Netflixov dokumentarac Zovite mi Rodžera Stouna iz 2017. godine bavi se kreatorom najprljavijih američkih političkih kampanja od Niksona do Regana.
Stoun je važio za velemajstora političkih „prljavih trikova“, ali je tek jedna zabava na kojoj je upoznao Donalda Trampa, beskrupuloznog trgovca nekretninama u usponu, odredila put njegove karijere. Poznanstvu je te večeri posredovao Trampov advokat Roj Kon. O tom advokatu, još jednom od mračnih kreatora Trampovog uspona na vlast, pisao sam u kolumni u Radaru, pre skoro godinu dana.
Tada sam u kontekstu tadašnje srpske političke realnosti analizirao domete dokumentarca Šegrt (The Apprentice) iz 2024. godine.
***
Trampov profil i urođeno odsustvo moralnih normi činili su ga u očima Rodžera Stouna i ekipe idealnim predsedničkim kandidatom. Iako su ga otpočetka nagovarali da se kandiduje, Tramp se decenijama opirao, ali je uvek nepogrešivo radio po pravilima koji su Stoun, Kon i ekipa zamislili.
Kao mega popularan biznismen estradnog političkog stila, biznismen Tramp je uvek bio poslušno političko oruđe u rukama svega čega se konzervativna struja Republikanske stranke dohvatila. Pritrčao bi u pomoć u svakoj prljavoj kampanji koju su njegovi mentori kreirali. Što je kampanja bila prljavija Tramp je više uživao. To se ovdašnjim političkim jezikom zove – lojalista.
U filmu gde ekipa prati svaki njegov korak, Stoun otvoreno vređa ljude koji snimaju film o njemu. Govori im da su „luzeri“, „naivni levičari“, „ patetični homoseksualci koje žive u zabludi i nemaju pojma kako svet zaista funkcioniše“
Konačno, nakon 37 godina poznanstva i iskustva sa omiljenim spin-doktorima, Tramp je rešio da se i sam kandiduje za predsednika SAD. Oduvek je bio opčinjen većinom pravila koje je još od Niksonove ere uspostavio Rodžer Stoun.
„Napadaj, napadaj, napadaj – nikada ne brani.” (Attack, attack, attack—never defend.) Umesto da gubite vreme na pravdanje i odgovaranje na optužbe, uvek treba preći u kontranapad i prisiliti protivnika da se brani.
„Bolje je biti ozloglašen nego potpuno nepoznat.” (It is better to be infamous than to never have been famous at all.)
Negativan publicitet ne postoji. Najgora stvar u politici i javnom životu je kada vas ignorišu.
„Priznaj ništa, porekni sve, kreni u kontranapad.” (Admit nothing, deny everything, launch a counter-attack.)
Ono kada, na primer, u očaju, Suzana Vasiljević, najlojalnija Vučićeva PR saradnica povlači jedine moguće poteze, čak i kada su dokazi protiv njenog šefa neoborivi.
„Da bi pobedio, moraš uraditi apsolutno sve.” (To win you must do everything.)
Granice se pomeraju do maksimuma kako bi se ostvario cilj, jer „gubitnici ne donose zakone”.
„Prošlost je jebeni prolog.” (Past is fucking prologue.)
Sve što se danas dešava u politici već je viđeno. Proučavanje istorije omogućava predviđanje i recikliranje starih, uspešnih formula.
„Politika nije partija društvene igre.” (Politics ain’t bean bag.)
Politika je surov, grub i bespoštedan sukob u kojem nema mesta za preteranu moralnost ili sentimentalnost.
„Troje ljudi može da čuva tajnu samo ako je dvoje mrtvo.” (Three can keep a secret, if two are dead.)
Pravilo preuzeto od mafijaških šefova koje naglašava važnost ekstremne diskrecije i nepoverenja. Ovo je vrlo važno pravilo u kontekstu srpske političke scene i tajni koje čuvaju službe bezbednosti.
„Politika je pozorište.” (Politics is like theater.)
Političari su glumci koji moraju imati savršene kostime, šminku i osvetljenje da bi im se verovalo.
Kriminalci iz mog filma Vidimo se u čitulji su devedesetih obožavali da pred kamerama saopšte svoju istinu o svetu gde smo svi mi, iza kamere, poput ekipe koja je pratila Rodžera Stouna, bili obični smrtnici, a oni superiorni akteri realnosti devedesetih
***
Rodžer Stoun je zaista bio neko koga je vodila ta bolesna strast za „prljavim trikovima“ određenim ovim pravilima.
