Trgovačke brodove i tankere koji su zbog rata s Iranom duže od dva meseca zaglavljeni u Persijskom zalivu – i čiji se broj procenjuje na oko dve hiljade, nešto manje ili nešto više: preciznih podataka nema – američke snage će bezbedno sprovesti kroz Ormuski tesnac, obznanio je u noći između 3. i 4. maja predsednik Donald Tramp. Opisujući predstojeću operaciju, neizbežno bombastičnog naziva „Projekat Sloboda“ , kao „humanitarni gest Sjedinjenih Država, bliskoistočnih zemalja, ali nadasve Irana“, Tramp, doduše, ni ovlaš nije objasnio kako bi u praksi to trebalo da izgleda, još manje otvara li to kakvu-takvu mogućnost za okončanje konflikta.
Fenomenalno. Briljantno. Dajte čoveku odmah i ovogodišnju FIFA Nagradu za mir; nema potrebe čekati do decembra. Samo… Zašto je onda iz Teherana smesta ponovljeno da se kroz Ormuski tesnac i dalje može samo uz njegovu saglasnost i upozoreno da će na svaki pokušaj uplovljavanja nekog stranog – posebno američkog – ratnog broda u moreuz biti uzvraćeno vatrom? I zašto je Iran prvi put od uspostavljanja primirja opet raspalio i po Ujedinjenim Arapskim Emiratima, i po jednom broju brodova? Još bliže poenti: zašto se samo dan ranije, nakon što je iz Teherana u Vašington stigao iranski mirovni predlog u čijem fokusu je, prema izveštajima, baš ponovno otvaranje vitalno važnog pomorskog prolaza, Tramp glasno vajkao kako iranski režim možda „još nije dovoljno platio“ za svoja nepočinstva, te da će sprovođenje „humanitarne“ operacije moguće zahtevati energičnu primenu sile?
Manje od 48 sati nakon što je lansirao „Projekat Sloboda“, Tramp je saopštio da se sprovođenje te operacije privremeno obustavlja zbog „velikog napretka u pregovorima s Iranom“
Na pitanja poput ovih najlakše je uzvratiti kontrapitanjima. Ne počiva li njegov modus operandi upravo na tome da juče kaže jedno a danas drugo, da bi sutra uradio treće, kako bi i protivnike i saveznike sve vreme držao u neizvesnosti? I zar dosad svi već nisu svikli na to da je ponašanje u skladu sa (i na ovim stranicama ne jednom pominjanom) teorijom ludaka u međunarodnim odnosima – dovoljno je setiti se pretnje o brisanju iranske civilizacije s lica Zemlje – standardni deo njegovog repertoara? Zaglavljen u ratu čiju izlaznu strategiju Bela kuća evidentno nije osmislila pre nego što se skupa s Izraelom upustila u avanturu (zar zaista nikom od poslušnika kojima se okružio nije palo na pamet kako bi, suočen s egzistencijalnom pretnjom, režim u Teheranu mogao da krene da udara po susednim zemljama, ili blokira Ormuz?), Tramp bi bilo kog od narednih dana mogao da obnovi udare na Iran. Ili pak da nastavi s iznalaženjem novih razloga da to ne učini; ne na poslednjem mestu da se ne bi još više nego što već jeste uvalio u nevolje kod kuće, gde ga pred novembarske međuizbore čekaju birači besni zbog stalnog rasta cena goriva, posledično i svega drugog.
I gle čuda: manje od 48 sati nakon što je lansirao „Projekat Sloboda“, Tramp je saopštio da se sprovođenje te operacije privremeno obustavlja zbog „velikog napretka u pregovorima s Iranom“. Istog dana, državni sekretar Marko Rubio insistiraće da je operacija „Epski gnev“ okončana („kao što je predsednik stavio do znanja Kongresu“), a s njom i sva američka ofanzivna dejstva protiv Irana; nadalje će, rekao je, vatra biti otvarana samo kao odgovor na iransku vatru. Pa vi iz svega toga sad zaključite da li je mir bliži ili dalji.
Problem je što vas svesno kreiranje neizvesnosti i konfuzije može dovesti donekle, ne i do kraja puta. Trampova sposobnost strateškog razmišljanja ne dobacuje dalje od one Kojota iz crtaća o Ptici Trkačici: svaka naredna ideja je najgenijalnija ideja. A u ludoj glavi – to što Tramp upražnjava teoriju ludaka ne znači da i sam nije lud, primećuje poznati irski novinar Fintan O’Tul – ideja je napretek.
Na odbijanje evropskih saveznika da se pridruže njegovom idiotskom ratu, pa i puku drskost da taj rat javno kritikuju, Tramp nastavlja da uzvraća kako jedino i ume: pretnjama i odmazdama
Te tako, poput deteta koje se duri, na odbijanje evropskih saveznika da se pridruže njegovom idiotskom ratu, pa i puku drskost da taj rat javno kritikuju, Tramp nastavlja da uzvraća kako jedino i ume: pretnjama i odmazdama. Pa će Britanci možda – a možda i ne; ipak mu se biranim rečima obraćao onaj njihov kralj – biti kažnjeni promenom američkog stava prema pitanju suvereniteta nad Foklandskim ostrvima. Nemci i njihov „grozni“ kancelar Fridrih Merc, koji „ne zna o čemu govori“, povlačenjem najmanje 5.000 američkih vojnika iz baza u Nemačkoj (od oko 40.000 koliko ih u toj zemlji ima) u narednih šest meseci do godinu dana. Dok Italija, „koja nam nije ni od kakve pomoći“, i Španija, koja je „apsolutno užasna“, tek treba da vide kakva će ih kazna snaći za odbijanje da svoje vojne baze otvore za potrebe američkih napada na Iran. (Kongres je, istina, prošle godine propisao da ukupan broj američkog vojnog personala u Evropi ne sme da padne ispod 76.000. Ali Kongres se – dok se na novembarskom glasanju stvari ne promene u korist demokrata barem u jednom od dva doma – ionako više ništa ne pita.)
A u međuvremenu? Kao i dosad: ko živ, ko mrtav.
