U Sretenjskom ustavu iz 1835. stoji da rob, stupajući na tlo Srbije, postaje slobodan čovek. Dva veka kasnije, ta odredba ovde više ne važi – i svi to znaju.
Teško da je ikome promaklo da radnici u Linglongu po snegu hodaju u japankama, bosi. Nismo zaboravili ni snimak kineskog direktora borske topionice koji šutira domaćeg inženjera u butinu, pa se potom u pismu pravda da ne razume „dovoljno dobro“ kulturološke navike u Srbiji. Znamo i za praksu da se vijetnamskim i drugim radnicima oduzimaju pasoši, a oni koji pobegnu u Mađarsku, tražeći azil, bivaju vraćeni u Srbiju – kao robovi. Dva veka nakon što su robovi bežali u Srbiju, sada ih tamo sloboda sigurno neće dočekati, jer je više i nema.
Više se o robovskom radu ništa ne sme ni pitati, uvek stigne odgovor. „Niste brinuli o srpskim radnicima, a sad ste zabrinuti za Vijetnamce? Nemojte mene da folirate i lažete“, poručio je Vučić još u novembru 2021.
Gde su tu opozicione političke partije? Zar o ovakvim kršenjima Ustava i osnovnih ljudskih prava treba da saznajemo iz medijskih reportaža, umesto od lidera opozicionih političkih partija? Nije ni čudo što Vučić za protivnike vidi samo opozicione medije. Na opozicione političare nema primedaba i tu je, nažalost, u pravu. Iskreno, sve bolje razumem studente koji odbijaju bilo kakvu saradnju s takvom opozicijom.
Zato ne čudi što su temu robovskog rada otvorili ozbiljniji akteri – Kinezi i Amerikanci. Li Ćang, direktor China Labor Watch-a godinama, od 2022, prikuplja podatke o kršenju radnih prava u kineskim kompanijama u Srbiji. Te podatke prosledio je američkoj carini, koja je sprovela istragu i potom zabranila uvoz tih proizvoda u SAD. Najpre su zimus zabranili uvoz guma iz Linglonga, a nedavno i bakra iz borske topionice Ziđin Koper, zbog sumnje da se u njihovoj proizvodnji koristi prinudni rad.
Naravno da su Amerikanci sve to pokrenuli jer su kineske gume i bakar jeftiniji od američkih. Ali, oni su jeftiniji godinama, nije to od juče. Zabrana uvoza usledila je tek nakon potvrđenih dokaza o prinudnom radu, oduzimanju pasoša i kršenju osnovnih ljudskih prava. U Srbiji, da podsetim.
Nije, dakle, Kina problem. Uostalom, još je Stiv Džobs svoju proizvodnju ajfona premestio u Kinu; sumnja li ko da bi tamo ikad bio pronađen bilo kakav trag prinudnog rada? Bi li američka carina ikada zabranila uvoz ajfona iz Kine samo zato što je jeftiniji nego u SAD? Naravno da ne.
Kako se u Srbiji priča o stranim investitorima, rastu i napretku preokrenula u priču o prinudnom radu? Tako što se veliki broj ozbiljnih investitora povukao, tražeći zemlje sa jeftinijim radom i/ili one sa ozbiljnom vladavinom prava.
Nije ni čudo što Vučić za protivnike vidi samo opozicione medije. Na opozicione političare nema primedaba i tu je, nažalost, u pravu. Iskreno, sve bolje razumem studente koji odbijaju bilo kakvu saradnju s takvom opozicijom
A za takvu transformaciju Srbije – od zemlje pameti do zemlje gde radnici nose pelene, ohrabrenje je svakodnevno stizalo iz samog vrha države. Više se o robovskom radu ništa ne sme ni pitati, uvek stigne odgovor. „Niste brinuli o srpskim radnicima, a sad ste zabrinuti za Vijetnamce? Nemojte mene da folirate i lažete“, zabeležile su Vesti online Vučićev monolog o Linglongu i Ziđinu još 19. novembra 2021.
Sećam se događaja iz 2006, kada je direktor Holcima govorio da je u Cementari Novi Popovac nekada bilo oko dvadeset nezgoda mesečno. A za dvadeset meseci njegovog mandata, broj nezgoda bio je – nula. Svi u fabrici, a bio je juli mesec, nosili su zaštitnu odeću i obuću, šlemove i i zaštitne naočare, čak i posetioci koji su želeli da uđu makar u „žutu zonu“ fabrike, svi smo bili u punoj opremi. Kako rekoše kontrolori: ovo nije plaža, ovde postoje pravila koja morate poštovati.
Ali to je bilo pre dolaska Vučića na vlast. Nije, dakle, problem u Kinezima, niti u stranim investitorima.