U dokumetarcu Zovite mi Rodžera Stouna, na leđima tog savršenog nabildovanog šezdesetogodišnjeg tela smeška se istetovirani Ričard Nikson. Vidimo da je Stounova kuća i danas muzej neverovatnih suvenira iz Niksonove ere. Iako je kao vrlo mlad bio gubitinik u Niksonovoj aferi Votejgejt, Stoun je svoj poraz uspeo da pretvori u poliitički trijumf tokom predsedničke kampanje Ronalda Regana.
Uvek raspoložen da bude u službi konzervativne, desne struje Republikanske stranke, on je svoje iskustvo, greške i zablude tokom decenijskog spin-doktor angažmana, uložio u političku karijeru Donalda Trampa.
***
Autori filma (Morgan Pehme, Danijel Di Mauro i Dilan Bank)) počeli su da prate svog glavnog junaka mnogo pre Trampovog ulaska u predsedničku trku za izbore 2016.
Stoun, ekscentrični, cinični klovn, vrlo često na naslovnim stranama modnih časopisa, u ručno krojenim odelima iz tridesetih godina, bio je neosporno prezanimljiv filmski lik. Lako je pristao da bude junak dokumentarca za koji je znao da ga neće predstaviti u dobrom svetlu.
Samo nekoliko godina od početka snimanja filma i kontinuiranog praćenja „ekscentričnog klovna“, Rodžer Stoun je postao kreator do tada neviđene političke kampanje u kojoj su ključnu ulogu igrale društvene mreže i koja je potpuno ukinula moral i istinu kao kategorije
Jer, jedno od pravila koje je Rodžer Stoun proklamovao, govori o tome kako je „bolja i loša nego nikakva reklama“. Takva filozofija i urođeni egzibicionizam omogućili su autorima da punih šest godina provode sate i dane sa Rodžerom Stounom. U filmu gde ekipa prati svaki njegov korak, Stoun otvoreno vređa ljude koji snimaju film o njemu. Govori im da su „luzeri“, „naivni levičari“, „ patetični homoseksualci koje žive u zabludi i nemaju pojma kako svet zaista funkcioniše“.
„Vas, potrčke koje nosite kamere, držim pored sebe samo zato što ste zabavni i bezopasni….Nemanje stida je moja supermoć. Vi politički korektni gubitnici to nikada nećete razumeti.“
Sve to Rodžer Stoun govori autorima filma koji u tom trenutku i dalje snimaju samo film o ekscentričnom klovnu. Bez svesti da snimaju možda najvažnije kadrove moderne političke istorije SAD.
***
I sam se bavim dokumentanim filmom i povremeno prepoznajem tu egzibicionističku strast aktera.
Kriminalci iz mog filma Vidimo se u čitulji su devedesetih obožavali da pred kamerama saopšte svoju istinu o svetu gde smo svi mi, iza kamere, poput ekipe koja je pratila Rodžera Stouna, bili obični smrtnici, a oni superiorni akteri realnosti devedesetih.
Za film Zovite mi Rodžera Stouna se, očekivano, zainteresovao Netflix, koji je prepoznao važan dokument o jednom nenormalnom vremenu u kome su se sve moralne vrednosti izokrenule. To mu je donelo status mainstream dokumentarca. Jednog od najgledanijih i posle decenije od nastanka.ž
Uveravali su nas, da za razliku od nas, običnih smrtnika, oni „samo za jedan dan dožive sve ono što svi mi nismo doživeli za ceo svoj život“. U jednom trenutku, pre nego što su sam čuo kako se na rastanku pozdravljaju, film je imao radni naslov Obični smrtnici.
Imao sam sreću da iskoristim trenutak njihovog osećaja supermoći koji je prisutan u svakom kadru tog filma. Skoro da nema preživelih iz „Čitulje“. Suprotno mom privatnom osećanju užasa u vremenu kada je film nastajao, taj dokument je značajno svedočansvo o Srbiji devedesetih.
***
Slična se „sreća“ dogodila i liberalnim autorima filma Zovite mi Rodžer Stouna
Samo nekoliko godina od početka snimanja filma i kontinuiranog praćenja „ekscentričnog klovna“, Rodžer Stoun je postao kreator do tada neviđene političke kampanje u kojoj su ključnu ulogu igrale društvene mreže i koja je potpuno ukinula moral i istinu kao kategorije.
