U želji da reaguje na nastup sudije Miodraga Majića u Utisku nedelje, u kome je rekao da će „sve eventualne nemire i nerede tokom 25, 26. i 27. oktobra procesuirati tužioci koji su bliski i odani glavnom tužiocu Nenadu Stefanoviću“, Više javno tužilaštvo (VJT) u Beogradu je iznedrilo specifičnu formu saopštenja: demanti u kome se ništa ne demantuje. Pa je Majićeva tvrdnja o tome da će se tokom izbora organizovati „posebna dežurstva“, ispravljena obaveštenjem da će se organizovati „pojačana dežurstva“, a umesto uveravanja da će se u toj ulozi rotirati isključivo osobe dokazanog integriteta, lojalne jedino slovu zakona, dobili smo sledeću rečenicu: „Svaka uređena, pravna država se priprema za sprovođenje izbornih aktivnosti, kao i javna tužilaštva u okviru svojih zakonom propisanih nadležnosti kako bi mogla blagovremeno, delotvorno i jednoobrazno da odgovore na sve izazove koji mogu da se pojave u okviru sprovođenja istih“.
A kada umesto uređene pravne države imate Srbiju (prema nemačkoj fondaciji Bertelsman, stručni naziv glasi „umerena autokratija“), izazovi na koje tužilaštvo treba da reaguje su zaista brojni, pre nego što se birališta uopšte otvore.
Pogledajmo samo aktivnosti beogradskog VJT u nedelji uoči izbora. Tri dana nakon što su meštani Stubica kod Paraćina bili prestravljeni pucnjavom po ulicama sela usred noći – ispostaviće se u sklopu vojne vežbe za koju im niko nije rekao unapred – tužilaštvo je pokrenulo postupak zbog izazivanja panike i nereda. Ali ne protiv odgovornih iz Ministarstva odbrane ili lokalne samouprave koja o vežbi nije obavestila meštane, već protiv bivšeg predsednika Vojnog sindikata Srbije Novice Antića koji je o incidentu napisao tvit. Antiću je momentalno određen kućni pritvor u trajanju od tri meseca, uz zabranu korišćenja interneta, da bi ubrzo ipak bio sproveden u Centralni zatvor kako bi se sprečila mogućnost ponavljanja krivičnog dela. Istovremeno mu je kuća još jednom pretresena i tom prilikom oduzet mobilni telefon njegovom osmogodišnjem detetu – verovatno kako bi utvrdili da Antić nije i na njemu napisao neku uznemirujuću poruku koju niko nije video.
Rešenost tužilaštva da obezbedi „duševni mir građana“ dostigla je vrhunac hapšenjem publiciste Dejana Lučića zbog objavljivanja snimka na TikToku u kome je izneo „lažne tvrdnje“ da će „doći do izborne krađe, usled čega će veliki broj nezadovoljnih građana izaći na ulice, ali da će izostati reakcija vojske i policije koje će se povući pred masom“. Iz kratkog saopštenja se nije moglo razumeti da li je VJT utvrdilo da je Lučićeva tvrdnja o budućnosti lažna služeći se Stefanovićevim proročkim sposobnostima, a još manje kako to predviđanje da neće biti sukoba građana sa policijom i vojskom ikome izaziva paničnu reakciju.
Ljudi koji su iz državnih ustanova botovali za SNS u radno vreme su zaista mogli da se uspaniče kada su njihove aktivnosti obelodanjene na sajtu ocisti.net. Ali baš u tom slučaju se VJT opredelio za drugo krivično delo – neovlašćeni pristup zaštićenom računaru, računarskoj mreži i elektronskoj obradi podataka – za koje sumnjiči studenta Andreja Premovića.
A izazivanje panike je pripisano i N. N. licu koje je objavilo snimak na kome sudija Ustavnog suda Zoran Lončar govori, kako je tužilaštvo interpretiralo, o tome šta je „DS radila na izborima 2012. godine, pa je ovaj snimak stavilo u kontekst kao da priča o tome šta će SNS raditi na izborima 2026. godine“. Samo što Lončar nije pomenuo ni DS ni SNS, već prosto govorio o mehanizmu izborne manipulacije koji se sprovodi na nivou Zavoda za statistiku.
