Kada je svojevremeno Bratislav Gašić zbog seksističkih poruka „odrobijao“ svoju strašnu kaznu od godinu i po dana bez ijedne funkcije, a potom milošću predsednika Vučića vraćen ne samo u ministarsku fotelju već i u vladino telo za rodnu ravnopravnost, utemeljena je nova moralnost. I pokazalo se da deluje, čak i na institucije čija bi svrha trebao da bude zaštita morala kao što je to, bar u teoriji, SPC. Trebalo joj je nešto duže nego Vučiću da oprosti grehe (a i gresi su bili veći) prisilno penzionisanom vladici Vasiliju Kačavendi, ali je bez obzira na pritužbe za pedofiliju i podvođenje dečaka zaključila da je vreme za rehabilitaciju i načinila ga srećnim dobitnikom ordena Svetih novomučenika kragujevačkih.
Dakle, orden koji se dodeljuje u znak sećanja na streljanu decu u Kragujevcu je otišao u ruke čoveka koji je osumnjičen da je zlostavljao decu, uz obrazloženje da mu se dodeljuje zbog „izuzetnih zasluga“ u građenju hrama posvećenog stradalim đacima. A na brojne molbe i zahteve da mitropolit šumadijski Jovan, odnosno SPC, povuku odluku o dodeli ordena i na taj način „pokažu poštovanje prema oktobarskim žrtvama u Šumaricama“, Crkva je ostala i nema i dosledna stavu da mnogo više drži do materijalnih poklona u vidu blistavih zdanja i novih crkvi, nego do ako ne pravoslavne onda bar elementarne pristojnosti.
Istraga o seksualnom zlostavljanju dečaka u ovakvoj Srbiji i neće biti sprovedena, ne samo zato što je eventualni zločin zastareo već i zbog činjenice da je Kačavenda politički uvek bio na „pravoj“ strani
Da kojim slučajem komunicira sa javnošću, Crkva bi kao opravdanje mogla da navede činjenicu da se bivši zvorničko-tuzlanski episkop nikada nije našao na optuženičkoj klupi i da ga zvanične državne institucije nisu procesuirale ni za jedno delo. Kada su 2013. godine do javnosti stigla četiri audio-snimka razgovora između jednog mladića i sveštenika, koji je, navodno, za vladiku Vasilija Kačavendu podvodio dečake, Kačavenda je izjavio da mu je sve namešteno, pa čak i snimak na kom se čuje njegov glas i na kom kaže da mu je drago što je mladiću bilo „ekstra”. Tužilaštvo nije reagovalo ni kada je bivši đakon Bojan Jovanović, prilikom gostovanja u emisiji „Život priča“ javno potvrdio da je bio očevidac žurki i pijanki na koje su „dovođeni dečaci bez roditelja, iz siromašnih porodica, i nijedan nije smeo biti stariji od 11 godina“, ali i da je video prebijanje onih koji su pričali da je vladika pedofil i homoseksualac. Takođe, ne postoji trag da su se istražni i pravosudni organi uopšte zainteresovali za slučaj samoubistva (nezvanično se pričalo i o ubistvu) dečaka Milića Blaženovića, koji se, prema tvrdnjama Jovanovića, ubio, jer više nije mogao da trpi seksualno zlostavljanje od strane vladike.
Takva istraga u ovakvoj Srbiji i neće biti sprovedena, ne samo zato što je eventualni zločin zastareo već i zbog činjenice da je Kačavenda politički uvek bio na „pravoj“ strani. Tokom devedesetih je bio prijatelj sa Arkanom i Ratkom Mladićem (trenutno je, naravno, prijatelj sa Miloradom Dodikom), blagosiljao je srpske vojnike, a dovođen je i u vezu sa naoružavanjem Srba u BiH. Zalagao se za daleko radikalniji pristup ratu pa je u aprilu 1992. godine Fikretu Abdiću i Biljani Plavšić, tadašnjim članovima Predsedništva Republike BiH, održao vakelu: „Stekli smo utisak, to možemo da argumentujemo, da ne delujete i ne radite po pravdi Boga istinitoga, nego od slučaja, kako se kome svidi. Niko nije stao na branik onoga mosta, prokletog, u Slavonskom Brodu, i u Brčkom, da dušmani, koji donose nemir ovde i koji donose kamu, a ne maslinovu grančicu, da se stane na kraj tome. Mi smo nezadovoljni ovom vlašću.“ Daleko zadovoljniji je bio samo dan nakon pokolja u Srebrenici kada je slaveći Petrovdan rekao: „Bože daj da sledeću slavu svi dočekamo u sveopštoj slobodi, sveopštem miru, a i pre, i da svi srpski krajevi koji nisu oslobođeni od dušmana i tirana budu oslobođeni.“ Ni tada a ni kasnije nije osudio genocid u Srebrenici, što mu ovih dana dodatno ide u prilog u procesu rehabilitacije.
