Dokument koji je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti napisalo 16 akademika, Večernje novosti objavile su 24. i 25. septembra 1986. godine. Za tekst koji je trebalo da bude analiza ekonomske i društvene krize, nije se moglo odmah znati da će zapravo rasplamsati krizu i postati scenario sukoba, ali se u njemu mogao nazreti plan obnavljanja istorijskih propuštenih namera i neostvarenih ciljeva koji je odavno trebalo da zaokruže srpske nacionalne interese na visokom nivou umišljene zasluženosti. Objavljen u nastavcima, novinarski tekst je sadržao citate iz Memoranduma, ali i ozbiljne kritike njegovih osnovnih teza, što je neverovatno sa stanovišta kasnije i današnje uloge istog dnevnog lista.
Memorandum SANU je imao dva dela: Kriza jugoslovenske privrede i društva i Položaj Srbije i srpskog naroda. Iako je prvi deo trebalo da, ukazivanjem na ekonomske i strukturne probleme, proizvede ozbiljnu i konstruktivnu zabrinutost, već u prvom pasusu dokument nagoveštava ono čemu smo u razradi scenarija svedočili narednih godina. „Objektivno ispitivanje jugoslovenske stvarnosti dopušta mogućnost da se sadašnja kriza završi socijalnim potresima sa nesagledivim posledicama, ne isključujući ni tako katastrofalan ishod kao što je raspad jugoslovenske državne zajednice“, pisalo je u Memorandumu. Bez ikakvog uvijanja prvi put je pomenuta mogućnost raspada zemlje.
Iako nastao u intelektualnim krugovima Srbije, u prvom trenutku nije dobio podršku. Ivan Stambolić je rekao da je dokument „in memoriam Jugoslavije“, a u javnosti i medijima se osećala zabrinutost zbog nagoveštaja ugrožavanja zajedničke države
Konstatujući da privredna kriza traje već pet godina, a otprilike je toliko prošlo od Titove smrti, pa su se autori ohrabrili da o tome govore, oni naglašavaju da su koreni krize još u šezdesetim godinama, kada te hrabrosti nije bilo. Dalje se zaključuje da je Srbija bila u Jugoslaviji sve vreme diskriminisana, a ostali privilegovani, da su Srbi ugroženi i asimilovani u Hrvatskoj i da granice u okviru Jugoslavije nisu pravedne jer razdvajaju srpsko nacionalno biće.
Objavljeni tekst je izazvao zaprepašćenje na celom jugoslovenskom prostoru, a reakcije na njega bile su skoro bez izuzetka osuđujuće. Iako nastao u intelektualnim krugovima Srbije, ni ovde nije u prvom trenutku dobio podršku. Predsednik Predsedništva Srbije u to vreme, Ivan Stambolić, rekao je da je dokument „in memoriam Jugoslavije“, mediji su bili puni kritičkih tekstova i izjava, a u javnosti se osećala zabrinutost zbog nagoveštaja ugrožavanja zajedničke države. Akademici, međutim, nisu odustajali. Posle tri meseca osuda, 20. decembra, održana je vanredna skupština SANU o Memorandumu, na kojoj je njegov sadržaj podržan u govorima najvećeg broja akademika, iako je zaključeno da to nije zvaničan dokument Akademije. Uz dva-tri uzdržana ili blago suprotstavljena stava, prepuna sala odjekivala je glasnom podrškom koju je izražavao veliki broj saradnika akademika, autora Memoranduma.
Okolnosti su počele da se menjaju, a događaji na Kosovu ubrzali su tragični zaokret zvanične politike Srbije. Nekoliko meseci pre pojave Memoranduma Slobodan Milošević postaje predsednik CK SK Srbije, a posle pojačanog ugrožavanja Srba na Kosovu i Metohiji, počinje sve više da se bavi tim pitanjem. Sve do odlaska u Kosovo Polje, aprila 1987. Milošević nije zvanično podržavao Memorandum i nije ni tada kada se u trošnoj sali Doma kulture za govornicom izređao 71 govornik, iznoseći detalje o sopstvenoj ugroženosti. Međutim, od toga dana Milošević je praktično progovorio memorandumskim narativom i tako je sudbina Srbije i Jugoslavije krenula u sunovrat. Iste godine, u septembru, na Osmoj sednici CK SK Srbije podelilo se republičko političko rukovodstvo. Milošević je odneo pobedu nad Stambolićem koji je bio svestan kosovskih problema, ali se zalagao za njihovo trezveno rešavanje u okviru federacije. Milošević je uzeo stvari u svoje ruke i za to dobio veliku podršku političara, intelektualaca, medija i velikog dela naroda Srbije.
