Zašto volimo Toma Riplija? Ili, tačnije, zašto je za izvornu, literarnu verziju Toma Riplija, onako kako ga je skicirala Patriša Hajsmit, nemoguće ne navijati? Moj trenutak opčinjenosti – ne i identifikacije, molim vas, mada… – zbio se blizu početka Talentovanog gospodina Riplija, kada Hajsmit za svog junaka kaže: „…kod tetke Bee je stanovao jedan mladić po imenu Don Mičel koji je išao na Univerzitet Kolorado. Tom se osećao kao da je i on išao na taj univerzitet“ (prevod Zoran Ž. Paunović). Naravno, bilo bi to tek sociopatski odurno da Ripli svojim poremećenim odnosom sa stvarnošću ne predstavlja opasnost za američku višu klasu – sredovečne bogataše koje nije zdravo pitati za poreklo prvog miliona i njihovu decu koja bi stvorila generaciju potencijalnih uništitelja poretka da su živeli u Engleskoj 1930-ih. No, nisu, već tek troše novac i gube vreme u okvirima posleratne ideološke močvare, kada je delovalo da je gvozdena zavesa zauvek podignuta i da se sa obe njene strane zadugo, a možda i zauvek, ništa neće promeniti.
Nije iznenađujuće, stoga, da je britanski reditelj i scenarista Entoni Mingela (dakle, čovek iz zemlje najopsednutije klasnim razredima) u ekranizaciji iz 1999. godine najdublje zagrabio po društvenom kontekstu, čime je – istina, doprineo je tome i gotovo čudesni Met Dejmon – uspeo i da dosegne magiju gledaočevog navijanja za gmizavu osobu koja pri tome još i ubija. Pre njega, Rene Kleman je u filmu U zenitu sunca (Plein soleil, 1960) priču egzistencijalistički oljuštio do psihologije trenutka, donekle uspevši da stvori solidan film uz pomoć za likove gadova kao takvih uvek talentovanog gospodina Alena Delona. Sve do poslednje scene, kada je u strahu od zgražavanja javnosti odlučio da svog Riplija preda policiji. C, c, c… Ripli se uvek mora izvući, ili barem ishod mora biti na klackalici, jer na taj način mi pobeđujemo njih.
Sedamdesetogodišnji Amerikanac Stiven Zejlijan, nekada davno scenarista odličnih filmova Soko i Sneško Belić (The Falcon and the Snowman) i Buđenja (Awakenings), pa zatim manje dobrih poput Šindlerove liste ili Bandi Njujorka, u poslednjih desetak godina ustoličio se kao kompletni televizijski autor (uvek po relevantnom predlošku). Njegova sedmočasovna verzija, prikazana na Netfliksu, po dramskoj strukturi je, ako ne i po suštini, do sada najvernija romanu, da bi već kod izbora tumača naslovnog lika naišao na prvu poteškoću koju je valjalo rešiti. Naime, Endrju Skot je ozbiljan i poseban glumac, nesumnjivo jedan od najboljih koje danas imamo, međutim, problem je – ako godinu rođenja stavimo na stranu, a možemo, uz malo ignorisanja za višu korist – upravo u njegovoj spoljašnjoj karakternoj izuzetnosti. Ovaj Ripli, za razliku od onog iz romana (otud skiciranje kao književno-graditeljski postupak), ili Dejmonovog, nikada ne bi mogao da pređe državnu granicu sa tuđim pasošem, kao bezlično biće koje ne izaziva sumnju. Skotov junak je, zapravo, u osnovi pre sitni prevarant – što Ripli i jeste, jednim delom – čime nova emanacija obrće krug i vraća se Delonovom otelotvorenju.
Zahvaljujući serijskoj minutaži, Zejlijan je imao vremena da se više nego prethodnici posveti Riplijevom otkriću lepote evropske kulture u kojoj se najbolje uživa kada je konzumirate sa vrha klasne uzbrdice. Poput pozorišnog reditelja, Zejlijan osvetljava neistražene slojeve više puta postavljanog komada, iz mnoštva u romanu navedenih primera odabravši Karavađovo slikarstvo (zločin kao osnovna tema) i biografiju (bekstvo od počinjenog ubistva). Vrlo je to zgodno, jer putem poistovećivanja pred Riplija postavlja neugodna pitanja: Jesam li umetnik koji ubija? Ili bezlični ubica poslat da iz krvne osvete ubije umetnika? Moramo li svi mi, geniji i mediokriteti, platiti za svoje grehove? Na koncu, cela serija je niz renesansnih prizora u crno-beloj tehnici koja neprijatnost podiže na višu estetsku ravan. A najneprijatniji je, što je možda i bila namera, utisak da oni jesu pobedili, kao što i čine od postanka sveta.
