27. jun
Luta On sada samo tamo gde ga dočekuju sa makar i prividom srdačnosti, sve manje ga je, ali ne zbog poštovanja, već zato što im je koristan kao sluga ili kupac.
I kao i svakom provincijalcu, jedina svrha putovanja je da se njima hvali pred prostim svetom. Da pokazuje zidove, terase, sale, lutke i razne druge suvenire domaćina. I ako negde uhvati, ponekad i sliku sa nekim bivšim poznatim…
I tako je nedavno, opet, otpuzao u Kinu, posetio nekoliko kompanija – posebno Minth grupu da bi video „budućnost“ – koja u našoj zemlji masovno napušta njega i njegov režim i odlazi kod neprijatelja njegovih domaćina – i sa puta doneo: dva robota.
Nisu kupljeni sa Temua, kao što zli jezici tvrde – u skladu sa prethodnom nabavnom politikom fontana, javnih satova i spomeničkih terazija – već od kompanije Agibot koju Minth zastupa, jedne od kredibilnijih u Kini što se tiče antropomorfnih inteligentnih sistema.
Kinezi su dobro shvatili da su ljudi oduvek bili stoka i da se zaslepljuju vrlo bazičnim atrakcijama, a jedna od njih je i robot koji igra ili radi kung-fu. Po onoj staroj izreci za cirkuske atrakcije, dobro poznate i nekadašnjim „mečkarima“ u našem regionu, „da se ne radi o tome da mečka igra dobro, nego da igra uopšte“.
Tako je i sa Njegovom novom e-mečkom, robotskim parom modela Agibot X2, koje su režimski propagandisti – po istom starom vašarskom receptu – nazvali „Milutin“ i „Dragutin“. Srpski je samo jedan od jezika koji može da im se ulije u memoriju, ali je nama čudo živo da „to“ govori srpski, da ga ceo svet razume! I cupkaju „moravac“, nogu pored noge – malo kruto, kao pijani svekar na svadbi – nije baš „brejkdens“ ili kung-fu, ali je dovoljno ubedljivo, jer je čudo da mašina može uopšte da igra… Srpski „precednik“ je u svoj nadrealno-eklektički portfolio postignuća dodao i to da je verovatno prvi robotički mečkar u našoj istoriji.
Za sada, u zemljama kao što je naša, u očekivanju letećih taksija i dok traju isporuke samo smrtonosnih dronova, humanoidni roboti su samo ekvivalent one zgodne cure što na sajmu automobila stoji pored besnog auta: propagandno sredstvo. Slatkiš za oči. Sve dok ne budu dovoljno sposobni da nose i koriste pendrek i pušku, u kom slučaju će ih biti svuda i neće uopšte biti slatki
Ova dva „Igrutina“, kao i njegova AI sabraća, rade ono što im se programira (za sada, dok ne počnu sami da se obučavaju, kada počinje nivo problema za koji ljudska rasa nikada nije bila spremna). Danas je to „moravac“ i slične tričarije, sutra je to gaženje po lobanjama neprijatelja režima.
Potencijal humanoidne robotike je veliki, svi se slažemo, ne samo za dosadne poslove kao što su nošenje paketa po svakakvim skladištima, berbu jabuka i drugog voća ili teško zavarivanje, već – u nekoj budućnosti – i za donošenje obroka ili menjanje pelena zanemoćalim žiteljima staračkih domova ili prenošenje bolesnika. Za sada, u zemljama kao što je naša, u očekivanju letećih taksija i dok traju isporuke samo smrtonosnih dronova, humanoidni roboti su samo ekvivalent one zgodne cure što na sajmu automobila stoji pored besnog auta: propagandno sredstvo. Slatkiš za oči. Sve dok ne budu dovoljno sposobni da nose i koriste pendrek i pušku, u kom slučaju će ih biti svuda i neće uopšte biti slatki…
Folklorno društvo „Terminator“ je mnogo dublje i farsičnije povezano sa našom istorijom – i istorijom vladanja – nego što bi se reklo na površini. Prva predstava u prvom srpskom pozorištu u Kragujevcu – arhipremijera na kojoj je pored osnivača i upravnika Joakima Vujića bio i knjaz Miloš i njegova svita – ubrzo je prekinuta kada je javljeno da je ispred pozorišta mečkar sa mečkom.
Nihil mutatur… ništa se ne menja.