Tužilaštvo je videlo izazivanje panike čak i u objavi na TikTok-u da nakon izbora neće doći do sukoba između građana, policije i vojske
Sa druge strane, tužilaštvo je moralo da se bavi i krivičnim prijavama opozicije, ali je sa tim izazovom brzo izašlo na kraj. Manje od dvadeset dana bilo je dovoljno da VJT odbaci prijavu zloupotrebe službenog položaja „u vezi sa odlukama o pomilovanju od 27. septembra koje je A. V. doneo u mandatu predsednika Republike“, istovremeno zaštitivši bivšeg predsednika i od zatvorske kazne i od otkrivanja njegovog imena i prezimena javnosti nakon godina vladanja iz anonimnosti. A izgleda i od bilo kakve istrage, pošto umesto da dokažu da je postupak bio zakonit tako što će iz Ministarstva pravde pribaviti potrebno mišljenje i predlog za pomilovanje sa potpisom ministra Nenada Vujića (možda nisu zato što ne postoji?), samo su konstatovali da predsednik DS-a Srđan Milivojević nije priložio dokaze za svoju optužbu.
U slučaju prijave protiv ministra spoljnih poslova Marka Đurića, njegovog generalnog sekretara Dušana Kozareva i 10 ambasadora zbog onemogućavanja glasanja u brojnim gradovima u inostranstvu u kojima se prijavio dovoljan broj birača, bilo je još brže. Odbačena je za samo šest dana i to jer „nisu ostvareni bitni elementi“ krivičnog dela, kao što je „teža povreda prava drugog“.
Bavilo se, takođe, beogradsko tužilaštvo i nizom hapšenja za ugrožavanje ustavnog uređenja, pa čak i kada su osumnjičeni živeli u Novom Sadu koje ima svoje više tužilaštvo, sasvim nadležno i sposobno da tako nešto samo procesuira. Ali to ponajmanje treba da nas čudi, kada uzmemo u obzir da su varijacije na „rušenje države“ omiljeno krivično delo režima od pada nadstrešnice, kao i brojne primere angažmana VJT u Beogradu u istom periodu, koje se teško može okarakterisati ikako sem politički motivisanim.
Najpompeznija akcija i ujedno najveće brukanje VJT-a odigralo se u februaru prošle godine, kada je Stefanović lično održao konferenciju povodom javno izrečenih sumnji najviših zvaničnika SAD da je novac američkih poreskih obveznika zloupotrebljen u Srbiji preko USAID-a. Pomenute izjave su bile krajnje uopštene i populističke, ali su za Stefanovića predstavljale „ozbiljne optužbe“ koje treba ispitati. Jedini problem je što, kako se požalio glavni tužilac, informacije o dodeli i trošenju sredstava USAID-a nisu automatski dostupni tužilaštvu, već je bilo neophodno da mu se prvo dokaže da postoje konkretne sumnje o nepravilnostima i pranju novca. A najkonkretnije što je VJT moglo da ponudi jeste da pokrene predistražni postupak zbog pranja novca „protiv za sada nepoznatih lica“, po sistemu – ne znamo baš ko niti imamo dokaze, ali neko je sigurno prao novac, majke nam.
Ipak, kao kriterijum je uzeta „prekomerna koncentracija“ američkih sredstava na računima nevladinih organizacija i naloženo da se od njih četiri izuzme sva dokumentacija u vezi sa donacijama USAID-a i saslušaju odgovorna lica o tome kako su sredstva trošena. Akcija je počela farsično – policija je uzalud išla na staru adresu uveliko neaktivnog Centra za praktičnu politiku, za koji se ispostavilo da nikada nije sarađivao na projektima USAID-a, pa ni primao novac od njih, a Crtine prostorije su našli tek iz drugog pokušaja, iako su bili zvanično registrovani na adresi na kojoj se i nalaze. Kada su konačno potrefili vrata, usledilo je 16 sati boravka u Građanskim inicijativama (tek pet odsto njihovog budžeta je dolazilo iz USAID-a, ali je zato stepen podrške studentskim protestima očigledno bio prekomeran) i 28 sati u Crti, tokom kojih im je iskopirano na hiljade stranica dokumentacije. Originale nisu mogli da dobiju jer bi im za to bio neophodan nalog za pretres koji Stefanović nije pribavio, a sa sve molbom koju je uputio američkom Ministarstvu pravde da pripomogne, ni posle 20 meseci nije uspeo da izgradi optužnicu.
