Kraj je istinit, ostalo kako vam volja – Srbija je zemlja u kojoj nikada nije dosadno. Zato se, valjda, lako pišu odlični aforizmi. Jer, kako bi se reklo: „Naša demokratija je bezgrešna. Samo nam nedostaju zatvori.“ Uskoro će ih, možda, biti više, jer obećanja su, valjda, jedino što se podrazumeva. Tome nas je naučilo vreme.
Istraživanja su neumoljiva. Sigurna su kao da gledate u šolju posle dobro ispijene kafe. Najbolji je zato – terenski rad. Uz dobrodošlicu, dolazi sledovanje!
U zemlji u kojoj je siromaštvo zagarantovano, narod ne mora da brine za svoju budućnost
Sada će, gle ironije života, silni politički analitičari (koje li to škole završiše kada sve znaju) morati da rade – prekovremeno! Istina, dnevni red je unapred poznat! BIA nema potrebe da spava. Dugačak je spisak izdajnika, posebno onih koji prete predsedniku i žure da svetskim moćnicima dojave kako se približavamo Belorusiji. Jer, u zemlji u kojoj je siromaštvo zagarantovano, narod ne mora da brine za svoju budućnost!
Novo doba je, u stvari, kopija starog vremena. Znao se, na primer, red u Titovoj Jugoslaviji: Goli otok za one koji nisu videli – more! Lekcija političkog inženjeringa u našim uslovima još nije – savršena. Pravnici iz doba starog Rima zapisali su da nema savršenog zločina, a nema, zasigurno, ni savršenih izbora!
Ljubitelji trilera i dugih razgovora u kojima se unapred zna ko će šta reći, posebno na TV sa nacionalnom frekvencijom, ne moraju da izmišljaju toplu vodu. Dovoljno je da se zavale u udobne fotelje i da slušaju ono što su odavno čuli. Ključ koji otvara vrata demokratskog dijaloga je jednostavan. Zna se ko ovde vlada, ko je zadužen da ponavlja iste fraze i kome se preti – odlaskom u neke bolje predele – besmrtnosti!
I između dva svetska rata opasno se agitovalo za narodne poslanike, a u zabitim selima ljudi su verovali da ako neki njihov poznanik bude izabran za narodnog tribuna posle toga dolaze putevi, škole, manji porezi, ukratko bolji život
Sada kada se sve zna, uludo se trošio novac za predizborne ručkove u seoskim birtijama i gradskim kafanama. Dovoljno je „naštimovati kalendar“ (čitajte, biračke spiskove) i sve funkcioniše kao – švajcarski sat! Ćorave kutije, kao u ono poratno vreme, kada su komunističke vođe „okupirale“ Dedinje, sada više nisu u modi. Opismenio se narod, a izbor mu nije ni težak.
Dopričajmo sadašnji trenutak jednom, čini se, odličnom humorističko-satiričnom pričom u kojoj je kraj – istinit! Ako bismo pisali scenario, ovako bi, otprilike izgledao: u jednom kraju na Balkanu između dva svetska rata opasno se agitovalo za narodne poslanike. Svi su hteli da budu pitani.
I ranije su kandidati za poslanike obećavali svakojaka čudesa u koja nisu ni sami verovali
Najviše znatiželjnika bilo je po zabitim selima gde je vladala nepismenost, ali su ljudi verovali da se spas može pronaći ako neki njihov poznanik bude izabran za narodnog tribuna. Posle toga, dolaze i putevi i škole i manji porezi. Ukratko, bolji život. Upravo ta najudaljenija sela obilazili su viđeniji ljudi, uglavnom čuvene zanatlije, profesori, lekari, advokati… Svi su bili veoma govorljivi i, kao i danas, i u to vreme, obećavali su svakojaka čudesa u koja, ruku na srce, nisu ni sami verovali.
Zborovanja je uoči izbora bilo gotovo svake večeri. Pošto seljaci obave poslove i nahrane stoku, išli su na te sastanke često podnapiti i spremni da postavljaju i nemoguća pitanja.
