Nema dokaza da je, kao što mu se često pripisuje, Staljin taj koji je rekao kako nije važno ko je kako glasao, već ko broji glasove; ali ko god da je prvi upotrebio tu formulaciju znao je o čemu govori. A znao je i Nikolas Maduro kada je u predvečerje netom održanih predsedničkih izbora u Venecueli upozorio da će na njima pobediti „milom ili silom“: izborna komisija je već na osnovu navodno prebrojanih 80 odsto glasova požurila da proglasi njegovu pobedu, s nešto preko 51 odsto osvojenih glasova, naspram (opet navodno) 44 odsto za kandidata ujedinjene opozicije, bivšeg diplomatu Edmunda Gonsalesa.
U takav ishod, međutim, veruje malo ko mimo vladajuće klike i njenih tvrdokornih, a obično za sitne pare pridobijenih pristalica. Zato se dan nakon izbora na ulice Karakasa spontano izlilo mnoštvo sveta – u kome je, indikativno, najviše bilo gradske sirotinje iz periferijskih favela, koja bi levo populističkom režimu trebalo da bude najodanija. Demonstranti su s lupanja u šerpe i lonce brzo prešli na zasipanje zgrada državnih institucija kamenjem i drugim priručnim materijalom, a ponegde u unutrašnjosti zemlje i na rušenje statua Madurovog prethodnika i mentora, Uga Čavesa; neizbežno, usledili su i sukobi s policijom i paramilitarnim snagama, neformalnom pretorijanskom gardom režima. Haosa na ulicama bilo je više nego dovoljno da Maduro – već 11 godina na čelu ekonomski i socijalno devastirane zemlje (inflacija je 2019. dostigla godišnji nivo od 130.000 odsto; sada je na oko 50) – demonstrante proglasi „kontrarevolucionarima“ i „fašistima“.
Vlast je demonstrante koji sumnjaju u Madurovu pobedu proglasila „kontrarevolucionarima“ i „fašistima“
Protesti, ipak, inicijalno barem nisu bili toliko masivni da režim ne bi mogao da izađe na kraj s njima. Opozicija predvođena Marijom Korinom Mačado – koja je unutar opozicije ubedljivom većinom bila izglasana za zajedničkog predsedničkog kandidata, ali su joj vlasti zabranile učešće na izborima – zato pokušava da stvari reši mirnim putem, insistirajući da raspolaže dokazima da Maduro ne samo da nije pobedio, nego da se razlika u korist Gonsalesa meri milionima glasova.
U Venecueli se glasa elektronski, ali glasačke mašine po obavljenom glasanju izbacuju i „priznanice“ koje se ubacuju u glasačke kutije i na osnovu čijeg prebrojavanja se takođe može ustanoviti bilans na svakom glasačkom mestu, odnosno sravniti ga s elektronski prikupljenim podacima. A opozicionim kontrolorima je na ogromnom broju mesta uvid u te priznanice bio onemogućen – pre nego što je izborna komisija oglasila predočeno im je manje od trećine ukupnog broja – ostavljajući široko otvorenom mogućnost da se elektronski prikupljenim rezultatima manipuliše, a konačni ishod glasanja podešava u skladu s potrebama režima. Maduro je, uostalom, i na prošlim izborima, kad opozicija nije bila ujedinjena, pobedio pod krajnje dubioznim okolnostima; zato ima osnova da se veruje kako je sada, kada se suočio s mnogo ozbiljnijim izazovom, nameštanja bilo još više.
Bežeći od bede i očaja u poslednjih deset godina Venecuelu je napustilo najmanje 7,7 miliona ljudi, što je najveći egzodus koji je Latinska Amerika ikada videla
U regularnost još jedne pobede nekadašnjeg vozača autobusa ne veruje ni većina zemalja u okruženju: Maduru su čestitali samo ideološki bliski lideri Kube, Bolivije i Hondurasa. Ostali su ili krajnje rezervisani, ili otvoreno izražavaju sumnju u regularnost izbora, pa je uvređena venecuelanska vlada ekspresno povukla ambasadore iz sedam latinoameričkih zemalja. Ali niko ni u neposrednom susedstvu ni dalje od njega, pa ni Sjedinjene Države koje Venecuelu drže pod sankcijama, realno nije u stanju da na tamošnji razvoj situacije ikako utiče; dok, paradoksalno, Venecuela i te kako ima uticaja na njih. Zemlju koja leži na najbogatijim nalazištima nafte na svetu, a koja se zahvaljujući nesposobnosti Madura i drugova davi u siromaštvu, bežeći od bede i očaja u poslednjih deset godina napustilo je najmanje 7,7 miliona ljudi. To je najveći egzodus koji je Latinska Amerika ikada videla – i rastući problem ne samo za susedne države, nego i za sve druge u kojima Venecuelanci traže utočište.
Niko od tih nesrećnih ljudi ne bi glasao za Madura. Zanemarljiv broj njih je uopšte bio u prilici da glasa iz inostranstva. A postoje snažne indicije da je i bez tih potencijalnih glasova Maduro zapravo poražen. Ali odgovora na pitanje kako na odstupanje naterati režim u čijim rukama su i nož i pogača, zasad nema.
