. Da li je to dodatni razlog za brigu?
Ne znači da je to loš projekat. To može biti dobro za ekonomiju i Srbiju, jer se borati koriste širom sveta i ne bi bilo naodmet da Srbija izgradi jaku hemijsku industriju, ali je za to potrebna jasna strategija. S druge strane, za Rio Tinto bi bilo sjajno da u jednoj fabrici proizvodi i litijum i borate, kao što i jedan od vodećih svetskih proizvođača, čileanska kompanija SQM, iz istih resursa, uz kalijum proizvodi i litijum. Samo, javnost bi o tome morala da zna sve detalje, jer da bi se dobili borati, za preradu rude se koriste najjače hemikalije. I tu je deo opasnosti. Moraš da se pitaš odakle će doći te hemikalije, hoće li one da se proizvode u Srbiji ili će da se uvoze, kako će da se transportuju, hoće li putevima da krstare stotine cisterni ili će se prevoziti železnicom, šta će biti ako se, ne daj Bože, desi udes i te hemikalije iscure. I šta će biti sa otpadnom vodom, kako će ona da se prerađuje, po kojim standardima, gde će da se skladišti čvrsti, rudarski otpad? Sve su to pitanja na koja se odgovori moraju znati unapred, a ne kad projekat bude gotov. Kad smo tražili dozvole za naš projekat u Kaliforniji, morali smo da dokažemo od koga ćemo nabaviti opremu (čak i koliki procenat će biti američke, a koliki uvozne opreme), gde ćemo da kupujemo hemikalije, da se neće transportovati pored škola i kroz naseljena mesta, čak smo morali da sklopimo i predugovore sa kompanijama koje će da skladište otpad… Ništa nije moglo da se završi na časnu reč. Taman posla. Za svaku sitnicu tražili su čvrste garancije i sve smo morali unapred da rešimo.
Pomenuli ste koliko je važno da građani budu upoznati sa svim detaljima. Nakon sastanka predsednika Srbije sa nekim naučnicima, javnost je saznala samo šta je rekao Vučić. Da li je to pravi pristup ako se želi široka podrška za taj rudnik?
Možda su neke stvari poverljive, ali bi u svakom slučaju javnost što pre morala da bude obaveštena o čemu se razgovaralo i šta naučna zajednica o tome misli. Posao države je da utvrdi pravila koja će važiti za sve rude i rudnike, a ne da reguliše svaki projekat posebno i da se o svakom pregovara sa zainteresovanim investitorima. U SAD zakoni važe za sve, ministarstva i državne agencije se staraju da ih svi poštuju, a oni koji se o njih ogreše budu kažnjeni u sudskom postupku.
Nije isključeno da je projekat Jadar možda više vezan za borate, nego za litijum, kao što i jedan od vodećih svetskih proizvođača, čileanski SQM, iz istih resursa, uz kalijum proizvodi i litijum. Samo, javnost bi o tome morala da zna sve detalje, jer da bi se dobili borati za preradu rude se koriste najjače hemikalije. I tu je deo opasnosti
Dok nas zvaničnici uveravaju da nam bolja budućnost zavisi od litijuma, vi ste posao sa litijumom napustili još 2013. Zašto? Da li ste se pokajali? I da li je taj biznis sada isplativiji nego pre 11 godina?
I dan-danas i ja i moja firma savetujemo kompanije i investitore koji se, između ostalog, bave i litijumom, ali ne isključivo tim biznisom. Cene su u međuvremenu najpre išle naviše, a onda su pale, jer su mnoge kompanije smanjile proizvodnju električnih automobila. Samo Tesla povećava proizvodnju, svi ostali smanjuju. Suština je u tome da se litijum ne koristi kao gorivo, pa se i ne troši. Jednog dana, kad do sada proizvedene litijumske baterije izgube efikasnost i istekne im rok trajanja, one će se reciklirati i taj litijum će moći ponovo da se koristi. Kada se to desi, neće više biti potrebne nove količine litijuma i to ljudi moraju da shvate. Otkako smo mi odustali od našeg projekta, ne znam da li se otvorila ijedna nova fabrika, jer nema ni razloga za to. Do 1998. SAD su bile najveći proizvođač na svetu i u to vreme se 97 odsto litijuma dobijalo preradom rude, da bi 1999. na to tržište ušli Argentina i Čile sa svojim proizvodima, čija je cena bila samo 1.300 dolara po toni. I danas oni mogu da proizvedu tonu po ceni od 1.500 do 2.000 dolara. Kako njima neko može da konkuriše? Ti, marginalni troškovi proizvodnje za litijum su najveći kad se dobija preradom rude i zato ona može biti isplativa samo dok su cene „jake“, dok litijum iz slane vode ne može da podmiri svu tražnju. Konačno, u SAD su u poslednje vreme pronađene ogromne količine litijuma u iskorišćenim naftnim bušotinama i u toj slanoj vodi ima tri-četiri puta više litijuma nego u slanom jezeru iz koga smo mi želeli da ga proizvodimo. Ako Srbija već hoće litijum, zašto prvo ne ispita da li ga ima u vodi koja je popunila mesta odakle se nekad vadila nafta po Vojvodini, jer bi njegova proizvodnja u tom slučaju bila mnogo jeftinija i ekološki prihvatljivija. To bi bilo mnogo bolje od projekta Jadar.
