Iako do sada čak ni u Belorusiji nismo imali prilike da vidimo sekire kao motivaciono sredstvo za podršku aktuelnoj vlasti, činjenica je da nedostatak oružja i nekontrolisane sile nije jedini hendikep građana u nefer utakmici protiv režima. Nedavno je na tribini u Užicu dr Tanasije Marinković, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, istakao dva problema – da ovoga trenutka oni koji su protiv vlasti nisu organizovani i nisu spremni kao što je to bilo 5. oktobra i da je bitno ponuditi ličnost, pokret ili adresu nekoga sa kim bi moglo da se pregovara.
Da li biste nam pojasnili na šta ste mislili s obzirom na to da je momentalno sa više adresa stigla osuda – ne trebaju nam ličnosti?
Pobunjeni, slobodarski i mirni narod Srbije ozbiljno je uzdrmao sultanistički režim Aleksandra Vučića u periodu od decembra 2024. do avgusta 2025. godine. Studenti su prednjačili u toj pobuni. Njima su se pridružili njihovi univerzitetski profesori pristajući na obustavu nastave. Zatim su ustali gimnazijalci koje su podržali njihovi profesori. Ovu akademsku snagu u kojoj su sjedinjeni mladost i znanje sledile su na svoj način i druge profesije: zemljoradnici, advokati, sudije, tužioci… Građani su se organizovali u zborove koji nisu odlazili s ulica. Rezultati te pobune videli su se na lokalnim izborima, održanim 29. marta. Uprkos neviđenoj represiji, kako medijskoj tako i fizičkoj, režim Aleksandra Vučića je tesno pobedio u 10 opština. Svestan ovih izazova on se dodatno konsoliduje čistkama u svojim redovima i njihovim popunjavanjem lojalistima od funkcija ministara do komandanata različitih policijskih jedinica. Uporedo sa svim tim vrši i egzistencijalni pritisak na medije i novinare okupljene unutar (nekadašnje) Junajted grupe, koji su osnovni izvor profesionalnog izveštavanja u Srbiji.
Mi Ustavni sud zapravo ni nemamo, ali lojaliste imamo. To nam na svoj način saopštavaju njegov predsednik Vladan Petrov i sudija Mihajlo Rabrenović u svojim tabloidnim obraćanjima građanima
Sve je ovo bilo neophodno ocrtati da bi se razumela složenost situacije u kojoj se trenutno nalazimo. Ako nju uporedimo s onom koja nam je poznata od pre četvrt veka kada su građani zbacili s vlasti režim Slobodana Miloševića, nameće se zaključak da je nama za pobedu nad režimom Vučića potrebna mnogo ozbiljnija organizacija od ove koju sada imamo. Podsetiću da je te 2000. godine do demokratske tranzicije došlo pobedom na izborima održanim 24. septembra, koju je potom trebalo braniti u Beogradu 5. oktobra masovnim okupljanjem građana iz čitave Srbije. Istovremeno čelnici tadašnje pobedničke koalicije DOS bili su u kontaktu s ključnim ljudima iz bezbednosnog sektora, što je verovatno bilo od presudnog značaja da na demonstrante ne bude primenjeno vatreno oružje iako je za to postojala Miloševićeva naredba. Od taktike vanrednih sukoba, što nas i sada odlikuje, prešlo se na ozbiljnu strategiju organizovanja izbornog štaba i izborne kampanje, opkoljavanja Beograda i, konačno, pregovaranja mirne tranzicije. Govoreći o „ličnosti, pokretu ili adresi“ ja sam figurativno mislio na dobru osmišljenu i koordinisanu organizaciju.
Nakon poluratnog stanja koje je propratilo izbore u nedelju, da li još uvek verujete da se društvena podeljenost koju imamo može rešiti bez sukoba?
Ozbiljna je bojazan da će doći do društvenih sukoba i nasilja na narednim parlamentarnim izborima. Ako pogledamo primer lokalnih izbora u ovih deset opština, vidimo da je nasilje – kršenje Ustava i činjenje krivičnih dela – utkano u svaku fazu izbornog procesa. Suprotno Ustavom popisanoj zabrani sukoba interesa i odgovarajućem krivičnom delu, predsednik Aleksandar Vučić se javlja kao nosilac svih izbornih lista SNS-a u pomenutim opštinama. Zloupotrebom službenog položaja i povredom prava kandidovanja, lokalne izborne komisije dopuštaju kandidovanje izbornih lista koje za to ne ispunjavaju uslove i ometaju kandidovanje drugih lista samo da bi SNS lista bila proglašena kao prva. Izborna kampanja, a očigledno i glasanje sprovode se putem krivičnih dela davanja i primanja mita, naravno sve u korist SNS liste. Falsifikuju se rezultati izbora prilikom glasanja van biračkog mesta. Građanima se sistematski krši Ustavom zajemčeno pravo da budu istinito, potpuno i blagovremeno obavešteni o pitanjima od javnog značaja – proglašenim izbornim listama. Kruna svega jeste sastavljanje netačnih biračkih spiskova, što je i krivično delo i povreda Ustavom garantovanog prava građana na lokalnu samoupravu. Trend koji je primećen u poslednjih nekoliko lokalnih izbornih ciklusa jeste i fizička povreda prava glasanja, onemogućavanjem glasanja postavljanjem batinaša ispred ili u okolini biračkih mesta.