Pisci Memoranduma, akademici: Mihajlo Marković, Miloš Macura, Ljubiša Rakić, Vasilije Krestić, Ivan Maksimović, Kosta Mihajlović i ostali, utrkivali su se da opravdaju svoje viđenje sudbine Srbije u Jugoslaviji, a najzlokobniju najavu daljih događaja dao je pisac Antonije Isaković. U jednoj raspravi, vođenoj 1987. rekao je da je došlo vreme da „Srbija konačno reši svoje pitanje, jer Slovenci i Hrvati ne žele Jugoslaviju“. Na konstataciju istoričarke Latinke Perović, da autori Memoranduma hoće rat, Isaković je odgovorio potvrdno i dodao: „Poginuće 80.000 ljudi, ali u Srbiji rata neće biti.“ Njegove zle slutnje potvrdio je u nacionalno euforičnom obeležavanju 600 godina Kosovske bitke na Gazimestanu, Slobodan Milošević izjavama: „Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene“ i „Ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo“. Isakovićeva slutnja se obistinila, s jedinom razlikom što je bilo skoro dvostruko više žrtava.
Duh Memoranduma i politika Slobodana Miloševića ohrabrili su nacionalističke krugove u Srbiji, što se ogledalo u programskim opredeljenjima nekih partija, tek obnovljenog višepartizma
Događaji su se ređali po viđenju sve više prihvaćenog dokumenta, koji je kritikovao mali broj razumnih intelektualaca i poneka politička organizacija. U decembru 1990. godine Srbija je izmenila svoj Ustav po kome, ako joj ne odgovaraju odluke donete na nivou federacije, ona ne mora da ih sprovodi i time u separatizmu preduhitrila Sloveniju i Hrvatsku. Istog meseca počela je oružana pobuna Srba u Kninu, nazvana „balvan revolucija“, a već naredne godine Milošević je uspeo da izdejstvuje da 80 odsto budžeta već podrivene federacije bude namenjeno Jugoslovenskoj narodnoj armiji, zbog čega je poslednji predsednik savezne Vlade, reformista Ante Marković, podneo ostavku. Ratovi su mogli da počnu.
Duh Memoranduma i politika Slobodana Miloševića ohrabrili su nacionalističke krugove u Srbiji, što se ogledalo u programskim opredeljenjima nekih partija, tek obnovljenog višepartizma. Naglašavajući da je Jugoslavija srpska tvorevina, program Srpskog pokreta obnove upozorava: „Od današnje Jugoslavije ne mogu se otcepiti ili na štetu srpskog naroda konfederalizovati teritorije koje su 1. decembra 1918, na dan stvaranja Jugoslavije, bile u njenom sastavu“, a Srpska radikalna stranka predviđa rešavanje kosovskog problema proterivanjem 400.000 Albanaca.
Velikosrpske ideje se u potpunosti obnavljaju, a nova politika uspostavlja kontinuitet sa istorijskim težnjama Ilije Garašanina, Srpskog kulturnog kluba i četničke ideologije koju je zasnovao Stevan Moljević 1941. Stav o istorijskom propustu da se posle Prvog, ali i posle Drugog svetskog rata zaokruži država svih Srba, pa tek tada uđe u zajedničku državu, u kojoj bi Srbija imala hegemoniju, postaje osnov ratnih dejstava zloupotrebljene JNA, srpske vojske i paravojske. Planovi iz prošlih vremena da Srbija obuhvati ne samo Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Crnu Goru i pola Hrvatske, već i deo Albanije, Bugarske, Rumunije do Temišvara, deo Mađarske i Austrije i dotakne Čehoslovačku, nisu izgledali realni, ali su zato Hrvatska i Bosna viđene kao moguć plen.
