7. novembar
Alanfordovska atmosfera bivšeg režima se nastavlja i u njegovom padu. Bivši vođa je nesposoban za normalnost, što se vidi iz kuhinjskog videa u kome pokušava da pravi sendvič kao i drugi „normalni“ ljudi. Ali, ništa u tom videu nije normalno, posebno ne njegov tonalitet i pogureno držanje išibanog kokeršpanijela koji pokušava da se ponovo dodvori gazdi (narodu) – veliki propust njegovog PR tima, ako ga još i dalje ima.
Trapavi karakter koji se trapavo pravi normalan, uprkos milijarderskoj korupciji u koju je potopljen – što će se, nadam se, uskoro dokazati i na sudu – pokušava da nas još malo trapavo laže. Beli hleb i majonez i jeftina salama koju ovaj klovn-ubica navodno jede ne mogu da ponište letove državnim privatnim avionom, o našem trošku, kojim je poznatog slovenačkog kuvara dopremao u Beograd da mu kuva za žurke. Ili samo kad mu se ćefne. Istog tog kuvara koga je imenovao za počasnog konzula Srbije u Sloveniji – Kaligula pada na pamet – i pratioca patrijarha kada je tamo, gastronomskog konzula koji mu peva „Na mnogaja ljeta“ dok proslavlja rođendan u restoranu kod Popa. Video svojim očima…
Ali ništa tako ne govori o slomu režimskog lažnog alfa-mužjaka kao kratki video sa proslave upriličene brzo nakon poraza na izborima. To ni prosečan PR savetnik nije smeo da pusti, ako ga je uopšte bilo ili ako nije bio preglasan/a od strane dotičnog bivšeg. Depresivni kokeršpanijelizam je ovde odvrnut „do jedanaest“.
Dok neke žene oko njega pevaju i zanosno se njišu, kao kakav korporativni harem, dotični prazno bulji u blisku daljinu stola, utešno negujući čašu crvenog vina u ruci. Voli on vina i druge fine stvari u životu, zato ima i svoj vinski festival, kažu upućeni da je čak i prilično solidan somelije – što bi u zatvoru verovatno moglo da mu kupi neke poene u upravi i među drugim zatvorenicima iz svoje partije. Nema uobičajenog post-gubitničkog tešenja tako uobičajenog u normalnim demokratskim zemljama u kojima silazak jedne partije i jednog političara sa vlasti ne mora da znači i doživotno penzonisanje ili zatvor. Samo su autokrate tužne kada izgube jer, ako je imalo pameti u opciji koja ih je – da pozajmim Basarin izraz, „strmopizdila“ – do kraja života ne bi trebalo da osete gužvu na ulici i svetlo slobodnog dana zbog krađa i nepočinstava koje su počinile. U našem slučaju, masovna ubistva. Samo tihi mimohod i sivo svetlo zatvorskog dvorišta…
Ali ništa tako ne govori o slomu režimskog lažnog alfa-mužjaka kao kratki video sa proslave upriličene brzo nakon poraza na izborima. To ni prosečan PR savetnik nije smeo da pusti, ako ga je uopšte bilo ili ako nije bio preglasan/a od strane dotičnog bivšeg. Depresivni kokeršpanijelizam je ovde odvrnut „do jedanaest“
Ne iznenađuje me patetika našeg palog klovna, poznat je po tome, ali me brine mentalno zdravlje tih žena koje oko njega seire (režimskih muškaraca, notornih kukavica i mufljuza, naravno, nema u toj slici). Na taj besmisleni način sebe upropastiti vezivanjem za jednog idiota baš u tom trenutku gubitka njegovih privilegija je ili čin fanatične vere ili terminalnog odmaka od stvarnosti. Ne zato što je on izgubio, pa su sada, jel’te, principijelne, već zbog svega što je dotični uradio i šta predstavlja – i to u momentu kada je narod spektakularno i neopozivo rekao šta o njemu misli. Poražavajuće za njih lično, ali i uvreda za sve misleće žene koje su se godinama žrtvovale da se režimsko zlo svrgne sa istorijske scene.
8. novembar
Za njih to radi Ana Đurić Konstrakta, koja je uz Ramba Amadeusa i Kralja Čačka (a sigurno i drugih koje moj slabi gastarbajterski radar ne vidi) verovatno najoštriji muzički komentator naše stvarnosti, i lokalne i globalne. Na suprotnom delu spektra od psovačko-aktivističke ekipe (koja je takođe veoma važna, kao „tabloidni“ deo našeg aktivizma koji komunicira sa širim narodom), Anini komentari su umetnički rafiniraniji, ali ne manje precizni ili emotivni.
Na nedavnom koncertu u bivšem Domu sindikata (i dalje ne mogu da se nateram da kažem „MTS“ dvorana – trebalo bi joj promeniti naziv što pre!), na sceni iza nje je išla jednostavna animacija: sanduci keša koje se iz banke prenose u kamion; čovečuljci, režimske „čiča-Gliše“ bez identiteta, što su bili i u stvarnom životu, kao mravi kradu narodne pare.
