Odavno jedan sindikalni vođa nije bio tako jasan i glasan kao što je to poslednjih meseci Darko Tomović, predsednik Sindikata glumaca Narodnog pozorišta. Na tom mestu je, evo, šesta godina. Član Drame Narodnog pozorišta, protagonista brojnih pozorišnih predstava, filmova i TV serija, od devetog marta 1991. do petog oktobra 2000. posrkao je svaki suzavac. Danas se Tomović oglašava ubedljivom argumentacijom protiv svih loših poteza vlasti, pre svega kad je o Narodnom pozorištu reč. Pre tri nedelje, ovaj Sindikat je podneo i krivičnu prijavu protiv ministra kulture Srbije, Nikole Selakovića, protiv predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta Dragoslava Bokana i protiv v. d. upravnika Narodnog pozorišta Dragoljuba Bajića. Razlog – štetno delovanje po kolektiv. Kako se došlo do ove tužbe, kakva je trenutno situacija u ovom pozorištu, svedoči Darko Tomović.
Problemi u Narodnom pozorištu počeli su kada je otišao Svetislav Bule Goncić, upravnik koga je jednako postavio SNS. Sa njim na čelu ovo pozorište je bilo uspešno, nije bilo problema koji danas uništavaju ovu kuću.
Meni je lično bio problem kontekst njegovog dolaska na mesto upravnika, to pod čijom kapom je došao. Imali smo dva ne baš prijatna razgovora, ali smo posle imali saradnju koja je bila korisna.
Na to mesto se uvek dolazi pod nečijom kapom?
Tačno, ali ova kapa mi se baš ne dopada. Nisam bio zaljubljen ni u prethodne kape.
Niste član nijedne partije, stranke?
Ne, ja ljubomorno čuvam svoj građanski kapacitet, jer građanski aktivizam smatram vrhunskom politikom. I to je ono čime želim da se bavim. Bilo je raznih ponuda, čak i stranaka u kojima sam imao veliki broj bliskih prijatelja, ljudi sa kojima sam porastao, ali nisu mi bile dovoljno primamljive. Hteo sam da ostanem napolju, da prozivam svakoga ko dođe na odgovornu funkciju, a ne zna da radi taj posao, niti da se ponaša.
Vratimo se vremenu kada je Goncić bio upravnik. Ne sećam se da je glumački ansambl bio nezadovoljan, ni baletski, ni operski?
I ne postoji nijedan dokaz da je ikakva šteta napravljena u vreme njegovog mandata. Sve je funkcionisalo, koliko je moguće dobro. Od higijene u svim prostorijama, do toga da su radile sve slavine. Naravno, suštinski uspeh koji je postiglo prethodno rukovodstvo s Goncićem na čelu, bio je prijem devet mladih ljudi. Neki od njih su u međuvremenu postali i vlasnici Sterijinih nagrada, nose repertoar Narodnog pozorišta. Kao glumac, Goncić je možda bio upućeniji u potrebe Drame nego u druga dva ansambla, ali niko se nije žalio na njegov rad.
Ja ne pamtim da je devedesetih bila ovako drastična podela na dva tabora kao danas. Bilo je mnogo nas koji smo se nalazili između. Danas ne vidim mesto za nas koji bismo činili politički centar. Danas nema ni srednje klase
Očigledno, nije sporno priznati sve uspehe SNS vlasti koju je oličavao ovaj upravnik. Šta je sporno kod novih ljudi postavljenih od strane iste vlasti, samo novog ministra kulture?
Sporan je nivo ljudi koji su došli posle. Treba li da govorim koliko su sporni biografija i javni nastupi predsednika Upravnog odbora. Treba li da podsećam ko je v. d. upravnika Narodnog pozorišta. To je Dragoljub Bajić, nepoznat bilo kome osim u Operi gde peva. Njegova jedina legitimacija je pripadnost Srpskoj naprednoj stranci. Ograničene leksike, ima problem ne samo da završi rečenicu, već i misao koju je započeo – kažu upućeni u njegova javna obraćanja. Uveden je komesarski sistem upravljanja. Komesar je predsednik UO, komandant je ministar kulture, a ostali su kaplari.
