Premijerom predstave Ljubav u cirkusu, u režiji Nebojše Bradića, Kruševačko pozorište obeležilo je osam decenija postojanja, vraćajući se književnom svetu Ive Andrića kroz savremeno i simbolički razigrano čitanje njegovih motiva. U svečarskoj atmosferi, scena je postala prostor susreta literature i teatra, gde se Andrićevi likovi i teme prelamaju kroz poetiku cirkusa – sveta na granici između iluzije i stvarnosti. U foajeu pozorišta otvorena je i izložba Beskrajna priča, urađena u saradnji s Muzejom pozorišne umetnosti Srbije kao likovni i dokumentarni segment obeležavanja istorije ovog teatra.
Kruševačko pozorište osnovano je 29. marta 1946. odlukom Ministarstva prosvete Narodne Republike Srbije, a prva predstava bila je Roditeljski dom Valentina Katajeva, izvedena već 1. maja te godine u adaptiranoj zgradi nekadašnje kafane „Kasina“. U ranim godinama ansambl je igrao širom okruga, gradeći publiku i pozorišni život u regionu. Pozorište se 1949/50. seli u zgradu u kojoj se i danas nalazi. Ali, uprkos zapaženim rezultatima i velikom broju izvođenja i gledalaca, 1959. je ukinuto. U narednoj deceniji pozorišni život održavaju amateri i istaknuti umetnici poreklom iz ovog kraja, među kojima su Miodrag Petrović Čkalja, Đuza Stojiljković i Radmila Savićević.
S usponom grada, šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, obnovljen je profesionalni rad pozorišta. Formiran je mladi ansambl, a na čelo ustanove dolazi glumac i reditelj Momir Bradić. „Puteve do pozorišta trasirao mi je moj otac, u gradu u kojem tada nije bilo profesionalnog teatra, pa su gostovanja zavičajnih glumaca bila istinski događaj. Ne samo što bi živnula pozornica, na kojoj su se u drugim danima održavale bioskopske projekcije, već i sve oko nje. Vrzmao sam se iza kulisa i sedeo u garderobi među glumcima. Tada sam kod glumaca mogao da osetim šta znači ljubav prema pozorištu, ali i da saznam da postoji i mržnja prema njemu. Senka ukinutog teatra prekrivala bi smeh i usledio bi poneki gorak komentar. Nisam verovao da je uopšte moguće da neko mrzi pozorište, ali ipak, u dečjoj glavi ostalo je sećanje na to da su neprijatelji pozorišta i neprijatelji mog detinjstva“, priča za Radar Nebojša Bradić, koji je i pored velikih uspeha koje je postigao, ostao veran ovom teatru.
Tokom osamdesetih i devedesetih, ovaj teatar razvija dvosmernu repertoarsku liniju, oslanjajući se podjednako na savremene komade i klasiku. Upravo je Bradić imao ključnu ulogu u razvoju Kruševačkog pozorišta kao reditelj, umetnički direktor i upravnik. Pozorište je tada rekonstruisano i izraslo u jednu od najcenjenijih i najkreativnijih teatarskih kuća u Srbiji, a njegova Prokleta avlija, prema delu Ive Andrića, osvaja nagradu za najbolju predstavu na Sterijinom pozorju.
„Važno je bilo sačuvati naše pozorište u desetogodišnjoj pauzi. Važno je bilo vratiti ga među profesionalne pozorišne kuće, renovirati ga 1991, pa nadalje, uspostaviti repertoar s vrhunskim rediteljima i glumcima i dovesti ga među najznačajnija pozorišta u zemlji. A posebno da održi taj kvalitet i unapredi ga do današnjih dana. Sva su ova doba bila zlatna, samo je sjaj ponekad bio jači“, objašnjava dramaturg Branislav Nedić, višegodišnji uspešni upravnik Kruševačkog pozorišta.