29. jun
Jedan od najočiglednijih znakova padanja režima je i to da je izgubio monopol, čak i primat, na korišćenje Vidovdana, propagandno najpotentnijeg datuma u srpskom kalendaru, kalendarske Godzile koja je svake godine izranjala iz mračnih ambisa nacionalne psihopatologije da bi nas podsetila na najradikalniji paradoks koji je jedan narod ispreo oko svoje istorije: da smo u isto vreme i neviđeni heroji i neviđene žrtve.
Režim sada oko Vidovdana obigrava koliko može, priređujući matine priredbe – ne na sam dan, nego tu negde, dan-dva ranije – severnokorejskog tipa na koje se publika dovodi na isti način: prinudom i – zbog tradicionalnog srpskog gađenja na svaku vrstu sinhronizovanog ponašanja – i podmićivanjem. Vidovdan (a dobrim delom i reč „Srbija“ i naša zastava) je pao: sada je u vlasništvu studenata, ne više režima.
I tako se režim sada sveo na ono što je oduvek i bio: gola propaganda koja je farbala neviđenu pljačku nacionalnih resursa u boje zastave i istorijskih mitova. Ali sada, zbog gornje „deteritorijalizacije“ nacionalnih simbola od strane studenata, spao je na bedne, diletantske, nekreativne i, kao u sledećem primeru, idiotske propagandne fantazmagorije iz AI platformi koje još nemaju – a pitanje je da li će to ikada imati – sposobnost da spreče korisnika da kreira glupost.
Nadrealna ilustracija režimskog skupa pokazuje da siledžijama ne samo da ne ide matematika (višestruko uvećan „zvaničan“ broj okupljenih u odnosu na realan), već ni dizajn, a ni poštovanje sopstvene zemlje: potpuno odsustvo čak i primisli o sramoti koju prave svaki put kada pokušaju da pokažu da su oni pravi čuvari naše duše
Ovih dana, mreže su preplavile „meme“ koje se sprdaju sa AI-generisanom slikom koju su režimski propagandisti objavili kao post festum proslavi režimskog skupa održanog dan pre Vidovdana. U toj „generativnoj“ strahoti sadržano je sve što treba da se zna o srpskom režimu.
Na njoj, na vrhu Bulevara kralja Aleksandra, otprilike tamo gde je Cvetkova pijaca, Beograd je oivičen rekom, i to povećom. Izgleda kao da je Dunav, ali ko zna… kao i leteći taksiji, imaginacija režimskih Potemkina je grozničava i vrela, svašta se ljudima javlja u tim čudnim hemijskim stanjima… Delirijum kao geografija. „Ala se izgradio od kad sam poslednji put bio tamo!“, što reče neka naša stara pijanica…
Naravno, društvene mreže su bile nemilosrdne. Desetine parodija su preplavile prostor: tropske plaže i drugi čuveni morski prizori, a i montaža koja prikazuje i srpskog predsednika kao Godzilu koji izranja iz takvog nekog mora – na Vidovdan? – i preteći se tetura ka centru Beograda.
Nadrealna ilustracija režimskog skupa pokazuje da siledžijama ne samo da ne ide matematika (višestruko uvećan „zvaničan“ broj okupljenih u odnosu na realan), već ni dizajn, a ni poštovanje sopstvene zemlje: potpuno odsustvo čak i primisli o sramoti koju prave svaki put kada pokušaju da pokažu da su oni pravi čuvari naše duše.
1. jul
I kao po narudžbi, pokazujući epske nivoe odsustva samorefleksije, farsični gradonačelnik Beograda je izgleda odlučio da ovaj mimetički potencijal produži postavljanjem „spomenika“ u obliku dvostruke vage na… Terazije.
Isto kao i gornja AI abominacija, i ovaj gest sumira ključne elemente režima i njegovih perjanica: paramecijumsku bazičnost, neznanje, primitivnost i diletantizam. Čak i bazičnu vezu sa gradom koji bi trebalo da predstavljaš, a kamo li unapređuješ.
Jer, Terazije nisu nazvane po vagi, kantaru ili čuvenim terazijama pravde – još jedna nenamerna asocijacija ovde, o nedostatku iste? – nema nikakve veze sa stočnom ili pšeničnom vagom, nikakvom spravom za merenje bilo čega – sem gluposti naših političara.
Tu gde se sada nalazi česma ispred hotela Moskva nekada je bila kula koja je prikupljala vodu koja je starim turskim akvaduktom iz Malog Mokrog Luga doticala do grada. Kule – „terazije“ na turskom – su u sistemu imale ulogu „pojačala“ toka, podižući nivo vode na visinu da bi se onda ispuštanjem ubrzala kroz tok i nastavila da teče ka gradu. Drugim rečima, između grada i Luga bilo je više „terazija“. Ona u centru grada, zbog svoje lokacije, postala je gradsko obeležje po kome je taj kraj dobio ime.