Mnogi zaposleni se žale da je direktorka Opere zapravo glavna komesarka?
Ona je više Jovanka Broz u pokušaju. Insistira na snazi žene, što niko ne spori. Ali njeno ponašanje prema svojim članovima Opere, kako nam se oni žale, ravno je lošem uličarskom maniru ophođenja. Moj lični primer za nedozvoljeno ponašanje je novi umetnički direktor Drame. Krenuo je slatkorečivo, a završilo se gotovo pretnjom: Nemojte da mi dirate Bokana i Selakovića! On ima jedinu misao koja podrazumeva pronošenje lika i dela ta dva njegova idola, što je pokrio nekim skribomanskim pismima meni, koja je slao u medije. Pritom, on nema nikakvu ideju šta je umetnički direktor Drame, niti šta bi on radio na tom mestu.
Sve to što govorite i što je očigledno od kada je postavljeno novo rukovodstvo u NP, jasno govori da oni sve vas zaposlene umetnike istinski nipodaštavaju, a vas koji ih ne uvažavate, žele i da kazne.
Ne bih ja išao tako daleko. Bliži sam objašnjenju da oni pre svega ne shvataju važnost institucije koju su uzeli pod svoje. Oni nju vide kao smetnju, gde neki ljudi urušavaju njihov plan za svoju zemlju, tačnije za svoje džepove. Ne znaju oni u kulturnom i nacionalnom smislu šta je značenje jedne institucije kakvo je Narodno pozorište. Oni su neka vrsta kaznene ekspedicije koja hoće samo poslušnike. Oni nemaju potencijal da prihvate mogućnost bilo kakvog nalaženja srednjeg rešenja. Oni su tu voljno, ideološki i nadasve zbog materijalnih benefita. Oni su došli da sprovode naređenja, da zauzdaju slobodne ljude jer im slobodni ljudi smetaju. Slobodni ljudi smetaju svakom represivnom režimu, pa i ovom.
Oni nad vama manifestuju moć da vam pokažu kako može svaka šuša da dođe i pokaže vam da ste niko i ništa.
Recimo da je i tako. Ali takav način komunikacije upravo dokazuje neimanje osnovne ideje o tome šta je Narodno pozorište. Suština Narodnog pozorišta je kulturna, edukativna i nacionalno čuvarna. Udarcem u to, pokazivanje moći nad tim ljudima koji drže tu instituciju staru dva veka, najviše je nalik onome što je uradio Pol Pot u drugoj polovini sedamdesetih u Kambodži, kada je ogroman broj stanovnika proterao iz Pnom Pena u unutrašnjost zemlje, na njive, u fabrike. To je anticivilizacijsko i duboko štetno antinacionalno ponašanje. A oni se upravo najglasnije busaju u bubanj svojih patriotskih grudi.
Njihov patriotizam podrazumeva i da Drama igra samo tekući repertoar, ništa se novo ne sprema, reditelji koji su bili planirani otkazali su svoje režije…
Odigrana je jedna koprodukcija s Narodnim pozorištem iz Banjaluke, Gospođa Olga, i druga se sprema, Božiji ljudi, premijera se očekuje u maju. Dakle, dve premijere za jednu sezonu. Pre nego su oni došli, plan je bio pet premijera. I to je prva šteta, repertoarska, koju su naneli pozorištu čim su došli i zatvorili ga na dva meseca. Materijalna šteta je nastala zbog neprodatih karata za dva meseca, uskraćena su prava publici na kulturni sadržaj. Nama je uskraćeno pravo na rad. Mi smo bili u paradoksalnoj situaciji da jedan sindikat protestuje zbog nerada, jer smo hteli da radimo.
Ostali smo uskraćeni za odgovor na pitanje zbog čega je stvarno zatvoreno NP na dva meseca, ako zanemarimo minhauzenovske lagarije o opasnosti po život glumaca.
Bila je to provizorna odluka ministra kulture i predsednika Upravnog odbora, jer stručne službe nisu kazale da je to neophodno. Zaklali su vola za kilo mesa. Da nas ne bi slušali i gledali na kraju predstave kako dižemo indekse, iznosimo transparent ili nešto poručujemo, on su odlučili – zatvaraj! To vam je njihovo znanje o kući koju su dobili na upravljanje. Kao da date detetu da se igra Faberžeovim jajem.