Stefanovićev zamenik Miodrag Marković „zablistao“ je u čak tri politički osetljiva predmeta. Vodeći istragu o napadu na studente FDU u novembru 2024, nakon kog su ulična obeležavanja stradanja u Novom Sadu eskalirala u blokade fakulteta, nije uspeo da identifikuje nikog od učesnika osim troje koji su krivicu priznali. Uprkos trudu studenata koji su prepoznali još dvojicu napadača i dostavili Markoviću preko četrdeset snimaka incidenta, a koje je odbio da pregleda uz obrazloženje da mu ne rade zvučnici.
U slučaju još ozbiljnijeg nasilja prema studentima, kada je Milica Stojanović pokosila automobilom Kristinu Vasiljević prilikom blokade Ulice Jurija Gagarina (posledica je bila naprsnuće lobanje i nagnječenje mozga), Stefanović je oduzeo predmet od tužiteljke koja je krivično delo okarakterisala kao pokušaj teškog ubistva i dodelio ga Markoviću da stvar ispegla. I ne samo što ga je odmah preinačio u mnogo lakše delo protiv opšte sigurnosti, već je naknadno javno pozvao predsednika države da je pomiluje, smatrajući da bi to bilo „korektno i pošteno“.
Vučić mu je uslišio želju (tada još nije krio koga abolira od krivične odgovornosti), a Marković se posvetio svom „životnom delu“ – osporavanju zvučnog topa. Naime, istražujući fatalni pad studentkinje kroz prozor Filozofskog fakulteta, tužilaštvo je sa Filozofskog i iz Rektorata zaplenilo čak i plenumske zapisnike koji su im bili mnogo interesantniji od rasvetljavanja da li se radilo o nesrećnom slučaju, samoubistvu ili ubistvu, što nam nisu nagovestili ni posle sedam meseci. A u toj dokumentaciji, koja veze sa smrću studentkinje nema, pominje se zvučni top u zapisniku iz januara 2025, dok se u nepovezanom aktu precizira signal redarima da skinu prsluke, što je Markovića letos u specijalnoj emisiji RTS-a navelo na zaključak da je sve bilo simulirano.
Ni 20 meseci nakon pompeznog upada policije u nevladine organizacije zbog navodnog pranja para, Nenad Stefanović nije uspeo da izgradi optužnicu ni protiv jedne osobe
Zaključak u koji je bio toliko uveren, da je istovremeno najavio procesuiranje čak četiri grupe lica: organizatora koji su učestvovali na plenumu, realizatora koji su koordinisali kretanje mase okupljenih građana, lica koja su činila medijsku podršku (dakle i novinari i svi koji su komentarisali zvučni top na društvenim mrežama), i na kraju „lica koja su se posle dva ili tri dana odazivala na masovne lekarske preglede učesnika protesta“, pošto je očito i traženje medicinske pomoći kriminalizovano. „Kada budemo otkrili identitete, svi će biti procesuirani, niko se neće izvući“, poručio je Marković.
Ipak, iako su još tada saslušani Zdravko Ponoš i Aleksandar Olenik (izgleda da je Marković zaboravio da pomene petu grupu – opozicioni političari), i dalje nije podignuta optužnica protiv bilo koga. Čak ni nakon što je u septembru VJT objavilo nepotpisanu analizu čiji je zaključak da nikakav akustični uređaj nije korišćen 15. marta, da je uznemirenje građana u Kralja Milana izazvano aktiviranjem „protokola o povlačenju“ (znate onih gotovo tri hiljade svedočanstava koje su prikupile nevladine organizacije – svi su zapravo čuli zvuk veoma glasnog skidanja prsluka), a da zdravstvene tegobe koje su građani prijavili ne odudaraju od posledica „bilo kog većeg javnog okupljanja“. Jedino je za vojnim analitičarem Aleksandrom Radićem raspisana poternica, pošto je nakon pretresa stana i praćenja od strane tabloida napustio državu. Ali ni on nije zvanično optužen, a zaista bi i bio presedan da na sudu završi na osnovu tvrdnje tužilaštva da je obavljajući novinarski posao (kontaktirao je sa stručnjacima u pokušaju da utvrdi kakav uređaj je mogao biti upotrebljen 15. marta) pripremao „delo protiv ustavnog uređenja“.
Uostalom, kako je u junu ukazao advokat Rodoljub Šabić, takve kvalifikacije se bombastično lansiraju, obezbedi im se publicitet posredstvom tabloida, ali nikada ne budu potvrđene. Odnosno, jedine presude su bile one u kojima su optuženi iz pritvora sklopili sporazum o priznanju krivice, dok su se slučajevi koji su zapravo stigli do suda redom završavali oslobađajućim presudama.
