Novo izdanje Pobesnelog Maksa – Furioza: Pobesneli Maks saga, najambicioznije je, najspektakularnije, možda najsloženije za analizu, ali ne i najbolje. Ono što je reditelj Džordž Miler patentirao pre tačno 45 godina kao distopijski priručnik za pesimiste, prevazišlo je u Furiozi svoje početne povode i postalo fantazmagorija… Društvo shvaćeno kao socijetet više ne postoji. Ljudi su organizovani u manje zajednice nalik hordama. Borba za resurse (voda, gorivo…) postaje jedini suštinski modus egzistencije. U takvoj konstelaciji, jedna manja izolovana grupa iznašla je predeo obilja sa karakteristikama raja, u kojem odrasta devojčica Furioza.
Ali, i u taj mikrosvet prodiru podivljali motociklisti, otimaju devojčicu, a njena majka kreće za njom u bezuspešnu potragu u kojoj strada. Furioza, sticajem okolnosti, menja tabore i u surovom okruženju postaje prekaljena ratnica… To je okosnica filma Furioza. Vremenski okvir filma pokriva razdoblje od 15 godina i deli film na pet povezanih poglavlja.
Ono što je u Furiozi i Milerovoj viziji suštinski novo je da je poetiku preživljavanja zamenila poetika surovosti. Furioza se mestimično ukazuje kao nadrealistički košmar, što nije uvek pravilo u distopijskom žanru. Vizuelne invencije u Milerovom filmu ponekad toliko bujaju da prerastaju, inscenacijski gledano, u barok. Jedan od ključeva za razumevanje ovog filma je rečenica koju Pretorijanac Džek (Tom Burk) upućuje Furiozi: „Ti jesi sirova, ali imaš osećaj za ciljano divljaštvo.“ Upravo to ciljano divljaštvo jeste početna pozicija Milerove kreativne vizije.
U Furiozi su svi suočeni s nekim gubitkom. Svi su ponekog ili ponešto izgubili. Prikazujući svet kolektivnih gubitnika, Džordž Miler stoji pred suštinskom dilemom: može li se iz sveta tolikih poraza i potpuno razorenog, u kome je nasilje jedini mod komunikacije, izroditi ma šta što ne bi bilo ciljano divljaštvo? Pored simboličkog, determinišućeg označitelja da je svet postao globalna pustinja, te da on, realno, i nema šta da pruži, ne treba da čudi toliko Milerovo insistiranje na brutalnom, i brutalizaciji kao postupku u celini. Premda mu se može i te kako zameriti da nasilje u njegovom svetu postaje jedan vid larpurlatizma shvaćen kao igra, ono bar ima svoje logičko, ako već ne etičko i estetičko opravdanje. Džordž Miler nam prikazuje svet bez moralne odgovornosti, no to ne znači da u njemu nema etičkih posledica. Ako i prihvatimo da su u filmu svi devijantni, moramo u razumevanju poći od toga da je ostavljen jedan prostor neslobode, koji je već ništavilo. Nijedan akter Furioze sem, možda, njene majke, nema mogućnost izbora.
U jezivom prostoru animalnog, junaci filma egzistenciju prihvataju kao kaznu i ne teže nikakvom prepravljanju poretka
Furioza je ženski lik, ali on u potpunosti oličava muški princip. Ona je žena, ali uobličena muškom perspektivom. To što joj tačno dva puta u toku filma upućuju kompliment koji govori u prilog njenoj lepoti, Miler nimalo ne razvija u smeru koji govori o ma kom aspektu njene ženstvenosti. Štaviše, lepotu, po Mileru, inkarnira samo ratnički princip. Bez želje da to poistovećujemo, možda je to razlog što je Furioza furiozan film, koji se gleda u jednom dahu. To je film koji nema problema sa dužinom (148 minuta). Upotreba muzike u njemu navešćuje apokalipsu i pisac muzike Tom Holkenborg maestralno osluškuje i reaguje na Milerove inpute. Kostimi, fotografija, i nadasve montažni postupak, takođe zadovoljavaju najviše filmske kriterijume. Ono što je, međutim, suštinski prigovor filmu, tiče se manjkavosti Milerove ideologije. Šta je suštinsko uporište njegove vizije?
To da stabilan svet nije moguć i da je nered postao njegova jedina konstanta, jeste konstatacija, a ne ideologija. Miler čak ni ne pokušava da osmisli čoveka izvan beskrajne spirale nasilja. To gotovo da ga ne interesuje. U svetu Furioze ne obitava pobunjeni čovek. U jezivom prostoru gotovo animalnog, njegovi junaci egzistenciju prihvataju kao kaznu i ne teže nikakvom prepravljanju poretka. To još uvek nije fatalizam u izvornom smislu reči, ali to što mu je nalik ljude budućnosti pozicionira u poretku kao mehanicističke lutke. No to još uvek ne znači da ih moralno amnestiramo. Ne znači čak ni da prema njima nemamo permanentni otpor. Furioza ostavlja vrlo malo ili nimalo prostora za empatiju. Fenotip koji nam daje Džordž Miler podjednako deprimira i iritira. Na čisto filmskom planu, njegov film, u osnovi duboko antiintelektualan, čitav koncept industrije zabave podiže na viši, teško zamislivi i teško dostižni nivo. Njegova suštinska preokupacija ostaje filmska forma i stoga ne treba da čudi što apsolutno svi nastavci Pobesnelog Maksa poseduju izrazito stilsko jedinstvo.
Džordža Milera primarno ne zanima da voli svet i u tom smislu je imun na sve vrste prigovora. Uz njega sasvim pristaje reč nihilista jer on to uistinu jeste. Možda je dilema šta je Furioza kao film zahtevnija za Milera nego za njegovu publiku. U završnici, Miler ga artikuliše pitanjem koje Dementus, jedan od njegovih velikih negativaca (izvrsni Kris Hemsvort) postavlja Furiozi: „Jesi li ti dovoljno svoja da od toga može da nastane ep?“
