Iako sam planirala da sledeći tekst koji pišem bude opet o nekoj ličnosti iz Indije, ili sa Tibeta, ovaj tekst će biti malo drugačiji nego prethodni, biće ličniji i u vezi sa situacijom u Srbiji. Kao što znamo, raspisani su izbori za 25. oktobar. Od kada su raspisani izbori, mene preokupira situacija u Srbiji, pratim kampanju studentkinja i studenata, građanki i građana koji su, čini mi se, nikad spremniji i odlučniji da se ova užasna situacija u kojoj živimo, ili možda bolje reći životarimo i preživljavamo, završi. To što studenti rade je predivno, preplavljujuće za nekoga ko je hiljadama kilometara daleko, a zapravo možda više prisutan nego neko fizički blizu.
Nateralo me je da po prvi put, posle više od sedam godina u Indiji, stvarno shvatim da hoću kući. Hoću da imam mogućnost da odlučim da se vratim. Oterali su me najgori, najbolji mi otvaraju vrata za nazad. Ta odlučnost se nikada do sada nije javila. To je nešto dublje od problema koji imamo u državi, ali nije nevezano za iste. Čini mi se da je moj beg malo kompleksniji, ipak sam ja otišla u Indiju, a ne negde bliže, odakle bih se mogla ipak lakše vratiti. Moje bežanje je, u nutrini, i bežanje od sebe i bola koji nosimo sa sobom.
Ovo bih povezala i sa budizmom. U budizmu četiri plemenite istine predstavljaju temeljno učenje budizma i jezgro Budinog prvog govora nakon prosvetljenja, to su:
1. istina o patnji;
2. istina o poreklu patnje;
3. istina o prestanku patnje i
4. istina o putu koji vodi prestanku patnje, poznatom kao plemeniti osmostruki put.
U okviruosmostrukog puta koji vodi ka prestanku patnje nalazi se: ispravno razumevanje, ispravna namera, ispravan govor, ispravno ponašanje, opravdano životno sredstvo, pravi napor, prava pažnja (svesnost) i prava koncentracija.
Poslednja istina je zapravo i nada. Ispravno razumevanje, ponašanje, govor, je nešto što uglavnom vezujemo za pojedinku/pojedinca, ali je u isto vreme vezano i za društvo jer je sastavljeno od pojedinaca, i društvo je apstraktno, dok je pojedinac zapravo konkretan i može da se menja, koriguje, uči da bude bolji, ispravniji, dobrodušniji, iskreniji.
Nateralo me je da po prvi put, posle više od sedam godina u Indiji, stvarno shvatim da hoću kući. Hoću da imam mogućnost da odlučim da se vratim. Oterali su me najgori, najbolji mi otvaraju vrata za nazad. Ta odlučnost se nikada do sada nije javila. To je nešto dublje od problema koji imamo u državi, ali nije nevezano za iste
Kada se čovek pridržava ovog osmostrukog puta, on ga vodi ka oslobođenju, nirvani, koja je zapravo oslobođenje od patnje. Mi vidimo da se poslednjih dve godine u našem društvu dešava preokret u vrednostima, što je i najvažnije, i možemo videte kako postoji težnja, čak i čežnja ka ispravnosti – koje su sadržane u ovom osmostrukom putu. Budizam je zapravo vrlo praktičan i daje nadu da čovek može biti oslobođen, jer je ipak Buda bio čovek, ne Bog.
Kod nas se desilo neko sazrevanje, rekla bih i spremnost. S obzirom da ja nisam odvojena od nas iako to može tako da se čini jer sam daleko – ja sve ovo duboko osećam. I da je ovo nešto novo, da se određene traume i boli isceljuju na jednom nivou koji je zajednički svima nama. Čak i ovaj deo ljudi koji odbijaju promene se mogu posmatrati kao delovi nas samih, naše psihe, koji se vraćaju na staro. Jer previse koraka unapred psiha ne može da podnese i tako sama sebe čuva. Ovim ih ja ne opravdavam, daleko od toga, već pokušavam da dam uvid kako još to možemo videti. Društvo je organsko. Društvo je organizam.
Kada se čovek pridržava ovog osmostrukog puta, on ga vodi ka oslobođenju, nirvani, koja je zapravo oslobođenje od patnje. Mi vidimo da se poslednjih dve godine u našem društvu dešava preokret u vrednostima, što je i najvažnije, i možemo videte kako postoji težnja, čak i čežnja ka ispravnosti – koje su sadržane u ovom osmostrukom putu
To što neki od nas mogu i hoće da se promene, i što nas je u ovo trenutku više je pokazatelj isceljenja kolektivne svesti. Ili bar put koji tome vodi. To će se naravno osetiti i u celom, globalnom svetu, bar kao jedna iskra, jer mi u suštini nismo odvojeni jedni od drugih. To što se dešava u Srbiji je jedan veliki doprinos kolektivnom isceljenju. I čini se da živimo u trenutku kada to možemo da osetimo. Ja sam prvi put osetila da hoću da se vratim i da oni sa druge strane nisu više jači, i da ne treba da im popustim i da pobegnem.
Zato je važno citati, svi koji su bili pre nas, koji su u svojoj plemenitosti pisali i delili svoju nutrinu, svoje vizije, ideje, ogrnuti sa plemenitošću, su to radili da nam pomognu. Bez obzira što sam spremna da se vratim, jako je važno što sam došla ovde, jer je ovaj deo puta, ma koliko težak, u isto vreme otvorio neke svetove za koje nisam znala ni da postoje. Učinio me je skromnijom, možda manje radoznalom, ali otvorenijom za život koji se dešava hteli mi to ili ne. Meni je važno što sam došla ovde, ovo iskustvo me je obogatilo. Ovo je jedna fascinantna kultura, puna umetnosti, plemenitosti, kontrasta, paradoksa, Samim tim i ideje univerzalnosti koja se promaja kroz ovaj svet, bez obzira na njegove ogromne mane.
Bez obzira što sam spremna da se vratim, jako je važno što sam došla ovde, jer je ovaj deo puta, ma koliko težak, u isto vreme otvorio neke svetove za koje nisam znala ni da postoje. Učinio me je skromnijom, možda manje radoznalom, ali otvorenijom za život koji se dešava hteli mi to ili ne
U tome se ogleda zrelost – u mogućnosti da čovek može da drži paradoks u sebi, i da ga to ne slomije da mora da odbaci jedno od ta dva. Od Bude, Kabira, Ramanuđe, Ramanande, Mire Bai, Šankaračarije, Tagora, Ambedkara, a dodala bih i velike persijske (jer je Persijska kultura veoma uticala i na kulturu Indije) pesnike i sufije kao što su Rumi, Šams, Hafiz, Suhravardi, svi su oni imali uticaja na mene, kao i svi ljudi koje sam srela. Svet je toliko lep i prepun različitosti od kojih možemo mnogo naučiti. Samo treba da pogledamo – što u svet, što u sebe, jer jedno nije odvojeno od drugog.
Bojana Brajkov, doktorantkinja filozofije na Školi sanskrita, filozofije i indijskih studija, na Univerzitetu u Goi, u Indiji
