Za ovih četrnaest godina koliko je Aleksandar Vučić na vlasti, koliko se sećam, objavio je tri autorska teksta, reklamirana i najavljena kao ekskluzivna i istorijski važna. Iz njih je javnost trebalo da sazna ono što joj hiperaktivni šef države, odnosno nekadašnji premijer, nije rekao u nekom od svojih svakodnevnih obraćanja. Ekskluzivnost je, međutim, sadržana samo u činjenici da su Vučićevi autorski tekstovi zaista retki. I tu se završava sav njihov epohalni značaj. Motiv i istinski smisao napisanog teško je dokučiti. Iz tih tekstova nismo saznali ništa novo, nijednu novu ideju, pa čak nijednu novu uvredu. Svi su bili demagoški, puni fraza, parola i pozivanja na narod, pomalo patetični, uz recikliranje već istrošenih teza o tome da je rad stvorio čoveka ili da moramo da menjamo sebe, svoje navike i ponašanje.
Cinik bi rekao ‒ da menjamo sve kako on ne bi bio promenjen.
Svim tim tekstovima zajedničke su Vučićeva frustracija i bes što ga od početka njegove vladavine nije prihvatila intelektualna elita. Štaviše, poslednji sukobi sa univerzitetom i studentima pokazali su da je takav tip političara potpuno nespojiv sa idejom pluralizma, slobodnog društva i demokratije.
A počelo je tako što se još 2016, u autorskom tekstu Moj odgovor njima, požalio da za svoje velike istorijske zamisli i grandiozne projekte za budućnost nema podršku elite i zaključio da su on i njegova Vlada prinuđeni da sanjaju sami. U sledećem tekstu, četiri godine kasnije, najavio je obračun svim sredstvima sa delom društva koji ga osporava. Pod naslovom Elita i plebs, besno je iscrtao koordinate ove oštre podele i pokazao smer svoje populističke vladavine okrenute „plebsu“ koji ga milom ili silom podržava. Ovo „pismeno“ bilo je poruka njegovom krotkom narodu: Elita vas ponižava, ja vas branim. Za nju ste niže vredni, ja čuvam vaše dostojanstvo. Ona hoće da vas pljačka, ja im to neću dozvoliti. Za njih ste krezavi, stari i neobrazovani, za mene ste superiorni jer cenim marljivost i znanje a ne diplome. Oni preziru vas i preziru Srbiju, ja prezirem njih. Zato ću ja biti vaš glas. Ja sam narod. I ja sam krezav. U sukobu Vučića sa studentima i univerzitetom dobili smo i dodatak ove manihejske podele koju uspostavlja vlast u sloganu – I ja sam ćaci.
Preliminarni ekspoze (valjda budućeg premijera), kako je Ana Brnabić ocenila poslednji Vučićev autorski tekst „Pet tačaka za budućnost Srbije“, bio je još jedna praznina koja zvoni. Smokvin list za istinske probleme ove zemlje koja se guši u kriminalu i visokoj korupciji
Preliminarni ekspoze (valjda budućeg premijera), kako je Ana Brnabić ocenila poslednji Vučićev autorski tekst Pet tačaka za budućnost Srbije, bio je još jedna praznina koja zvoni. Red, rad, data centri, modularne elektrane, briga za ponižene i stara floskula o tome kako treba da menjamo sebe. Opšta mesta i ponavljanje hiljadu puta rečenog, uz karikaturalnu samokritiku demagoškim frazama o skupim cipelama i tašnama, želji da se pripada elitnom društvu i skorojevićkoj samovažnosti funkcionera iskazanoj u pitanju „znaš li ti ko sam ja?“ To je bilo krajnje uvredljivo bacanje prašine u oči „plebsu“. Smokvin list za istinske probleme ove zemlje koja se guši u kriminalu i visokoj korupciji, za surovo gaženje sloboda i pravne države zbog čega je i ustala ta njemu mrska elita.
Paradoks je da Vučić u svim tekstovima mnogo govori o budućnosti, a ta budućnost, oličena u mladima na kojima svet počiva, već ga je odbacila. I to ne mogu da promene ni opskurne optužbe o blokaderima izdajnicima, ni bezrazložna hapšenja studenata i aktivista, ni svakodnevna prebijanja širom Srbije.