Autori ovog dokumentarca su pogrešili samo u jednom.
Tramp je nasuprot njihovim očekivanja dobio izbore 2016. Rodžer Stoun je dosegao vrhunac svoje spin-doktor karijere. Ono što je izgledalo potpuno nemoguće i sasvim bizarno, postalo je američka stvarnost.
U tom trenutku film Zovite mi Rodžera Stouna je prestao da bude nezavisni dokumentarac liberalnih autora koji su šest godina trpeli uvrede svog glavnog junaka. Za film se, očekivano, zainteresovao Netflix, koji je prepoznao važan dokument o jednom nenormalnom vremenu u kome su se sve moralne vrednosti izokrenule. To mu je donelo status mainstream Netflix dokumentarca. Jednog od najgledanijih i posle decenije od nastanka.
***
Drugi, tek završeni NeBitef, u nedelju 20.09.2026, nešto više od mesec dana pred odlučujuće izbore u Srbiji, imao je posebnu težinu. Osim otpora režimskoj represiji u kulturi, ključna reč tokom tih 6 sati koliko je trajao, na 60 punktova u gradu bila je solidarnost. Bio je to jako važan dan nepristajanja, važan za sve nas i kulturnu istoriju ovog grada. Toga ćemo tek biti svesni u godinama koje dolaze.
Zašto sada pravim ovu digresiju?
Jedan od najbitnijh pozorišnih reditelja današnjice, Tomas Ostermajer, umetnik koji je obeležio istoriju Bitefa, došao je u Beograd na samo nekoliko sati da pruži podršku samoorganizovanju slobodnih umetnika. Iz inspirativnog razgovora, koji je s njim u dvorištu Fakulteta primenjenih umetnosti vodio profesor Ivan Medenica, zapamtio sam rečenice koje se direktno nadovezuju na temu ovog teksta.
Govoreći o tome kako vaspitavamo našu decu, na kraju razgovora Ostermajer je otprilike rekao:
„Našu decu učimo da brinu o slabijima, da prihvataju razliičitosti, učimo ih toleranciji i empatiji.
Ali da li ih tako, na pravi način pripremamo za svet koji ih očekuje?“
***
Na našu sreću, a njihovu nesreću, Vučić bar trenutno nema toliko kreativnih tipova koji su se totalno pozdravili s moralom da mu osmisle ovu predizbornu kampanju.
Asaf Ezein, izraelski spin-doktor, koji ga je mučenog terao da uživo u studiju televizije Pink izlazi iz frižidera, u međuvremenu je odustao. Ne verujem da je ikome od tih likova koji su s Vučićem ikada sarađivali, bilo prijatno da rade s narcisoidnim, neduhovitim, nezgrapnim dugajlijom koji čak, i kada mu neki spin-doktor koji ima ukusa, preporuči da obuče nepristojnu skupu garderobu, nosi te komade „iz fundusa“ „kao pile sise“.
Iako ne znamo tačno ko, neko ga je izbezumljenog smestio u škodu staru više od dvadeset godina. Taj neko je verovatno imao ideju da ga predstavi kao običnog normalnog čoveka koji povremeno mazi životinje i pevuši pesme Tome Zdravkovića
Nikada nije potvrđeno da je Vučića u svojstvu prljavog savetnika ikada napustio preletač iz Demokratske stranke, Rodžer Beba Popović.
Ono što je sigurno je da je Beba Popović, baš kao Rodžer Stoun sve najčešće radio iz senke. Zamišljam njegov očaj, ako mu je ikada bio zadatak da stilizuje omiljenog Šešeljevog radikala.
Pretežak zadatak za čoveka koji je sa Rodžerom Stounom delio svoju strast ka vrhunskoj modi.
Naprimer, Rodžer Stoun smatra da „crna odela treba da nose samo vozači i pogrebnici, i da nikada ne treba kombinovati košulju sa dugmićima na kragni i dvoredno odelo“
Naše je prokletstvo, nakon 5. oktobra 2000, između ostalog bilo u tome što smo pristali da nam Rodžer Stoun Bebe Popović i, fantastično obučeni sredovečni nemoralni ljudi, kreiraju budućnost.
***
Ovo što sada u aktuelnoj predizbornoj SNS kampanji gledamo, izgleda kao da niko od tih ozbiljnih spin-likova više ne želi da se druži s Aleksandrom Vučićem.