Upravo ovo nasilje od koga najviše strahujemo takođe opominje na potrebu za dobro osmišljenom i koordinisanom organizacijom, kampanjom u kojoj ćemo znati ko su nam kandidati (može i više njih) za ključna ministarstva i koji su im programi. Ako to postignemo, onda ćemo privući uz sebe ne samo neopredeljene već i jedan deo mekog biračkog tela SNS-a koji takođe želi da živi u uređenoj i prosperitetnoj zemlji. Masovnošću koja se postiže ovakvom akcijom nasilnici se odvraćaju – to znamo i iz uličnih okršaja, javne službe staju na stranu građana i režim tek onda implodira. O takvom kraju sultanističkih režima poput ovog uče nas i uporedna iskustva.
Koliko je koordinisana kampanja moguća uz agresivni i od istine veoma udaljeni govor vlasti? Recimo, od tabloida čujemo da obučavate „blokadere“, ali i da su vas „blokaderi“ prozreli i ogradili se od vas. I koja je potreba da se održavaju oba narativa o vama?
Istina je da mi se od decembra 2024. godine s vremena na vreme obraćaju studenti različitih fakulteta Univerziteta u Beogradu, i koje znam i koje ne znam, koji imaju pitanja i probleme u vezi s ispunjenjem svojih zahteva. Recimo, kada su išli za Brisel u proleće 2025. godine pitali su me za savete u vezi s obraćanjima predstavnicima evropskih institucija s kojima su se tamo susretali. Dakle, nije reč ni o kakvom obučavanju „blokadera“, ali Vučićevi tabloidi vole da to tako predstavljaju jer njihova manipulacija glasača SNS-a može da uspe samo ukoliko se „blokadersko zlo“ nekako personifikuje. Otuda par studentskih imena koja se vrte, i isto toliko profesorskih imena koja se pominju, izmišljaju se priče o njima, pa se onda oni dovode u vezu, a veliko je pitanje da li se uopšte ti akteri poznaju. Tabloidi vole da igraju i na kartu ograđivanja od mene, samo što je taj narativ upućen studentima s željom da se stvori razdor u njihovim redovima. Plasiraju se neistine o tome da im neko radi iza leđa, o čoveku iz senke, „Tanasijevim marifetlucima“… Da su Vučićevi tabloidi uspešni u plasiranju tog narativa vidi se po ograđivanju beogradskih studenata od jednog dela članova Anketne komisije i mene iako za taj čin nisu navedeni nikakvi argumenti, niti bi mogli biti navedeni.
Svi učesnici iz Srbije zamolili su francuske i evropske sagovornike da se založe u granicama svojih nadležnosti da se vanredni parlamentarni izbori u Srbiji održe što pre i da budu slobodni i pošteni
Da li vam smeta to ograđivanje i da li ono stiže od celog studentskog pokreta ili od pojedinih plenuma?
Ograđivanje beogradskih studenata od jednog dela članova Anketne komisije i mene kvalifikovao sam, odmah nakon što je do njega došlo, kao čin nenadležne institucije. Prvo, zato što se taj postupak zaista uklapa u narativ koji Vučićevi tabloidi dugo i uporno kreiraju. Drugo, u pitanju je, po mom shvatanju, nenadležna institucija i u tom smislu što ograđivanje, kao vid ekskomunikacije, može da se preduzme samo prema nekome ko je prethodno bio član ograđujućeg tela. Za mene bi se podrazumevalo i to da se tom članu mora prethodno dati mogućnost da se izjasni o razlozima za ograđivanje, po principu audiatur et altera pars (čuj i drugu stranu). Jasno je da ni kolege u Anketnoj komisiji ni ja nismo članovi nijednog plenuma te da ne možemo biti predmet plenumskog ograđivanja.