Rođena je nova mimetička moda: virtuelno ospomeničenje naše urbane topografije metodom asocijacije i sarkazma. Dada topografija. Neočekivana posledica univerzalne dostupnosti AI platformi kao novog „samizdat“ i „gerila“ propagandnog otpora…
I ovoga puta, kolektivna kreativnost na društvenim mrežama je od ovog idiotskog gafa napravila festival satire i sprdanja. Skulptura gazele na Gazeli, nekoliko „fantazi“ rešenja za Vračar, Jajinci i Palilula su baš bili inspiracija, ali ništa u poređenju sa Karaburmom. Vašoj mašti ostavljam da zamislite šta bi to moglo da bude…
Rođena je nova mimetička moda: virtuelno ospomeničenje naše urbane topografije metodom asocijacije i sarkazma. Dada topografija. Neočekivana posledica univerzalne dostupnosti AI platformi kao novog „samizdat“ i „gerila“ propagandnog otpora…
Jedno je sigurno, znanje i kreativnost definitivno nisu na strani režima.
2. jul
Nekako, ispade da je cela ovonedeljna kolumna posvećena istoj stvari. Samo, u ovoj vinjeti, dolazi iz Amerike.
Nije slučajno da srpski i američki režimi imaju dobru saradnju: vodi ih ista vrsta ljudi, isti diletanti i ideološki talibani, isti prostakluk, ista opsesija oružjem i silom, ista korupcija, isto gađenje prema svemu civilizovanom.
Nekadašnji „svetionik slobode i demokratije“ je sada samo veća i bogatija verzija „ćaci“ Srbije, njihov politički establišment pljunuta je (s razlogom) kopija našeg. Iste teme, isti režimi. Ista sklonost ka brukanju baš u trenucima kada žele da pokažu svoju superiornost.
Ista farsa.
Proslava četvrt milenijuma od osnivanja Amerike koja sledi za dva dana trebalo je da bude prilika za pokazivanje (i dokazivanje) superiornosti Amerike. Umesto toga, vidimo litaniju gafova i diletantizma, šta se dešava kada nestručni i korumpirani uzmu stvari u svoje ruke, kada su korupcija, ideološka (partijska) pripadnost i poslušnost jedina mera svega.
Tramp je potrošio više od $14 miliona na „obnovu“ takozvanog „odraznog“ bazena ispred vašingtonskog obeliska i Linkolnovog mauzoleja. Hteo je da bazen bude ofarban u „američku plavu“, što me navodi na pomisao da postoji neka bizarna srodnost sa opsesijom domaćeg režima „nemanjićko plavom“… Umesto unapređene patriotske verzije vodene refleksije, jer je posao dodeljen firmi donatoru bliskoj Trampu i bez nekog velikog iskustva u ovakvim poslovima, boja u bazenu se ljušti, žabokrečina cveta, a Tramp za to optužuje „sabotere“ i „kriminalce“ i preti zatvorom – ali kome! Bazen odraza, ali bukvalno, odraz stanja nekada moćne nacije.
Glasno najavljivani Veliki Američki Državni Vašar (Great American State Fair) – njihova trenutna verzija Expo-a, bez velike gradnje – pretvorio se upravo u to, u vašar, ali ne u dobrom značenju. Paviljoni su poluprazni, mnoge države su odbile da učestvuju u ovoj paradi kiča, a i same najave za jedan od najvećih simboličkih događaja u američkom kalendaru poslednjih decenija su prepune slovnih grešaka i – kao i kod nas – daju obilje materijala razigranim društvenim mrežama za sprdanje. Jedan od panoa je reč „sloboda“ (freedom) spelovao sa tri „e“; „to treće ‘e’ je za Epstina“, jedan je od komentara koji su preneli i tradicionalni mediji…
Živimo u vreme Velikog Svetskog Vašara u kome cvetaju opsenari, džeparoši, vračare i vlasnici luna-parkova, kič i krvave borbe gladijatora, prodavci đubre-hrane i redari raspoloženi za tuču. Slepo, bez razmišljanja, neoprezno, popeli smo se u najvratolomniji „rolerkoster“ ikada, zavezani za naše klimave vagone koji se sunovraćuju sve brže i brže, dok ne izgubimo dah i pomrači nam se svest i više ne znamo ni ko smo ni gde smo, samo strah da će poludeli voz možda svakog trena da iskoči iz šina…
Administracija koja negira klimatsku katastrofu i čini sve da je ubrza, morala je da otkaže više događaja zbog ubitačne vrućine; nestanak struje na sajmu doveo je do topljenja planine smrznute hrane; mnoge najavljene muzičke zvezde odustale su od pojavljivanja zbog ekstremne politizacije događaja. Čak su i neke države u kojima je na vlasti Republikanska partija odustale od učešća zbog eskalacije troškova…
Na sve to, Trampova administracija nudi samo nove patriotske slogane i besno mahanje pesnicom.
