Od trenutka kada je proglašen, prekid vatre između Sjedinjenih Država, Izraela i Irana obeležen je drugačijim vidom konfrontacije: mirom na ivici rata i ratom na pragu razrešenja.
Memorandum o razumevanju koji su SAD i Iran potpisali u junu trebalo je da označi početak 60-dnevnog perioda pregovora koji bi rezultirali dogovorom o sveobuhvatnom miru. Umesto toga je usledio nastavak sukoba, uključujući američke i iranske udare na Ormuški moreuz i ofanzivu Huta koji su zauzeli jemensku obalu Crvenog mora, što preti pomorskom transportu kroz tesnac Bab el-Mandeb.
Iran kaže da će opsadu Ormuškog moreuza podići u zamenu za okončanje sankcija. SAD čine suprotno od toga: maksimalizuju već maksimalističke sankcije. Ali Iran nije ništa bliže tome da kapitulira, što potcrtava nesposobnost Amerike da kontroliše posledice vlastitog izliva besa
Desetine hiljada udara iz vazduha nisu naterali Iran da Ormuški moreuz ponovo otvori za saobraćaj. Iran kaže da će opsadu podići u zamenu za okončanje sankcija pod kojima je već četiri decenije. SAD čine suprotno od toga: maksimalizuju već maksimalističke sankcije. Ali Iran nije ništa bliže tome da kapitulira, što potcrtava nesposobnost Amerike da kontroliše posledice vlastitog izliva besa.
Širom ovog regiona sila sve manje deluje kao manifestacija snage, a sve više kao izvor nestabilnosti. U Gazi rat nije sredstvo za ostvarenje nekog političkog cilja; on je cilj sam po sebi. Na osnovu za Gazu osmišljene doktrine neproporcionalne sile i razaranja, Izrael rat vodi ne samo protiv Hamasa, već i protiv samog međunarodnog poretka. Istu doktrinu Izrael primenjuje i u južnom Libanu, gde kontinuirano izvodi vazdušne udare – uprkos proglašavanju dva prekida vatre i sklapanju mirovnog sporazuma – usput svodeći libanski suverenitet na farsu.
Često se ukazuje kako je pod predsednikom Donaldom Trampom neprikriveno postupanje po načelu „jači tlači“ postalo osnovni princip američke spoljne politike, čemu se u prilog navode primeri državne otmice venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura i rat protiv Irana. SAD su prestale čak i da se, kao što su nekad činile, licemerno pozivaju na međunarodno pravo i međunarodne institucije. Dok je administracija predsednika Džordža V. Buša svoje argumente za invaziju na Irak iznela pred Savet bezbednosti UN, Trampova administracija deluje na osnovu puke prinude, i ne pretvarajući se da se o tome s nekim konsultuje (izuzev što nastupa u koordinaciji s Izraelom).
Ali ovde je reč manje o raskidu s dosadašnjom praksom, a više o njenoj eskalaciji. Od vansudskih pogubljenja upotrebom dronova do beskonačnog držanja u zatočeništvu pritvorenika u Gvantanamu, SAD su u proteklih četvrt veka sistematski negirale posleratni „na pravilima zasnovani“ međunarodni poredak koji su same utemeljile, ne samo pukim sužavanjem značenja univerzalnih premisa tih pravila, već njihovim suštinskim odbacivanjem. Put ka Trampovoj doktrini globalne dominacije popločan je saučesništvom prethodne administracije u genocidu u Gazi.
Bez obzira na ovo, to što su SAD otvoreno prigrlile na primeni vojne sile utemeljenu iznudu pravi razliku u odnosu na raniji period, samo ne onakvu kakvu je Tramp očekivao. Umesto da se takvim pristupom američka dominacija učvrsti, ovakav pristup je potkopava. Kad je razlika između rata i mira svedena na obustavu vatre koja nije ni jedno od ta dva, i kad višemesečno bombardovanje ne donese ništa što bi se moglo proglasiti pobedom, sila je sve manje manifestacija snage, a sve više besmislenog razaranja.
Rat bez kraja i konca čini nemogućim postojanje bilo kakvog međunarodnog poretka. Primena sirove sile izazvaće otpor; ratni zločini naići će na međunarodnu osudu. I mada će iznuda suverenitet učiniti uslovnim, njom neće moći da se osigura trajna dominacija. Pitanje je zato šta dolazi nakon toga.