O tome ko tačno stoji iza ograđivanja ne mogu da govorim jer mi te činjenice nisu poznate niti me interesuju, što ne znači i da me ograđivanje kao takvo ne zabrinjava. Studentski pokret, kada se uzmu u obzir svi univerzitetski centri u Srbiji, doveo je do nezapamćene mobilizacije društvenih masa, naročito u periodu od decembra 2024. do avgusta 2025. godine. Studenti su se stavili na čelo narodne pobune protivu korumpiranog režima Aleksandra Vučića koji je prisvojio suverenost od građana i uspostavio vlast mimo slobodno izražene volje građana. Tom svojom mirnom gotovo jednoipogodišnjom odbranom Ustava Republike Srbije studenti su stekli veliko poverenje građana naše zemlje i šire, Evrope. Zbog te svoje masovnosti i istrajnosti oni uživaju neku vrstu harizmatskog legitimiteta, koji pripada njima kao kolektivitetu. Upravo iz tog velikog ugleda koji imaju proizlazi i obaveza da svojim primerom pokažu šta znači odgovorna javna reč. „Ograđivanje od“, a zapravo osuda određenih pojedinaca, studentskih organizacija, udruženja građana i političkih stranaka bez pružanja odgovarajućeg obrazloženja za tako ekstremni stav može da poprimi karakter političke diskriminacije, konkretno govora mržnje i uznemiravanja i ponižavajućeg postupanja. Ova vrsta ekskluzivizma je utoliko manje razumljiva ukoliko se uzme u obzir da su sami studenti poručili 28. juna 2025. da „ovo više nije studentski protest već građanski, te da građanima daju zeleno svetlo i da im neće govoriti šta da rade“.
Nedavno vas je u Utisku nedelje gledalac- student, upitao zašto idete u Pariz, da li vodite sa sobom i studente i da li ćete ih u Parizu nazivati „putinovcima i vagnerovcima“. Pa zašto ste išli u Pariz i ima li u tom putovanju nešto sporno?
U Pariz sam išao na poziv Evropske demokratske stranke u svojstvu člana Republičke izborne komisije. Bili su tu i predstavnici određenih opozicionih političkih stranaka u Srbiji. Susret je bio namenjen tome da se francuska i evropska javnost upoznaju s problemima funkcionisanja demokratskih institucija u našoj zemlji. Ja sam govorio o hibridnom ratu koji režim Aleksandra Vučića vodi protiv građana Srbije pod plaštom lokalnih izbora. Svi učesnici iz Srbije zamolili su francuske i evropske sagovornike da se založe u granicama svojih nadležnosti da se vanredni parlamentarni izbori u Srbiji održe što pre i da budu slobodni i pošteni.
Mrdićevim zakonima Vučić je svakako uspeo da uspori rad Tužilaštva za organizovani kriminal. Hoće li ga i onesposobiti u obavljanju njegove javne funkcije zavisi od samih tužilaca koji rade u njemu, ali i od nas građana
Kada je reč o predstavljanju studenata kao „putinovaca i vagnerovaca“, kolega student Filozofskog fakulteta me je pitao da li ću „nastaviti“ to da radim. On, dakle, imputira da sam to već činio i insinuira da bih mogao i dalje to da činim. Ja studente nikada nisam doživljavao kao putinovce i vagnerovce, pa ih takvima ne bih nigde okarakterisao, niti sam ikada nešto ružno o njima rekao. Moja kvalifikacija njihovih targetiranja kao govora mržnje i ponižavanja i uznemiravajućeg postupanja po političkoj osnovi odnose se na te konkretne objave, svakako ne i na njihov celokupan rad. Štaviše, ja sam im duboko zahvalan na oslobađanju Srbije od apatije i davanju nade da su modernizacijske političke promene u Srbiji moguće i da će do njih brže doći nego što smo to očekivali.
Od pada nadstrešnice do danas jedini ozbiljni dokument koji smo dobili je analiza Anketne komisije. Jasno je zašto to što je urađeno smeta vlasti, ali možete li da razumete osporavanja koja dolaze i od pojedinaca koji su uz studentski pokret?
Anketna komisija svoju misiju nikada nije definisala u odnosu na studente, već na sve pobunjene građane i osećaj profesionalne dužnosti koji mi, njeni članovi, imamo. Anketna komisija je svoje nalaze saopštavala svim građanima Srbije na redovnim, nedeljnim konferencijama za novinare, i posebno studentima Univerziteta u Beogradu (konkretno, Pravnog, Građevinskog, Filološkog, Medicinskog fakulteta i FON-a) i Univerziteta u Novom Sadu na njihov poziv. Stičem utisak da je određena distanca prema meni počela da se zauzima zbog studentske posete evropskim institucijama u Briselu, odnosno saveta koje sam im davao na tom putu. Od tada kreću da se pletu raznorazne priče o meni. U objavi Studenata u blokadi Univerziteta u Beogradu od 28. novembra 2025. navodi se da jedan deo članova Anketne komisije, Pobunjenog univerziteta i ja „vršimo pritiske na studente“, da se predstavljamo u medijima „kao tumači studentske volje i nosioci izrade studentskog pokreta“ i da pokušavamo da zauzmemo „ključne pozicije u okviru pokreta s ciljem kooptacije istog“, a da se te diskvalifikacije ne mogu ničim opravdati.