U SAD je nedavno utvrđeno da u slanoj vodi, u iskorišćenim naftnim bušotinama ima mnogo više litijuma nego u nekim slanim jezerima. Ako Srbija već hoće litijum, zašto prvo ne ispita da li ga ima u vodi koja je popunila mesta odakle se nekad vadila nafta po Vojvodini, jer bi ta proizvodnja bila mnogo jeftinija i ekološki prihvatljivija
Možda zato što je sada to imovina Naftne industrije Srbije, čiji je većinski vlasnik ruski Gasprom?
Da sam ja pregovarao o prodaji NIS-a, nikad im ne bih dao takva prava. U SAD možeš da zakupiš izvor nafte, ali time ne stičeš pravo da koristiš termalne vode ili bilo šta drugo što pronađeš na tom mestu. O tome se strogo vodi računa. Siguran sam da u Srbiji ima dosta pametnih ljudi, ali njima nedostaje iskustvo za sklapanje ovakvih i sličnih ugovora. Zato bi vlast u sličnim situacijama trebalo da se konsultuje s ljudima koji o tome više znaju, da se ovakve greške ne bi ponavljale.
Kad smo već kod toga, da li vas je iko iz Srbije zvao da vas pita za bilo kakav savet?
Niko iz Srbije me za ove tri godine, otkako sam dao intervju za nedeljnik u kom ste tada radili, nije zvao da bilo šta pita, iako sam jedini Srbin koji je dva puta o litijumu i strateškim mineralima svedočio pred američkim Kongresom, a o tome sam govorio i u Kini 2014, na kongresu posvećenom električnim automobilima, na poziv kineske vlade. Ali, da budem iskren, nisam ni očekivao poziv iz Beograda, jer vlast sigurno ima svoje ljude sa kojima se konsultuje. Pri tome, da se razumemo, ja nisam protiv rudarenja. Ljudi koji protestuju protiv rudnika nose mobilne i voze električne automobile, a kako misle da se oni proizvode bez rudnika. Samo što se svakom novom rudniku mora pristupati oprezno i pažljivo, jer mogu da naprave veliku štetu. Godinama su SAD svu svoju proizvodnju selile u Kinu, jer se tamo nije marilo za životnu sredinu. Sada se i tamo promenila priča, sad ne može ni u Kini da se ugrožava životna sredina, pa kineske firme idu u Vijetnam…
Niko iz Srbije me nije zvao da bilo šta pita, iako sam jedini Srbin koji je dva puta o litijumu i strateškim mineralima svedočio pred američkim Kongresom, a o tome sam govorio i u Kini 2014, na kongresu posvećenom električnim automobilima, na poziv kineske vlade. Ali, da budem iskren, nisam ni očekivao poziv iz Beograda
I u Srbiju, gde takođe ne moraju baš previše da brinu o životnoj sredini…
Vi to znate bolje od mene, ali to je problem i u mnogim drugim državama. A mi smo za naš projekat morali da dokažemo da neće ugroziti nijednu divlju životinju, nijednu pticu, kornjaču ili bubicu, da ne bismo ugrozili život bilo koje vrste. Morali smo da dobijemo saglasnost šest ili sedam različitih ministarstava. Zašto to ne bi bila obaveza i za svakog ko želi da otvori rudnik u Srbiji? I to je posao države. Čini mi se da se dobar deo ljudi buni zbog utiska da vlast gura projekat Rio Tinta, umesto da ima isti aršin prema svima.
Da li vam je čudno da te studije nisu već urađene, s obzirom na to da Rio Tinto u Srbiju nije došao juče, već pre više od 20 godina?
Naravno da mi je čudno. Iako je to dugoročan projekat, neverovatno je da neke stvari odavno nisu razjašnjene, a imali su vremena da angažuju i ljude iz celog sveta koji o litijumu znaju mnogo više. Zato mi se čini da su u Srbiju došli na isti način kao i u neke druge manje zemlje, u kojima su oni postavljali svoja pravila, po principu – ako hoćete naše pare, mora da bude onako kako mi kažemo. Mislite da bi to prošlo u SAD i Australiji? Nikad! Neka to probaju u Nemačkoj. Ne bi mrdnuli dalje od početka.
Za projekat u Kaliforniji morali smo da dokažemo da neće ugroziti nijednu pticu, kornjaču ili bubicu i da dobijemo saglasnost šest ili sedam ministarstava. Zašto to ne bi bila obaveza i za svakog ko želi da otvori rudnik u Srbiji? Čini mi se da se ljudi bune zbog utiska da vlast gura jedan projekat, umesto da ima isti aršin prema svima
Da li ste se ikad zapitali šta bi se desilo da ste sa tadašnjim partnerom 2014. pristali na ponudu Ilona Maska i kompanije Tesla od 325 miliona dolara?