Iako ne znamo tačno ko, neko ga je izbezumljenog smestio u škodu staru više od dvadeset godina. Taj neko je verovatno imao ideju da ga predstavi kao običnog normalnog čoveka koji povremeno mazi životinje i pevuši pesme Tome Zdravkovića. Rezultat su filmići sa umornim, neraspoloženim čovekom koji sasvim privatno i nepotrebno vozi svoj polovni automobil koji u stvarnom životu inače nikada ne vozi. On ponekad i opere taj automobil kao dokaz da zna sa crevom i žetonima.
Svaki sekund takvih besmislenih usamljeničkih videa, stvara sliku da, napušten od Izraelaca i Bebe Popovića, Vučić ne prestaje da radi u korist sopstvene štete. Biće verovatno još grđe ako škodu zameni kamiončetom o kome je pričao.
Osim koruptivne ideje da će ljudi zbog 6000 dinara glasati za njega (brat Tramp trenutno korumpira sa 5000 dolara) ne vidi se nikakva kampanja nevoljene vladajuće stranke.
Istina, Miloš Vučević već 19 dana jede burek u ideji da je „jedan od nas koji jedemo burek“
Veći deo SNS kreativnosti usmeren je na negativnu kampanju, a pošto se ubica uvek vraća na mesto zločina, danima je na meti jedan video studenata FDU.
Iako ne znamo tačno ko, neko je predsednika izbezumljenog smestio u škodu staru više od dvadeset godina. Taj neko je verovatno imao ideju da ga predstavi kao običnog normalnog čoveka koji povremeno mazi životinje i pevuši pesme Tome Zdravkovića. Rezultat su filmići sa umornim, neraspoloženim čovekom koji sasvim privatno i nepotrebno vozi svoj polovni automobil koji u stvarnom životu inače nikada ne vozi
Da se razumemo, imali su moji studenti i mnogo bolje radove na Instagramu. Možda sam tek iz sedmog gledanja njihove priče naslutio da je budućnost nevoljenog aktuelnog predsednika Srbije nešto što ima veze za zatvorskom kaznom i podnošenjem odgovornosti.
Ali za sapun, i druge gadne šale iz vojničkih dana, zbog kojih je buntovni FDU ponovo postao „leglo narkomana“, pobrinuli su se Ana Brnabić i spin-doktori amateri nedostojni da se nađu u ovom tekstu o Rodžeru Stounu.
Više puta mi je ispao sapun, a niko me potom nije silovao.
Da li ste ikada čuli da je neko nekoga gađao štampačem?
Baš loše.
***
Sećam se koliko su moji studenti, na početku svojih protesta, pre skoro dve godine bili očajni što vlast ne ispunjava nijedan od njihovih zahteva. Oni su fanatično iskreno, otpočeli blokadu Fakulteta u uverenju da je sasvim prirodno i normalno da vlast ispuni, ne preterano komplikovane zahteve. Koliko je ta neiskvarena naivnost bila zapravo divna?
Predivna.
Ja se još uvek grejem tim osmesima iz novembra 2024.
Ta naivnost je pred nas, roditelje te dece, stavila dilemu da li da im kvarimo slatku iluziju o pravednom svetu ili je možda bolje da ih pustimo da sami udare u svoj zid o koji se naša generacija više puta izlupala.
Nažalost, vrlo brzo su se sreli sa svetom u kome igru vode učenici Rodžera Stouna. Sa svetom u kome caruje pravilo da je „moral za luzere“.
Ima li ikada odvratnije tvrdnje od ove? Moral je za luzere!!??
Ona ruši svaku ideju o vrednostima kojima smo učili tu decu.
Zbog toga su uz sve rizike, studenti morali da izazovu taj iskvareni svet u jedinu moguću, realno odvratnu političku arenu.
Pobeda Studentske liste na ovim izborima značila bi da sve baš nije otišlo dođavola. Da pravda, istina i poštenje, mogu pobediti laži, korupciju i nasilje.
Možda zvuči pretenciozno u kontekstu ove naše malecne Srbije ali takva bi pobeda zaslužila divljenje i značila ohrabrenje za sve one male ljude u Evropi, Americi i svetu koje mimo zdravog razuma razni Rodžeri ne prestaju da jebu u zdrav mozak .
I ne bih psovao na kraju ovog teksta da ne postoje Ujedinjeni Rodžeri Srbije.
