Početkom septembra, Alternativa za Nemačku (AfD), partija krajnje desnice, na izborima u nemačkoj pokrajini Saksonija-Anhalt osvojila je 43,8 odsto glasova, zamalo ostavši bez apsolutne većine. Po prvi put od formiranja Savezne Republike, jedna otvoreno etnonacionalistička – štaviše, rasistička – stranka, koja je kampanju vodila na platformi ideološki srodnoj nacionalsocijalizmu, došla je nadomak preuzimanja vlasti u jednom delu zemlje.
Činjenica da je Saksonija-Anhald mala pokrajina teško da predstavlja utehu. Ono što se tamo desilo moglo bi da se desi i drugde, a ulog ne može da bude veći nego što jeste. AfD želi da Nemačka istupi iz NATO, Evropske unije i evrozone, otvoreno podržava ruskog predsednika Vladimira Putina, i htela bi da spoljnopolitičku orijentaciju zemlje od Zapada preusmeri ka Kremlju.
Politička stabilnost i predvidljivost oduvek su bili noseći stubovi posleratne nemačke demokratije, kako pre, tako i posle ponovnog ujedinjenja zemlje
Šok koji su doneli izborni rezultati u Saksoniji-Anhalt uvećan je lošim nastupom – bolje bi zapravo bilo reći potpunim kolapsom – Hrišćansko-demokratske unije (CDU), partije desnog centra koja je dosad tamo bila na vlasti. Njen rezultat je faktički prepolovljen u odnosu na prethodne izbore u pokrajini, i to uprkos tome što je izlaznost ovog puta bila veća. Veliki deo krivice za to je sa svih strana pripisan vladajućoj koaliciji na saveznom nivou, a posebno kancelaru Fridrihu Mercu – i ne bez opravdanja.
Dezintegracija CDU postala je realna mogućnost i na nacionalnom nivou, što nagoveštava krizu i vladajuće koalicije i upravljanja na državnom nivou. Uostalom, Nemačka se već odavno muči s konstantno niskim privrednim rastom i neuspehom u sprovođenju nasušno neophodnih reformi poreskog sistema i glavnih programa socijalne zaštite, uključujući penzioni sistem, zdravstvenu i dugoročnu negu.
Politička stabilnost i predvidljivost oduvek su bili noseći stubovi posleratne nemačke demokratije, kako pre, tako i posle ponovnog ujedinjenja zemlje 1990. Snažna vladavina prava u Saveznoj Republici, njena čvrsta ukotvljena u Zapad i stamena podrška projektu evropskih integracija omogućili su joj da stekne poverenje svojih suseda, nekadašnjih ratnih neprijatelja. Te manifestacije njene posvećenosti bile su ono što je ujedinjenje učinilo mogućim.
Da li je svemu tome došao kraj? Ruše li se ti stubovi? Ukoliko je tako, onda bi ostatak Evrope ponovo mogao da se suoči s „nemačkim pitanjem“. Po prvi put posle mnogo decenija, Evropljani bi se mogli naći u situaciji da se pitaju kojim putem je krenula najveća i najmoćnija zemlja u njihovom okruženju. Više ne bi bili sigurni da li je Nemačka i dalje čvsto ukotvljena u Evropu i NATO, ili ponovo sledi neki svoj nacionalni kurs.
Ništa još nije izvesno, naravno. Ali opasnost je realna, a u kombinaciji s nadolazećom političkom krizom u Francuskoj – gde je krajnja desnica takođe u usponu – posledice po EU mogle bi da budu katastrofalne. Ostatak Evrope mora da uzme u obzir to da i Francuska i Nemačka – dve najveće i nezaobilazne članice Unije – funkcionišu sa oslabljenih unutrašnjih pozicija, i da svakoj od njih iznutra preti vlastita verzija novog nacionalizma.
Obrisi potencijalnog evropskog košmara već se naziru. Zamislimo šta bi moglo da usledi u slučaju da se političke i ekonomske krize koje pogađaju francusko-nemačko partnerstvo preklope. Na zapadnoj strani Rajne bila bi vlada bez parlamentarne većine koja bi muku mučila s niskim rastom i ekstremno visokim javnim dugom; na istočnoj, zemlja koju takođe muči slab rast, ide u susret političkoj krizi na saveznom nivou, a očigledno je zapala u krizu identiteta.
Hoće li suverenitet Evrope, njene vrednosti i sloboda preživeti ovu i narednu godinu otvoreno je pitanje
U takvom scenariju, nezamenjivi francusko-nemački motor koji pokreće EU neizbežno bi stao. Ako dve najveće i najvažnije zemlje članice podlegnu renacionalizaciji politike, teško je zamisliti da bi EU i evro preživeli.
Još gore, nadolazeća egzistencijalna kriza EU odvijala bi se u okolnostima rata u Ukrajini, konstantne ruske pretnje i smanjenja američkog vojnog prisustva u Evropi. Predstojeće sedmice i meseci mogli bi da budu presudni za kontinent. Novi nacionalizam predstavlja otvorenu izdaju posleratnog evropskog projekta i ide u prilog Rusije. Hoće li suverenitet Evrope, njene vrednosti i sloboda preživeti ovu i narednu godinu otvoreno je pitanje.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
