U knjigama Andreja Blatnika muzika je važna taman koliko i noćne vožnje automobilom s uključenim dugim svetlima. Ne isključivo zato što u njegovoj kultnoj zbirci kratkih priča Kapiraš? (izdavač: Geopoetika; prevod: Ivan Antić) nalazimo storiju „Stonsi upoznaju moju babu“. Zato što Promeni me (Geopoetika; prevod: Ana Ristović) otvara citatom pesme EKV-a: „kako da ostanem isti / kako da sačuvam sebe od promene / samo putem promene“. Ili na početku Trga oslobođenja (Buybook; prevod: Jagna Pogačnik) bruje gitare ponovo okupljenih Pankrta dok se na ljubljanskom trgu 1988. dešavaju istorijske promene u Jugoslaviji.
Muzika se u romanu Rupe, nedavno objavljenom u Geopoetici, u prevodu Ivana Antića – nudi kao izlaz.
„Taj deo je, naravno, pomalo samoironičan – ko će, ako ne bar umetnici, verovati da umetnost ima smisla? Ali ima i proračunatiji podton – ako ste se odlučili da čitate književno delo, očigledno verujete da umetnost ima smisla, pa ovaj konkretni roman upravo potvrđuje vaše uverenje“, smeška se naš sagovornik.
Glavni junak izlazi iz svoje rupe, iskopane zbog kataklizme na površini, pa sa spasiocem kreće da izbavi svet. Interesantno je da se knjiga u Sloveniji pojavila 2020, u godini pandemije. Opisuje skloništa, gomilanja hrane, kraj ere kolektivizma – sâm je tu jedna od ključnih reči.
Na rukopisu je sigurno radio pre širenja smrtonosnog virusa.
„Istina je, u Sloveniji je objavljen 29. maja. Dva dana kasnije ukinuta je prva mera zatvaranja zbog pandemije, tako da je promocija na otvorenom, 9. juna, bila jedan od prvih kulturnih događaja u novoj normalnosti. Tri meseca bile su zabranjene javne manifestacije i kretanje između opština. Okupilo se mnogo starih prijatelja, srećnih što se konačno ponovo vide, ali jedva da je bilo nekog drugog – ljudi su se plašili zaraze.“
Podrazumeva se da su ga pitali da li je delo napisao tom brzinom. „Nipošto. Izolacionizam je nekako već bio u vazduhu i pre nego što su ga ispunili virusi, a dok sam u neka davna vremena odlazio u Sjedinjene Države Amerike, sa zanimanjem sam pratio čudake koji su opremali podzemne bunkere za preživljavanje apokalipse. To je bio svojevrstan početni motiv za pisanje.“
Andrej Blatnik, rođen u Ljubljani gde je izašla najnovija putopisna zbirka Tragom reči: lov na knjige po Južnoj Aziji, u kojoj opisuje lutanja, vožnje biciklom i čudesna otkrića po antikvarnim knjižarama gradova posećenih dosad i po dvadesetak puta – studirao je opštu književnost, sociologiju kulture, američku književnost i komunikologiju. Predaje na tamošnjem Filozofskom fakultetu, preveden je na trideset jezika. Osim što piše fikciju, radio-drame, eseje i udžbenik za stvaranje kratke priče, prevodi s engleskog dela Anais Nin, Pola Boulsa, Silvije Plat, Stivena Kinga…
Pamtimo da nam je ranije u Mariboru govorio o prevođenju Groblja kućnih ljubimaca. „Odličan horor, faustovska priča, ona najveća motivacija za skoro svakog živog čoveka: kako preživeti što dalje, ukoliko može, večno.“ Ipak, najjače se u sećanje urezala scena u kojoj lekar iz malog grada kreće noću na groblje. „U izdanju iz koga sam prevodio, on u jednoj ruci nosi leš, u drugoj kramp i lopatu, a u trećoj svetiljku. Na drugim mestima nema ovakve osobine. Napeto, da je izgleda većini čitalaca, uključujući i urednike, ta greška promakla.“
Pitamo ga šta se dogodilo s distopijama. One orvelovske ostvarile su se u našoj svakodnevici. Da li je taj termin obesmišljen u našem dobu? Nema dalje! Rupe su distopija? Stvarnosni proza? Pripovedač veli: „Ono što je nekada važilo kao moguća užasna budućnost, sada je postalo gotovo minula lagodna prošlost, koje se sećaš s nostalgijom, odista je užasno bilo očekivati ono nepredstavljivo, što tek treba da dođe.“
