Građani Srbije već su navikli da sa zebnjom prate datume od kada je američka Kancelarija za kontrolu strane imovine OFAC 9. oktobra 2025. uvela sekundarne sankcije Naftnoj industriji Srbije zbog većinskog vlasništva ruske državne kompanije Gaspromnjeft. NIS-u je zbog tih sankcija bilo onemogućeno redovno poslovanje do 23. januara ove godine, a četiri dana ranije mađarski MOL i Gaspromnjeft su, uz punu podršku Vlade Srbije, potpisali obavezujući sporazum, kojim su potvrđene namere da se zaključi kupoprodajni ugovor uz ispunjenje određenih uslova.
Najvažniji uslov bio je dobijanje generalne licence OFAC-a i od tada ta Kancelarija produžava operativne i licence za pregovore o kupoprodaji na 30 ili 60 dana. Poslednji put su obe licence produžene do 27. avgusta.
Srpska javnost je uskraćena za detalje pregovora i izjava glavnih učesnika – kupca i prodavca, pa se kao njihovi glasnogovornici javljaju lica koja bi mogla imati saznanja o toku i rezultatima dosadašnjih pregovora, ali nisu zvanično i direktno uključena u postupak pregovora i samu transakciju. Tako nam je srpska ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović saopštila da je Srbija postigla sporazum sa MOL-om, kao potencijalnim budućim većinskim vlasnikom NIS-a i time uradila sve što je bilo neophodno da se sačuva funkcionalnost tržišta naftnih derivata i energetska sigurnost zemlje. Uslove tog sporazuma nije predočila javnosti.
Nacionalni interesi u svojevrsnom „bermudskom trouglu“
Podsećanja radi, Gaspromnjeft se Ugovorom o kupovini NIS-a 2008. obavezao „da će preduzeti sve komercijalno razumne mere i upotrebiti svoju moć kao akcionar da do 2020. obezbedi kontinuitet proizvodnje i ulaganja u skladu sa planom, da se ne prekine rad u rafinerijama (u Pančevu i Novom Sadu) i da količina prerađene sirove nafte može da zadovolji tražnju srpskog tržišta za osnovnim naftnim derivatima“.
Ovako ili slično formulisana obaveza MOL-a mogla bi da se predstavi kao da se vlast izborila za kontinuitet rada rafinerije i HIP Petrohemije Pančeva, sve dok postoji komercijalni razlog za to. Samo se prenebregava da to šta je „komercijalno razumno“ određuje većinski vlasnik, u ovom slučaju MOL, a ne država Srbija.
Čak i ako se MOL obaveže, kao Gaspromnjeft 2008, da će preduzeti sve „komercijalno razumne mere“ da obezbedi kontinuitet proizvodnje u rafinerijama NIS-a, to šta je „komercijalno razumno“ odrediće većinski vlasnik, a ne država Srbija
Uz to, u oči pada i deo izjave da je Srbija u pregovorima uspela da zadrži dobre odnose sa obe velike sile, sa SAD i Rusijom. To nije sporno, ali nije rešila ni osnovni problem sankcija, već očekuje da se rešenje nađe u svojevrsnom „bermudskom“ trogulu koji čine mađarski MOL, ruski Gaspromnjeft i američki OFAC.
Energetska bezbednost po međunarodnoj metodologiji definiše se engleskim pojmovima koja počinju sa četiri A: Availablility (dostupnost), Accessibility (pristupačnost), Affordability (ekonomska isplativost) i Acceptability (ekološka prihvatljivost). Pritom je Srbija uvozno zavisna, jer uvozi oko 85 odsto sirove nafte, oko 20 odsto dizela i 90 procenata prirodnog gasa. S obzirom na malu domaću proizvodnju (dostupnost), pristupačnost je ključna za bezbedno snabdevanje naftnim derivatima i prirodnim gasom, a ona zavisi od transportne infrastrukture i skladišnih kapaciteta.
Potpuna zavisnost od ruskih energenata
Naftovod Janaf, kojim se sirova nafta doprema do rafinerije u Pančevu je jedini i ključni transportni put za dopremu sirove nafte koji zadovoljava u pogledu količine i cene. Srbija je iskusila potpunu blokadu transporta sirove nafte od 1991. do 1995, za vreme međunarodnih sankcija i ratnih dejstava, a kasnije i katastrofalne posledice NATO bombardovanja naftne infrastrukture 1999. Zbog toga se moglo očekivati da se veća pažnja i sredstva alociraju na alternativna rešenja, koja bi u većoj meri garantovala pristupačnost sirovoj nafti, njenim derivatima i prirodnom gasu.
Umesto toga, Srbija se odlučila na potpunu zavisnost od Gasproma, na osnovu međunarodnog sporazuma o energetskoj bezbednosti sa Ruskom Federacijom, koji podrazumeva snabdevanje naftom i gasom isključivo iz Rusije. Prepuštanje stranoj komercijalnoj ili državnoj kompaniji da u zavisnosti od svoje odluke ispunjava bilo koji od navedena četiri elementa, koji definišu energetsku bezbednost zemlje, ne može se okarakterisati kao odgovorna državna politika.