Ratnohuškačka politika umesto slavljenja mira kako mu vera nalaže, život u ekstremnom luksuzu umesto isposništva i aktivan seksualni život umesto celibata nisu gresi o kojima bi trebalo da brine tužilaštvo, jer se na odricanje nije obavezao Zagorki Dolovac već Bogu
A da zna šta je potrebno da kaže i kako da se dodvori svetovnim vlastima, ili da konkretizujemo – vrhovnoj vlasti Aleksandra Vučića, demonstrirao je u govoru koji je održao prilikom primanja ordena. „Budite u životu što više samokritični, a što manje kritičari. Znate ko na vrhu stoji, taj bolje vidi od onoga ko je ispod vrha. Onaj ko vodi narod, on bolje sagledava i zna misli i osećaj naroda. A narod ponekad ne zna šta se u vrhovima kabineta dešava, gde se deli sudbina srpskog naroda. Prolazeći, divim se ovim putevima koje imate. Puna Šumadija, nema više kaldrme, nego puna je asfaltnih puteva, a to nije samo od sebe postalo. Zato pomozite onima koji su na vlasti, da budu još bolji i da još više rade, a to će uspeti ako bude sloga među srpskim narodom. Neko će reći šta se crkva meša u politiku? Pa šta je politika? A ko je crkva? Je li to narod i u jednom i u drugom segmentu. Jeste! Mora da postoji simfonija, harmonija između države i crkve“, rekao je Kačavenda i samim tim produžio ono što je patrijarh Irinej otpočeo kada je 2019. pozvao Vučića na Sabor SPC, a što je krunisao patrijarh Porfirije svojim jutarnjim blagoslovom ratnika uoči „bitke“ u UN.
Ratnohuškačka politika umesto slavljenja mira kako mu vera nalaže, život u ekstremnom luksuzu (kreveti sa baldahinima i džakuziji u kupatilima) umesto isposništva i aktivan seksualni život umesto celibata nisu gresi o kojima bi trebalo da brine tužilaštvo, jer se na odricanje nije obavezao Zagorki Dolovac već Bogu. Da li u krevet odlazi sa muškarcima ili ženama takođe je nebitno po našim zakonima, ali jeste bitno da li to radi pod prisilom i da li su lica sa kojima to radi punoletna. To pitanje nikada nije zainteresovalo naše pravosudne organe, baš kao ni problem pedofilije u SPC koji prelazi okvire onoga što je Kačavenda radio, tako da se spor trenutno vodi u Crnoj Gori jer su svi poznati slučajevi po zakonima Srbije zastareli.
Orden koji se dodeljuje u znak sećanja na streljanu decu u Kragujevcu je otišao u ruke čoveka koji je osumnjičen da je zlostavljao decu, uz obrazloženje da mu se dodeljuje zbog „izuzetnih zasluga“ u građenju hrama posvećenom stradalim đacima
Ali teško da bi za SPC moglo da bude uverljivo opravdanje da odlikuje bivšeg vladiku jer je „čist“ pred domaćim sudovima. U trenutku kada su seksualne aktivnosti Kačavende postale dostupne javnosti, tadašnji patrijarh Irinej je izgovorio: „Gej parada je vrh nemoralnog brega, skup svih mana i poroka. Žalim te ljude koji pripadaju takozvanoj gej populaciji. To je poremećaj ili devijacija ljudske prirode.“ Sa tako jasnim stavom neverovatno je da nije imao baš ništa da kaže na privatni porno snimak koji se pojavio na YouTube kanalu na kom je Kačavenda sa nepoznatim mladićem. Čak je i prisilno penzionisanje vladike „iz zdravstvenih razloga“, nešto što se pominje kao mera koju je SPC donela da bi zataškala skandal, pod velikim znakom pitanja – razrešen je dužnosti (u tom periodu je imao moždani udar i operaciju) ali mu je ostavljen čin vladike. Iz toga bismo mogli da zaključimo da je penzionisanje usledilo zbilja samo zbog zdravstvenog stanja, a da SPC nije imala baš nikakve primedbe na Kačavendino vladanje.
A ako i jeste, u međuvremenu je to zaboravila. Čemu bi služilo durenje zbog „sitnica“ kada su nasuprot tome baš velika dela – izgradnja crkve i mnogo udvaranja Vučiću.