Mi smo bili na pravom mestu, u pravo vreme i zahvaljujući našem advokatu Majklu Bati Samardžiji, koji je doktorirao prava i biologiju, a takođe je poreklom iz Srbije, sve naše pronalaske registrovali smo kao patente i zaštitili ih na 50 godina. Dok sam ja vodio Simbol Materials, za 29 meseci vrednost firme dostigla je 240 miliona, a Ilon Mask je za nju ponudio 325 miliona dolara. Ali, kad se baviš biznisom, ima 100 razloga zašto firma može da uspe ili propadne. Od tehnologije zavisi samo jedan, a od ljudi 99 razloga. Deo investitora želeo je da firma krene u jednom pravcu, drugi su hteli na drugu stranu, što nisam mogao da podržim pa smo kolega i ja rešili da je napustimo. Tri godine kasnije firma je propala, ne prateći „more“ strategije, a u međuvremenu je sve njene patente otkupila kompanija Aksidental.
Ako u litijumskom trouglu Argentina-Čile-Bolivija iza svake tone litijum karbonata, ostane 60 tona otpada, da li je to onda jedan od najvećih problema koji bi trebalo rešiti?
Dovoljno je samo da vidite planine otpada u Čileu i sve bi vam bilo jasno. Oni tvrde da deo toga još može da se koristi za proizvodnju soli, ali to su priče za malu decu. Jedina sreća u nesreći je što to malo ko vidi, jer tamo niko ne živi, pa nema ko ni da se buni. Da biste stigli do fabrike, morate satima da se vozite pored tih planina otpada. Pa samo od ulazne kapije do postrojenja za preradu vozite se 45 minuta. Zato bi Srbija trebalo da insistira samo na tome da procedure za otpad budu iste kao u SAD i drugim razvijenim zapadnim zemljama. Pa neka iz Beograda zamole vladu SAD da im pošalje svoje stručnjake.
Neverovatno je da neke stvari odavno nisu razjašnjene. Zato mi se čini da je Rio Tinto u Srbiju došao kao i u neke druge manje zemlje, u kojima su postavljali svoja pravila, po principu – ako hoćete naše pare, mora da bude onako kako mi kažemo. Mislite da bi to prošlo u SAD, Australiji ili Nemačkoj? Nikad! Ne bi mrdnuli dalje od početka
Zar ne primećujete da i SAD, i Nemačka, i EU, i Velika Britanija podržavaju rudnik litijuma, zašto bi onda slali svoje stručnjake?
Pa, onda je vreme da sami uvedete svoje standarde, jer je to vaša zemlja i vi ćete u njoj živeti. Ima naših stručnjaka koji u tome mogu da pomognu, a i neki moji prijatelji iz Amerike, odlični poznavaoci tehnologije prerade litijuma, spremni su da se uključe ako ih pozovu i da se ovaj posao obavi korektno. I sve te studije bi trebalo da finansira ne država Srbija, već Rio Tinto. Kao što se to radi i u SAD. Mislite li da naše vlasti ovde za to plaćaju? Ma jok, samo kažu investitoru šta sve moraju da urade ako hoće da dobiju dozvolu. I ko hoće – hoće, ko neće, neće moći ništa da radi i gotova stvar. I uopšte ih ne zanima koliko je neko uložio i koliko će izgubiti ako projekta ne bude. A što se tiče najavljenih ulaganja Rio Tinta, zna li se koliko će od tih 2,4 milijarde evra dobiti srpski dobavljači, jer ako se oprema i hemikalije uvezu i angažuju strani inženjeri, malo tog novca će ostati u Srbiji.
Budući da se bavite finansijama, da li biste, da vas pozovu, uložili novac u projekat Jadar?
Prvo ne, zato što za nas to nije zanimljiva tema. Drugo ne, jer je to veoma skup, jedan od najskupljih projekata u svetu, a uz to litijuma već ima dovoljno u svetu. Ali, ako bih morao da uložim novac fonda u fabriku litijuma, odabrao bih Albermale iz Čilea, jer oni imaju mogućnost da koliko god hoće povećaju proizvodnju. Možda bi prerada borata u Jadru donekle promenila tu računicu, ali nas borati ne zanimaju, jer mi pre svega ulažemo u nove tehnologije koje mogu značajno da unaprede poslovanje. Konačno, većina rudarskih kompanija je u ozbiljnim problemima. Rio Tinto jeste jaka kompanija, ali je prošle godine u SAD platila kaznu od 15 miliona dolara zbog kršenja američkog Zakona o stranoj korupciji (The Foreign Corrupt Practices Act) i to je bio epilog nagodbe posle višegodišnje istrage zbog sumnji da je kompanija plaćala konsultante za pomoć u sticanju prava na rudarstvo u Gvineji.