Privatna kompanija Lukoil zbog sankcija pregovara sa američkom Karlajl grupom o prodaji svoje imovine i biznisa u inostranstvu za oko 22 milijarde dolara, dok za državni Gaspromnjeft prodaja NIS-a ne bi bila obična komercijalna transakcija
Zbog svega navedenog, bilo bi očekivano da Srbija u novonastaloj, vanrednoj situaciji preduzme aktivnu ulogu i iskoristi mogućnost da povrati nadležnost za sopstvenu energetsku bezbednost, koja se odnosi na naftu i njene derivate. Umesto toga, vlast je izabrala politiku nezameranja.
Pravni eksperti van SAD se slažu da jednostrano uvedene američke sekundarne sankcije predstavljaju manifestaciju globalne moći i sile i da nisu u skladu sa međunarodnim pravom i sporazumima. Pojedine zemlje, pogođene tim sankcijama, pokretale su sporove pred Svetskom trgovinskom organizacijom. SAD su odbijale nadležnost međunarodnih institucija da o tome odlučuju, uz obrazloženje da se sankcije sprovode u cilju zaštite državnih interesa. To znači da bi države pogođene tim sankcijama trebalo da zaštite svoja prava pred sudovima u SAD, a takav slučaj do sada nije registrovan.
To objašnjava zašto ni Srbija nije odabrala da se pravnim putem zaštiti od sankcija. Koliko je poznato, čak ni Rusija, kao neposredno ugrožena sankcijama, nije pokrenula bilo kakav spor ili potražila adekvatnu zaštitu protiv jednostrane odluke SAD, već je prihvatila realnost i neophodnost da se posledice snose i istrpe.
Različiti pristupi privatnog Lukoila i državnog Gaspromnjefta
Zbog sankcija OFAC-a privatna naftna kompanija Lukoil pregovara sa američkim investicionim fondom, Karlajl grupom, o prodaji imovine i biznisa u inostranstvu, po procenjenoj vrednosti od oko 22 milijarde dolara. Gaspromnjeft je u državnom vlasništvu i na drugačiji način posmatra prodaju pod pritiskom sankcija. Za njih bi prodaja u uslovima sankcija bila čin pristajanja na neprijateljski komercijalni napad protiv Ruske Federacije, a ne obična trgovačka transakcija.
Energetska bezbednost podrazumeva dostupnost, pristupačnost, ekonomsku isplativost i ekološku prihvatljivost, tako da prepuštanje stranoj kompaniji da po svom nahođenju ispunjava bilo koji od tih elemenata ne može da se okarakteriše kao odgovorna državna politika
Jedini motiv da Rusi prodaju svoj većinski paket u NIS-u je da se pomogne očuvanju energetske bezbednosti Srbije, ali je za to potrebno više od deklarativnog „bratstva“ dvaju naroda. To podrazumeva i da Rusija dobrovoljno odustane od svog strateškog geointeresa u vidu kontrole naftno-gasne energetske bezbednosti Srbije, u koju su od 2008. do danas investirali mnogo para. Gubitak te pozicije sigurno predstavlja poraz ruskih interesa u Srbiji, pa i na čitavom Balkanu.
Druga ruska državna naftna kompanija Rosnjeft je suvlasnik u tri nemačke rafinerije i Transalpskom naftovodu (TAL). Nemačka vlada je uspostavila dugoročno i neograničeno starateljstvo nad imovinom u ruskom državnom vlasništvu od februara ove godine, da bi u martu uspešno završila pregovore sa OFAC-om da trajno i neograničeno izda operativnu licencu za tu imovinu. Sada su te rafinerije operativno funkcionalne i Nemačka se nada da će u narednom periodu uspeti da proda tu imovinu, čime bi se rusko vlasništvo trajno eliminisalo sa nemačkog tržišta.
Nemačka se pragmatično opredelila za energetsku bezbednost umesto da zadrži dobre odnose sa Rusijom, a sa SAD je postigla adekvatan pravni aranžman, mada nema potpisan sporazum o strateškom partnerstvu, kao što ga odnedavno ima Srbija. Da li zvanični Beograd ima političke snage za takav potez, ostaje da se vidi. Ukoliko OFAC odbije da produži licencu za rad NIS-a, Srbija će biti primorana da umesto pasivnog posmatrača postane aktivan igrač i preduzme samostalne aktivnosti za rešenje problema.
Naravno, po mišljenju sve većeg broja stručnjaka, postoji još jedna, doduše malo verovatna opcija, da će se transakcija MOL-a i Gaspromnjefta završiti do kraja septembra, u skladu sa očekivanjem predsednika Aleksandra Vučića. On je nedavno najavio da će u cilju pozitivnog ishoda uskoro razgovarati sa premijerom Mađarske Peterom Mađarom i predsednikom Rusije Vladimirom Putinom. Ostaje pitanje – šta je do sada čekao?