Na primeni vojne sile zasnovana iznuda uvela nas je u period duboke nestabilnosti. Ali neuspeh takvog pristupa mogao bi da rezultira uravnoteženijim odnosima između država: novim vidom multilateralizma utemeljenog na suverenitetu, a ojačanog regionalnim i globalnim mehanizmima kojima se promovišu univerzalna prava, uzajamno uzdržavanje i kolektivno donošenje odluka u vezi sa zajedničkim resursima, normama i vrednostima. Takva vrsta multilateralizma nesumnjivo je ambiciozna. Ali svaka zemlja, uključujući i SAD, ima interesa da učestvuje u njegovom uspostavljanju.
U tom novom sistemu UN ne bi postale nevažne. Ali okolnost da su UN dosad usvojile samo jednu rezoluciju o ratu u Iranu (u kojoj se kritikuje iranska odmazda nad susednim zemljama, ali ne i američko-izraelski napadi koji su je izazvali) jasno ukazuje da su diplomatiji potrebni drugačiji branioci. Regionalne inicijative su od posebnog značaja, i već sada je očigledno da puno obećavaju.
Uzmimo primer američko-iranskog memoranduma o razumevanju. Posrednici u pregovorima koji su doveli do njegovog sklapanja bili su Pakistan i Katar, od kojih se nije očekivalo da deluju kao tandem, u čemu su imali podršku Egipta, Saudijske Arabije i Turske. Ovo predstavlja veliku promenu u odnosu na pregovore o sklapanju Zajedničkog sveobuhvatnog plana akcije (JCPOA) iz 2015, nuklearnog sporazuma s Iranom koji je s njim postigle stalne članice Saveta bezbednosti UN, Nemačka i Evropska unija.
Ta razlika još je uočljivija ima li se na umu da su 2010. zemlje koje će pet godina kasnije biti potpisnici JCPOA po kratkom postupku odbacile dogovor o razmeni nuklearnog goriva koje su Brazil i Turska postigle s Iranom. Kako je tadašnji brazilski ministar spoljnih poslova sa žaljenjem konstatovao, „tradicionalni centri moći ne gledaju blagonaklono na to da s drugima podele svoj privilegovani status“.
Kad je razlika između rata i mira svedena na obustavu vatre koja nije ni jedno od ta dva, i kad višemesečno bombardovanje ne donese ništa što bi se moglo proglasiti pobedom, sila je sve manje manifestacija snage, a sve više besmislenog razaranja
Drugi primer predstavlja neformalni konsultativni format u okviru koga Egipat, Pakistan, Saudijska Arabija i Turska pokušavaju da izgrade stabilniju arhitekturu regionalne bezbednosti, oblikovan zajedničkim normama, uključujući i posvećenost uzdržavanju od primene sile. Pakistan, Saudijska Arabija i Turska su i formalno postigle dogovor o uzajamnoj odbrani, poznat kao Sporazum iz Meke, kojim se nijedna druga država ne označava kao protivnik, te ostavlja prostor da mu se pridruže i druge zemlje. I mada je važnost tog dogovora već stavljena na probu nakon novih napada Huta na Saudijsku Arabiju, nepobitno je da je u pitanju širi trend: rađanje novog, u većoj meri pluralističkog regionalnog poretka, u okviru koga zemlje tog dela sveta preuzimaju veću odgovornost za vlastitu bezbednost, umesto da Americi dopuštaju da im nameće svoju volju.
Poput Ormuškog moreuza, sada je praktično zatvoren i tesnac Bab el-Mandeb, usled asimetrične primene sile kojoj se pribeglo kao odgovor na američku eskalaciju. Ono čemu svedočimo na Bliskom istoku nije samo ekstreman nivo nasilja, već i ekstreman primer situacije u kojoj je jedna zemlja zagrizla više nego što može da proguta. Ali aktuelni sukob, koji je postao katalizator raspadanja jednog Amerikom predvođenog multilateralnog poretka, otvara i prostor za održiviji multilateralizam utemeljen na pravima, uzdržavanju, dostojanstvu, diplomatiji i poštovanju suvereniteta drugih zemalja.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