Srpske paravojne snage, pomognute oružjem, ljudstvom i kadrovima JNA, već na početku ratnih sukoba, interno su u Hrvatskoj proterale oko 300.000 Hrvata, a slično se događalo u Bosni i Hercegovini proterivanjem bošnjačkog stanovništva iz Podrinja i granatiranjem Sarajeva. Uspostavljala se granica srpskih nacionalističkih snova: Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica. Tako su počinjeni zločini nad Vukovarom, Dubrovnikom, Sarajevom i mnogim drugim mestima i genocid u Srebrenici.
U vreme rasplamsavanja ratnih užasa, pisac Dobrica Ćosić, koji nije učestvovao u pisanju Memoranduma, ali se smatrao njegovim inspiratorom, izjavio je da je „Slobodan Milošević uspeo da obnovi srpsku državu srušenu u Jugoslaviji i titoizmu i zadobije ugled i značaj kakav posle Pašića u srpskom narodu niko nije imao“. Akademik Mihajlo Marković je uzdizao Slobodana Miloševića rečima: „Srbima se čini da se najzad pojavio jedan rukovodilac koji se ne stidi svoga naroda, koji je lišen kompleksa krivice i koji je, čini se, odlučan da ispravi neke očigledne nepravde.“
Strategija umanjivanja i ublažavanja odgovornosti Srbije za ostvarivanje ratne i memorandumske politike vidljiva je i danas u ponašanju zvanične vlasti Srbije, a kulminirala je organizovanjem državne sahrane ratnog zločinca
Epilog je poznat. Žrtve ratova na području nekadašnje Jugoslavije nisu precizno prebrojane, još se traže i ponekad pronalaze, ali se zna da ih je bilo veoma mnogo. Razoreni gradovi i sela se još obnavljaju, mir je uspostavljen, ali se veliki broj preživelih nije vratio u domove iz kojih su isterani, često jer tih domova više nema ili ih drugi koriste ili, jednostavno, nema volje da se izbeglicama pomogne.
Četrdeset godina, sa svim tragičnim momentima, izgleda nisu nauk za današnje generacije i srpsku inteligenciju. Ne samo da su autori Memoranduma u svojim odgovorima na kritike 1995. godine ostali pri svojim stavovima, nego je 2012, dakle mnogo godina posle svih sukoba i nesreća, nastao i Drugi Memorandum SANU, o kome se nije mnogo znalo. Njegovi promoteri bili su akademici Dobrica Ćosić i Ljubomir Tadić, a ovaj manje poznati dokument imao je devet tačaka. One nastavljaju zlu kob srpskog društva zahtevima: „umanjiti odgovornost Srbije za počinjene zločine i razaranja; odvratiti pažnju regionalnih i međunarodnih medija sa završnih procesa bivšim pripadnicima srbijanskog političkog, obaveštajnog, vojnog i političkog vrha Republike Srpske kojem se sudi u Haškom tribunalu; pokajničkim akcijama dovesti Srbiju u jednak položaj sa stradalim i oštećenim državama iz okruženja…“
Strategija umanjivanja i ublažavanja odgovornosti Srbije za ostvarivanje ratne i memorandumske politike vidljiva je i danas u ponašanju zvanične vlasti Srbije, a kulminirala je organizovanjem državne sahrane ratnog zločinca Ratka Mladića i skoro svakodnevnom prisutnošću u režimskim medijima, takođe pravosnažno osuđenih u Haškom tribunalu. Stalnim ponavljanjem da svet optužuje Srbiju da je za sve kriva, Aleksandar Vučić stvara predstavu da zapravo ni za šta nije kriva. Umanjuju se posledice po okolne države i narode, ali se i šteta učinjena sopstvenoj zemlji pogrešnom politikom, koja je dovela do razbijanja Jugoslavije, gubitka Kosova i potpuno zaprečenog puta ka Evropskoj uniji, imputira drugima „koji mrze Srbe i Srbiju“. Snovi nacionalista nisu ostvareni, Srbija je umanjila svoj ugled u svetu, Srbi žive na manjem prostoru nego nekad, a na Kosovu im nije ništa bolje, pa svi ti ishodi traju kao potencijalna žarišta novih nesreća. Možda je zato pravilnije reći „40 godina Memoranduma SANU“ nego „40 godina od Memoranduma SANU“, jer je kontinuitet implementacije ovog dokumenta očigledan.