„Postoji aforizam! Kaže da je neverovatno kakav je optimista bio Franc Kafka. Danas je stvarnost na pojedinim mestima toliko jeziva da bi nešto takvo u književnosti delovalo neverovatno. Već dok sam pisao Rupe, činilo mi se neophodnim da uz te metafore društvenog otuđenja pokažem i svetlost na kraju tunela.“ Ukoliko su Rupe distopija – dodaje – onda jesu veoma posebna distopija, jer je kraj uslovno srećan. „U svakom slučaju, nije sve gotovo, što je već mnogo!“
Likovi se sklanjaju u napušteni tržni centar. Traže muziku. Hoće – trake. Pasus na 73. stranici daje sliku „kralja iluzija“ što je utrčao u studio u plamenu da bi spasao snimke, pa izgoreo zajedno sa njima. Datiranje odlomka, sa imenom ispred: „Suba, 2. novembar 1999“, vodi nas do prevodiočeve fusnote. „Dan smrti muzičara, kompozitora i muzičkog producenta Mitra Subotića (poznatijeg kao Suba).“
Zašto je bitno pitanje arhiviranja, klauda… Kolekcionarstva i falsifikovanja. U kolekciji Kapiraš? čitali smo fleš fikciju „Video-trake“, završenu s „gde, gde sam stavio svoje video-trake?“
Odgovara da se radi o temeljnoj opsesiji savremenog doba: „Zapravo, jedino je pisanje, štampanje i distribuciju knjiga u zapadnoj civilizaciji pokretao specifičan strah – strah od zaborava. Digitalna podrška nudi rešenja, ali istovremeno donosi nove probleme. Pre nekoliko dana slušao sam podkast u kojem su upozoravali da se na platformu Deezer svakodnevno postavlja više od sto hiljada muzičkih komada, od kojih je većina stvorena pomoću veštačke inteligencije.“
Ističe da je i knjiga, zahvaljujući jednostavnosti i smanjenju troškova zbog digitalizacije, sve više, ali i da se sve češće pitamo ko će sve to čitati i slušati. „Stručnjaci nas umiruju: ako mi ne možemo, umesto nas će čitati i slušati veštačka inteligencija. Međutim, može li nas to doista umiriti i hoćemo li spokojno obavljati kućne poslove, kojih nas tehnološki razvoj nije oslobodio, iako umesto nas može da piše ili komponuje.“
U novoj putopisnoj knjizi Tragom reči, Blatnik opisuje putovanja po Indiji i južnoj Aziji, gde svraća u lokalne knjižare, ostavlja i kupuje knjige
U maltene svim spomenutim izdanjima, Blatnik, Fulbrajtov stipendista, traženi urednik, strastveni čitalac i svetski putnik – ponavlja motiv. Pripoveda o deci i ženama generala i političara. Može li da locira odakle dolazi takav interes? Snovi, bolje sutra – sa time je lakše! Podvlačimo različitie parafraze rečenice Milana Kučana, izrečene na dan proglašenja nezavisnosti Slovenije: „Danas su bili dovoljni snovi, sutra će novi dan.“ Majka u Trgu oslobođenja uporno kupuje konzerve.
„Taj motiv me stvarno prati, mada ne iz ličnih razloga. Reč je, jednostavno, o drugoj strani prividne moći, oličene u vojsci i politici, strani koja ne dospeva na naslovne strane novina, ali, po mom uverenju, neprimetno, a presudno, utiče na ono što na njima osvane.“
Širom Evrope bujaju demonstracije mladih. Prepoznajemo li među njima određenu povezanost, širi pokret… Junak govori o skorim promenama, prelazu u bolji svet.
„Ne bih bio u toj meri optimističan. Protesti u Srbiji nastali su iz drugačijih razloga nego oni u Francuskoj ili na Tajlandu, ali svi protesti imaju nešto zajedničko – nezadovoljstvo postojećim stanjem, kako lokalnim tako i globalnim. Bez spoznaje da imaš problem, ne možeš ga ni rešiti, tome te uče na svakoj terapiji za lečenje zavisnosti, a zavisnost od materijalnog u Rupama uistinu je stavljena na iskušenje. Napušteni tržni centri, koje možemo pronaći širom sveta, zaista su odlično uobličenje, pa i metafora prekomernog materijalnog razvoja i vape za novim sadržajima. Ne samo te prazne zgrade već i život sam.“