Kao što to rekoh nekoliko puta ranije, ispostavilo se – na našu kolektivnu civilizacijsku štetu – da je milošešeljevska Srbija zaista bila avangarda modernog sveta, u smislu da je svet sve više počeo da podseća na nju, umesto obrnuto.
Živimo u vreme Velikog Svetskog Vašara u kome cvetaju opsenari, džeparoši, vračare i vlasnici luna-parkova, kič i krvave borbe gladijatora, prodavci đubre-hrane i redari raspoloženi za tuču. Slepo, bez razmišljanja, neoprezno, popeli smo se u najvratolomniji „rolerkoster“ ikada, zavezani za naše klimave vagone koji se sunovraćuju sve brže i brže, dok ne izgubimo dah i pomrači nam se svest i više ne znamo ni ko smo ni gde smo, samo strah da će poludeli voz možda svakog trena da iskoči iz šina…
3. jul
Ali, ono što mi je vratilo veru u ljude ove nedelje je prvi broj magazina Lice Ulice na engleskom. City Less Ordinary (Manje Običan Grad) je oda Beogradu za sve strane posetioce, internacionalno izdanje časopisa koji već godinama na srpskom odslikava projekat koji je jedno od naših najboljih kolektivnih lica: solidarno, osećajno, inkluzivno i pametno.
Engleska verzija je pametna ideja, turistički ekvivalent prevoda knjiga Mome Kapora ili Andrića na engleski: upoznavanje sa Beogradom i Srbijom, ali u slučaju Lica sa manje patosa i više plafona… Jedina lica koja su ovde važna, koja su i u naslovu, su ona prodavaca na ulicama.
Domaća verzija Lica je jedan od najboljih časopisa kod nas, već godinama, i vredan plaćanja ne samo zbog humanitarne svrhe, već zbog sjajnog pisanja. Isto je i sa engleskom verzijom. Gde se inače, na jednom mestu, mogu naći odlični tekstovi o iskustvu ruskih emigranata u Beogradu, uticaju koji je Suba ostavio na srpsku i brazilsku muziku, beogradskim muralima i kako ih čitati, o „queer“ istoriji Novog Sada ili o urbanizmu kao nasilju?
Ili, sjajni intervjui sa Vesnom Goldsvorti o Balkanu kao ideološko-predrasudnoj konstrukciji i Branislavom „Brajenom“ Rašićem o njegovim legendarnim fotografijama rok zvezda; a i sjajna foto-reportaža o studentskim protestima.
Da je pameti, ovaj časopis bi bio naša zvanična turistička publikacija, štampan u sto hiljada primeraka i dostupan u svakom kafeu, restoranu, muzeju, galeriji, šoping centru, stanici i aerodromu
I duboka i dnevna Srbija je tu, između korica, i za nas i za naše goste. Tu se vidi realna Srbija, izvan kič mehura zvanične propagande i bizarne, šizofrene mentalne kombinacije folklora, religijske zadrtosti i opsesije tajkunskim nekretninama i plastičnom hirurgijom. Manje Običan Grad je tačan naziv, jer smo mi vrlo neobična mešavina raznih uticaja, ali u isto vreme je i publikacija koja svetu pokazuje naše mnogo realnije, običnije, lice. Da, to jesmo mi; da, jesmo neobični, na svoj način.
I svaki gost iz svake civilizovane zemlje može da vidi da smo takođe slični njima i u onome što je najbitnije: toleranciji i zajedništvu.
Da je pameti, ovaj časopis bi bio naša zvanična turistička publikacija, štampan u sto hiljada primeraka i dostupan u svakom kafeu, restoranu, muzeju, galeriji, šoping centru, stanici i aerodromu.
Manje Običan Grad nije samo lice naše ulice, nego i naše zajedničko moderno, urbano, svetsko lice.