Ako ste rasli uz Čkalju, Radu Savićević, Đuzu, Batu Paskaljevića i druge, pa saznate da su iz Kruševca, logično je da pomislite: „Pa i ja bih mogao da budem glumac!” E, onda ta deca postanu Vojin Ćetković, Marko Živić, Nataša Marković, Trifunovići…
Kruševac je rodno mesto mnogih glumačkih legendi, među kojima su Miodrag Petrović Čkalja, Miroslav Petrović, Đuza Stojiljković, Bata Paskaljević, Milan Puzić, Olgica Stanisavljević, Radmila Savićević, Mima Vuković Kurić, Taško Načić, Milija Vuković, Ljiljana Lukić, Radmila Živković, Andreja Zlatić, Duka Jovanović, Ljiljana Đoković, Zoran Karajić, Vojin Ćetković, Katarina Marković, Marko Živić, Nataša Šolak, Ana Sakić, Marta Bjelica, Nataša Marković koja je predvodila ansambl u predstavi Ljubav u cirkusu… Naravno, i Toma Trifunović, čiji je angažman u Kruševcu omogućio da u tom gradu budu rođeni njegovi sinovi Sergej i Branislav Trifunović, koji su nastavili očevim stopama.
Ponosni na glumačku tradiciju, ispred Kulturnog centra podignut je Trg glumaca s bistama legendi, čime je simbolično očuvano sećanje na eru kruševačkog teatra. Postoji li objašnjenje zašto je grad na Rasini rasadnik glumačkih talenata, Branislav Nedić odgovara: „Postoji nekoliko teorija po tom pitanju. Jedna od njih je da ispod zgrade pozorišta prolazi ‘Glumovod’, te da su mnogi budući glumci upravo pili vodu s te česme u pozorištu… Šalim se, naravno. Realnija priča je da su se, po mom mišljenju, generacije naslanjale jedna na drugu. Jer ako ste rasli uz Čkalju, Radu Savićević, zatim Đuzu, Batu Paskaljevića i druge, pa saznate da su iz Kruševca, logično je da pomislite: ‘Pa i ja bih mogao da budem glumac!’ E, onda ta deca postanu Vojin Ćetković, Marko Živić, Nataša Marković, Trifunovići… A onda nova generacija istu stvar pomisli i tako ukrug.“
Za ovu važnu godišnjicu, logično je bilo da predstavu režira Bradić: „U svojoj poslednjoj knjizi Andrić pokazuje koliko je moćna njegova kreativna veština. Dovoljne su mi bile dve pripovetke – Ljubavi i Cirkus, pa da pokrenem pozorišni narativ koji spaja Andrićeve pripovedače, glavne aktere sopstvenih pripovesti. Svako od njih, a uz još tuce drugih karaktera, donosi ponešto od ličnosti pisca. I kao što je Goja iz Razgovora sa Gojom, maskirani Andrićev dvojnik, tako i igračica Etelka nosi nešto od složene autorove ličnosti, jedan drugačiji pogled na život u umetnosti. A vibrantno sećanje pisca na doživljaj cirkusa vratilo je i slike iz mog detinjstva.“
Danas je Kruševačko pozorište važna institucija koja povezuje deo kulturnog života grada s tradicijom i savremenim teatarskim izrazom. „Veoma dugo sam u ovom poslu, i koliko pamtim i koliko su mi stariji, iskusniji ljudi pričali, ispada da je kultura oduvek bila u teškom položaju. Nekad više, nekad manje. Iz godine u godinu pričamo o tome, borimo se i pokušavamo da popravimo to stanje“, kaže Branislav Nedić. „Ljudi i njihova dela su ti koji čine kulturu i umetnost jedne zemlje, i mi koji smo na tom poslu i toj misiji, moramo nastaviti da se borimo i da vraćamo kulturu na zasluženo mesto. Budući da sam više od četvrt veka direktor jedne ovako značajne ustanove, imao sam priliku da dobro upoznam ljude u pozorištu i da oni upoznaju mene. Bili smo u mogućnosti da zajedno nastavimo uspešan put na kojem je pozorište bilo i da ga unapredimo u mnogim segmentima. Godišnje pozorište ima pet premijera, razvijenu večernju i scenu za decu s raznovrsnim repertoarom, održi se i blizu trista programa – predstava, izložbi, književnih večeri, akademija… Imamo sreću da naš osnivač, Grad Kruševac, prepoznaje i podržava našu pozorišnu misiju.“
I dok je cirkus simbol sveta punog iluzije, magije i neočekivanih obrta, u Kruševcu on dobija još jedan smisao – ljubav prema umetnosti koja spaja generacije, sećanja i snove.