Pohvalili ste tužioce TOK-a i njihovu spremnost da izađu i na ulicu da bi zaštitili svoju nezavisnost, predmete i profesiju. Da li je vlast uspela Mrdićevim zakonima da i njih onesposobi u borbi protiv državnog kriminala?
Mrdićevim zakonima Vučić je svakako uspeo da uspori rad Tužilaštva za organizovani kriminal. Hoće li ga i onesposobiti u obavljanju njegove javne funkcije zavisi od samih tužilaca koji rade u njemu, ali i od nas građana. Ti tužioci postupaju u izuzetno delikatnim predmetima visokog kriminala u koji su upleteni i nosioci državnih funkcija. U sultanističkom režimu Aleksandra Vučića državni organi direktno podrivaju rad TOK-a odbijanjem da postupe po njegovim naredbama, povlačenjem stručnog kadra iz njegovih udarnih grupa, i, naravno, samim Mrdićevim zakonima, kao najboljim primerom te sabotaže, što je dotični i sâm priznao. Dodatno, ti tužioci su izloženi brutalnim napadima tabloidnih medija. Dakle, javnost, građani, nevladine organizacije, preostali profesionalni mediji moraju da im pruže punu podršku ukoliko želimo da oni nastave da vrše svoju misiju.
Ustavni sud otvoreno diskriminatorno postupa u politički osetljivim predmetima. To se vidi ne samo po sadržini odluka, već i po redosledu odlučivanja o predmetima. Po principu biranja trešanja, on se opredeljuje samo za one predmete koji su za vlast najslađi
Kako gledate na ulogu novoizabranog Ustavnog suda u slučaju TOK-a – od činjenice da nisu ispitivali izbornu krađu na republičkom nivou iz 2023, ali da se od jutra do sutra bave tužilačkim izborima za sastav VST i da su na sebe preuzeli da procene koji su kandidati pobedili?
Da, Ustavni sud otvoreno diskriminatorno postupa u politički osetljivim predmetima. To se vidi ne samo po sadržini odluka, već i po redosledu odlučivanja o predmetima. Po principu biranja trešanja, on se opredeljuje samo za one predmete koji su za vlast najslađi. Tako su postupci po žalbama protiv rešenja VST povodom izbora za to telo održani decembra 2025. prioritetno rešeni, dok se ne nazire sudbina zahtevâ za odlučivanje o izbornom sporu koje je koalicija Srbija protiv nasilja podnela u januaru 2024, povodom parlamentarnih, pokrajinskih i beogradskih izbora održanih decembra 2023. godine. I to nisu jedini predmeti koje Ustavni sud izbegava da reši, a koje su podnele opozicione političke stranke ili zabrinuti građani u pitanjima od objektivnog javnog značaja.
I vi i Petrov predajete Ustavno pravo na Pravnom fakultetu u Beogradu. Da li je u pitanju isto pravo?
Ustavno pravo je naravno jedno iako ustav kao i svaki drugi pravni akt može biti predmet različitih tumačenja i u tom smislu legitimnih slaganja i neslaganja onih koji su najpozvaniji da se izjasne o značenju njegovih odredaba. Međutim, naš politički, parlamentarni i ustavnosudski život je toliko siromašan da oni najosetljiviji politički predmeti i ne mogu da dođu do Ustavnog suda, posredstvom Narodne skupštine, recimo predlog za razrešenje predsednika Republike zbog povrede Ustava. Drugi politički osetljivi predmeti poput ispitivanja ustavnosti Uredbe Jadar III, Zakona o rodnoj ravnopravnosti ili Zakona o Generalštabu osuđeni su na zaborav jer Ustavni sud u svom političkom ulizištvu izbegava da se o njima izjasni. Dakle, mi i ne možemo da dođemo do pravnog rezona novog Ustavnog suda jer on odbija da bude Ustavni sud. Mi Ustavni sud zapravo ni nemamo, ali lojaliste imamo. To nam na svoj način saopštavaju njegov predsednik Vladan Petrov i sudija Mihajlo Rabrenović u svojim tabloidnim obraćanjima građanima. Da li zaboravljajući koju javnu funkciju obavljaju, ili ne znajući da ona podrazumeva obavezu suzdržanosti u javnim nastupima ili možda baš želeći da je maksimalno zloupotrebe i privatizuju, oni ulaze u najbanalnije političke i lične obračune s onima koji ih legitimno kritikuju i što je još gore javno se izjašnjavaju o živim predmetima ili predmetima koji bi im mogli biti upućeni na odlučivanje. Tako se stiče pogrešan utisak da postoje dva ustava, a on je samo jedan i kao što mu srpsko ime lepo kazuje, taj akt je ustava – brana od samovolje državne vlasti.