Ponekad je ovakva kontrapunkcija – sofistikovani komentar na brutalne radnje – upravo ono što nas jače “pogodi u živac” nego samo užareni afekt psovačke katarze. I naravno, vrhunska, konačna naplata kosmičke i narodne pravde: zatvor, robija, brisanje iz društvenog tela civilizovanih ljudi.
Kao što je u skeču Top Liste Nadrealista prof. Esad Ćimić „mučio“ pandura Đuru Mocartovom muzikom, našim režimlijama bi u zatvoru stalno trebalo puštati Marčela, Konstraktu i Ramba. Ne tortura, prevaspitavanje…
9. novembar
I kada smo već kod umetnosti, voleo bih da što pre vidim Mićka Ljubičića, Voju Žanetića, Marčela, Gobline, Kesića i sve druge koji su bili „kenselovani“ od strane režima ponovo na binama domova kulture i pozorišta po Srbiji; ili, mnogo objava za novo beogradsko pozorište Minje Bogavac.
Poslušnički upravnici naših kulturnih institucija, kao makar jednu olakšavajuću okolnost za sebe, trebalo bi da se sa zabranjenima što pre čuju i dogovaraju
Da se narodu i fizički vrati satira u živote jer biti u sali i smejati se zajedno sa drugima karikaturama koje su nama predugo vladale, osetiti veselje i katarzu i fizički, ne samo na usamljenim ekranima društvenih mreža, vredno je iskustvo…
Eto jednog jakog i opipljivog, a i brzog, simbola promene. Nova nacionalna turneja, na primer, godinama blokirane predstave „Danas nam je divno dno“, žive verzije najboljih skečeva iz „Pljiža“, „Jami distrikt“ sa bar po dve predstave u svakom gradu u zemlji ili nove satire o postizbornoj depresiji i zatvorskom životu bivših koju će nam doneti neka od naših najoštrijih pera… Poslušnički upravnici naših kulturnih institucija, kao makar jednu olakšavajuću okolnost za sebe, trebalo bi da se sa zabranjenima što pre čuju i dogovaraju.
12. novembar
Kratak je horizont mufljuza.
Zaćute pod napadom, kriju se po senkama institucija dok traje vrelina promene, u nadi da ih neće primetiti, da će se provući, da će se zaboraviti… da će neminovna kompleksnost izgradnje novog društva ostaviti rupe i džepove za neprekinutu egzistenciju. Možda neće moći više da se krade kao ranije ili da se bahati, ali je važno ne otići u zatvor, ne vratiti pokradeno, ne biti… izložen. Ćuti i krckaj to što imaš.
Mufljuzi žive u danima, satima, čak i minutima. Da, dok neke druge hapse, daj da dobijem još jednu nezasluženu platu, još jednu turu „dila“, „kombinacije“ i „ugradnje“, još nekoliko stotina ili hiljada evra, dan po dan, sat po sat, budućnost nikada nije postojala u svetu mufljuza, čak je i „sutra“ maglovit pojam; samo danas, ovde, sada… Mufljuzi su mašine za kompresiju vremena i ekspanziju koristi, što više što brže, vremenska skala koja stoji u mestu i svoj protok ne meri danima već količinom zgrnute koristi.
Najveća kazna za mufljuza, mnogo više nego za obične ljude, je „imao pa nemao“. Jer su oni i došli tu zbog nezajažljive, apsolutne želje za „imanjem“, svega… statusa, strahopoštovanja, kuća, auta, odela, putovanja, tompusa, vina, vrhunskih prostitutki ili drugih zgodnih mufljuza oko sebe, privučeni bazičnom primatskom biologijom i antropologijom. Ideali su za budale. Filozofija mufljuza je samo uvredljivo trivijalna empirija.
Dok neke druge hapse, daj da dobijem još jednu nezasluženu platu, još jednu turu „dila“, „kombinacije“ i „ugradnje“, još nekoliko stotina ili hiljada evra, dan po dan, sat po sat, budućnost nikada nije postojala u svetu mufljuza, čak je i „sutra“ maglovit pojam; samo danas, ovde, sada
Dok se mi radujemo tabloidnim hapšenjima sitnih riba, međusobnim obračunima među tek blago uznemirenim bandama i strateškom dodvoravanju izbornim pobednicima, mufljuzi i dalje primaju svoje apanaže, i dalje mere svaki dan na bazi keša koji su prisvojili, slepi za sve drugo u svom, do sada dobro podržanom, uverenju da je sve zauvek, da se ništa suštinski neće promeniti, da je ljudska priroda nestišljiva i da će ćutanje ili potkazivanje biti dovoljno da se prebrodi i ova oluja. Jer, Srbija je to brale… Fatalizam mufljuza o zadatom poretku je neuništiv.
