U svom prepoznatljivom, teatralnom stilu – dali ste ostavku na mesto predsednika. Da biste i dalje vi bili glavni – milom ili silom – moraćete da pobedite na predstojećim izborima. I da sebe – još te noći – proglasite za premijera. Kad to učinite, lako ćete preuzeti predsedničke funkcije koje ste do sada imali. Već oproban recept – kad ste sa mesta premijera, prešli na Andrićev venac i sebi dali ovlašćenja boga – koji se pita za sve. Vi i vaša verna Lača Mati – naši ste Putin i Medvedev.
Već oproban recept – kad ste sa mesta premijera, prešli na Andrićev venac i sebi dali ovlašćenja boga – koji se pita za sve. Vi i vaša verna Lača Mati – naši ste Putin i Medvedev
Prilikom predaje dužnosti, van svog običaja da se po našoj tradiciji ljubite tri puta, Laču Mati poljubili ste samo jednom. Žulja vas trojka – otkad taj broj na izbornom listiću imaju studenti. Svakog dana pojavi se neki novi hit, neka nova pesma na temu tog broja. Tri poljupca hoću ja – pevaju studenti, peva Srbija. Probali ste pesmom da uzvratite studentima, da ih po običaju kopirate, pa ste zapevali – svirajte noćas samo za nju… Umesto te Tomine ljubavne, više bi vam pristajao njegov drugi hit – dotak’o sam dno života… Bez obzira što nemate sluha, zvučalo bi uverljivo. Jer, ovo vaše emotivno prenemaganje – nikog nije ganulo.
Još nije kasno da to treće mesto otmete studentima. Dok RIK ne zaključa izbornu listu, povucite svoju – sa broja jedan. Naredite Ivici da skloni koferče i da svoj faktor stabilnosti – povuče sa broja dva. Potom pogurajte Studentsku listu na jedno od ta dva upražnjena mesta. Jer, za jedan i dva – nema hitova. Potom, utrčite na njihovo – treće mesto. Zamislite taj spektakl! Zamislite to veselje, koje prati vas – kao sad studente! Samo pazite… Jer ako se mladi i narod zainate – umesto tri poljupca – mogla bi da vas dočeka ona stara narodna – tri sam ti čaše polomio, tri sam ti jada zadao. Zato, ne menjajte broj. Da vas pesma ne dotakne – tamo gde ste najtanji. U tom slučaju, ni trojka vam neće pomoći.
Ali, kadgod vam prigusti, tu su vam mama i tata. Javno vas hvale. Svesrdno brane. I tvrde, kako studenti ruše državu – koju vi gradite. Šta to studenti rade državi? Šta joj to rade, osim što žele da je izleče i da je ozdrave od vas? Jer, nije svim mamama i tatama u ovoj zemlji lepo kao vašima. Niti je svoj deci lepo kao vama. Vaša mama i vaš tata su vaš politički štit. Svakom roditelju je dužnost da stoji ispred svog deteta. To je normalno. I to nije upitno. Upitno je – kako se vi ponašate prema tuđoj deci i prema tuđim mamama i tatama?
Probali ste pesmom da uzvratite studentima, da ih po običaju kopirate, pa ste zapevali – svirajte noćas samo za nju… Umesto te Tomine ljubavne, više bi vam pristajao njegov drugi hit – dotak’o sam dno života… Bez obzira što nemate sluha, zvučalo bi uverljivo
Setite se Lučana i namenske industrije. Setite se svoje surovosti prema nesrećnom ocu poginulog radnika. Tom divnom čoveku, Milovanu Milivojeviću, ocu stradalog momka, umesto očinske utehe – rekli ste, da mu sin nije radio na manekenskoj pisti!!! Surovo! Kad je zajecao i kazao da mu se krsna slava gasi odlaskom muškog deteta, grubo ste mu odbrusili da ima ćerku i da preteruje. Vi, koji se busate u grudi pričajući o patriotizmu! Vi, kojem su usta puna Srbije! Vi, koji dobro znate, šta muška glava tradicionalno znači srpskoj kući! Vi, ne znate za sram.
Ovih dana, taj ranjeni otac, pred kraj svog radnog veka, moli samo jedno – da postavi spomen ploču za svog stradalog sina. Prema njemu ste i dalje osioni. Njegove suze i dalje ignorišete. Za vas, jedan prerano ugašen život – nema ime. Za vas ne postoje ni taj otac, ni to stradalo dete, ni ta porodica… Pa ni ta ploča. Zato se mladi, željni pravde – bore protiv vas. Zato im narod veruje. Zato ih narod s radošću dočekuje.
Jer država – to nisu vaši televizijski nastupi. Država – to nisu vaši kupljeni mediji. Država – to nisu vaši monolozi. Država – to nije vaša porodična patetika, u kojoj je najbitnije šta vašem tati kaže komšija. Država – to nije Ćacilend, glavni grad – glavnog grada, u kojem ste vi i predsednik i gradonačelnik i kadija i sudija i kriminalac i policajac. Država – to nije zemlja u kojoj Ustav služi za ukras. Država – to su osiromašeni i poniženi ljudi. Država – to su ucenjeni i prestrašeni građani, koji pod pretnjom otkaza s posla – glasaju za vas. Naša država – vaša je sramota! Vaša vlast – naš je poraz!
Tužne su sve vaše iznuđene pobede. Tužne su političke rokade koje pravite. Kad sa mesta predsednika, sednete na mesto premijera, ne zaboravite… Prilikom dolaska na vlast, svoju moć ste pogrešno shvatili. Na svoje ime ste državu prepisali. Samo jedno ste sa uma smetnuli – vlasništvo nad svojom slobodom, narod vam nije poklonio!
Prilikom dolaska na vlast, svoju moć ste pogrešno shvatili. Na svoje ime ste državu prepisali. Samo jedno ste sa uma smetnuli – vlasništvo nad svojom slobodom, narod vam nije poklonio
I zato, Aleks*ndre, svejedno je da li je jedno slovo ispalo iz vašeg imena prilikom predaje liste u RIK. Svejedno je i na kom je mestu vaša lista na izbornom listiću. Ni sa svim slovima azbuke i abecede – koja ćete alavo nagurati u to vaše ime… Ni sa svim mestima na izbornoj listi, koja ćete u strahu oteti – uključujući i to mesto broj tri… Ni sa svim krađama koje ste smislili… Ni sa ambasadama i konzulatima koje ste za glasanje zatvorili… Ni sa piši-briši olovkama… Ni sa unapred popunjenim listićima… Ni sa uvezenim glasačima i navrat-nanos podeljenim ličnim kartama i adresama… Aleks*ndre, niko vam i nikada neće pevati. Aleks*ndre, niko vam se i nikada neće radovati. Aleks*ndre, niko vas i nikada iz srca neće voleti – kao što se vole studenti.
Stiže vam šećer i voda…