„Gospodine, govorio bi jedan `veseli` seoski domaćin srednjih godina, svaki put su nam obećavali svašta uoči izbora, ali od toga nije bilo ništa!“
Ma biće svega, i puteva i mostova, čim budu izabrani
Onaj kandidat za poslanika, sa podužim političkim stažom, bio je spreman da zadovolji seljačku znatiželju: „Ljudi moji, to su bili prevaranti! Ja sam nešto drugo! Ono što obećam, to i ispunim!“
Seljaci su vrteli glavom, ali su rafalno nastavljali da postavljaju neugodna pitanja: „Dobro, gospodine, da li ćemo dobiti put?“
„Biće ispunjeno! To vam garantujem!“
„Pitam te, gospodine, da li ćemo konačno dobiti most. Sa druge strane reke su uglavnom naše njive i šume!“
„Garantujem! Kada budem izabran!“
Seljaci su i dalje bili sumnjičavi, jer su mnogo puta bili prevareni. I sada dolazi onaj deo priče koji je ušao u legendu. U jedno zabito, planinsko selo, došao je i Todor Toša Tonić, Leskovčanin, advokat, istinita ličnost između dva svetska rata koji je obećavao kule i gradove. Dugo je bio „ambasador naroda“ i ljudi su ga prozvali „tatko na narod“. Kasnije su mnogi pisali i pričali o njemu. Politički protivnici govorili da je nevaspitan i lakrdijaš. Ipak, nisu osporavali dovitljivost i političku snalažljivost!
Todor i njegove anegdote nadživele su komunističku, ali i sve ostale vlasti. Tonić, sa svojom harizmom predstavlja, zapisali su hroničari, drugu stranu Leskovca: donosio je šarm, spretnost, umešnost sa dozom ironije i neverovatnim smislom za humor. Baš sve ono što Leskovčani jesu.
Ostaće zapamćeno za sva vremena jedno njegovo obraćanje narodu pred izbore koju su bili u znaku „biti ili ne biti!“
Glas iz naroda: „Todore, nemamo škole!“
Tonić: „Škole ću vi napravim!“
Drugi glas: „Što će ni tolke škole kad nemamo tolko decu?“
Tonić: „Ma, i decu ću vi napravim!“
Poznati leskovački novinar Sava Dimitrijević, najbolji znalac duha starog Leskovca, iako u devetoj deceniji, i dalje aktivno radi. U čuvenoj knjizi Bače pogoleme od sokaci, zapisao je: „Koj sam, bre, ja? Ja sam – tatko na narod! – govorio je Toša Todor Tonić. Bio je krupan i golem kozer i šaljivdžija, radikal i kao kandidat za poslanika na listi Nikole Pašića. Bija je u Kumanovsku bitku, a posle Prvog svetskog rata dožive šlog i bija je skoro nepokretan. Posle bombardovanja Leskovca 6. septembra 1944. godine otkaraše ga u bolnicu, a iz bolnicu ga prebaciše u Dom staraca – zadužbinu Gavre i Marije Čuljković kod Svetoilijske crkve. Žena Jelena ga je zatim prebacila u kuću njegove sestre Perside u Pižin sokak (Voždova ulica) i tu je Toša Tonić i umro 1945. godine“.
Dve Todorove ispravke
Antologijske su i dve čuvene ispravke Todora Tonića. U prvoj navodi: „Povodom `sokačko torokanje` u vezi sas moju personu, kao da sam ja kazao da J.R.Z. znači: Jonet radikali zajašiše, imam da izjavim da sm ja za disciplinu i za čika Acu, a ako sam nešto zucnuo o ovu našu stranku, to je moglo da bidne samo: Jonet radikale zajašiše. – Učtriv Todor Tonić, leskovačka majka i narodni poslanik.“
Drugu je objavio Ošišani jež: „U moj Leskovac se pronosi vest da sam ja onaj Stojadin iz Jež, što je otišao između crnci u Abisiniju! Molim ve demantujte da ja nisam Stojadin. Ono jes’ da sam mnogo putovao po južni krajevi, ali u Abisiniju nesam bija i pravo da vi kažem ne znam ni gde je ta prokletinja! -Vaš Todor Tonić, narodni poslanik“.