Nažalost, slično se ponaša i Donald Tramp kada nezakonito Kenedi centru doda svoje ime ispred Kenedijevog, i zatvori ga na dve godine dok ga reformiše po meri svog (ne)ukusa?
Na delu je globalni kancer. Vidimo šta se događa sa kolektivnim Zapadom, s ne tako kolektivnim Istokom, gde svako hoće svoju funtu mesa od ovog sirotog sveta na Zemljinoj kugli. Dovoljno dugo živim da znam s kime sam rastao, da pamtim kakvi su međuljudski odnosi nekada bili, kako su se rešavali problemi… Sada je ono čovek je čoveku vuk, jasnije nego ikada. To je globalna stvar, samo kad se događa kod nas više nas boli jer je naše.
Kod nas se događa i monstruozna krađa na najvišem nivou: iz inače bednog budžeta za kulturu, ne isplaćuje se novac za konkurse jer se ne raspisuju i niko ne pita šta je s tim novcem koji je trebalo da se usmeri za savremeno stvaralaštvo. Mislite li da je reč o smišljenom uništavanju kulture jer ovakva kakva je nije po volji ministru, pa će umesto za savremene projekte novac otići u Ekspo, kako se sve češće čuje?
Njihov kredo je: imam moć, daj pare! Zato nema novca za kulturu, zato na kašičicu, posle silnih vapaja, ponešto udele prosveti. Govorim o prosveti i kulturi koje u svakom društvu predstavljaju dve polovine jedne jabuke, oni su garancija za opstanak jedne nacije. Svaka osvešćena nacija, koja je uistinu patriotska, čuva svoje obrazovanje i kulturu. Kod nas, izgleda, nije samo problem u nemoći da se izabere dobra vlast, već i jaka korumpiranost elita. Uspostavljen je jako dobar sistem uništavanja onih koji su iskreni u dobroj nameri, prikazujući ih kao oportuniste ili nedovoljno jake. I dobijamo svet podeljen na dva pola, bez ikakvog prostora za sredinu, za ono što se u politici zove centar. Kod nas su ti polovi drastično poremećeni i otuda je malo prostora za racionalno ponašanje.
Vidite li moguće rešenje u rasponu između ponašanja rukovodstva NP i vaše tužbe?
Ne vidim. Situacija kod nas je kao kada se završi bitka i jedna i druga strana se nađu nasred terena sa spuštenim zastavama, a ne mogu da se dogovore. Na delu je rat, pre svega između Drame i Uprave NP. Teško je razgovarati s mentalnim sklopom čoveka koji nas naziva neki famozni ansambl koji misli da je pozorište. A zapravo sam ja pozorište! To je mentalni sklop koji ima „obavezu da pobedi“. On nema razvijenu svest o tome gde je i šta treba da radi, nema ni komunikacionu veštinu bez koje ne sme da priđe pozorištu, a kamoli da uđe u njega. On je došao u pozorište tako što mu je neko usadio komesarsku crtu i rekao mu: vi ste tamo glavni, a ne izvođači u pozorištu!
Pokazivanje moći nad tim ljudima koji drže Narodno pozorište, najviše je nalik onome što je uradio Pol Pot u Kambodži, kada je ogroman broj stanovnika proterao iz Pnom Pena u unutrašnjost zemlje, na njive, u fabrike. To je anticivilizacijsko i duboko štetno antinacionalno ponašanje
Nema rešenja u skorijoj budućnosti?
Ne mislim da je išta moguće promeniti bez rešenja vrha piramide, glave oktopoda. Od glave do vrha pipka, to nije skup pojedinaca, to je jedan organizam, a pojedinci su svedeni na ćeliju. Paradoksalno je, ali to je fascinantno urađeno. To samo govori koliko je ljudi pristalo da bude džigernjača a ne osoba, da budu pipak ili nokat, a ne osoba sa svojom prošlošću, sa svojim roditeljima i svojom decom. To samo pokazuje da sve ovo nije od juče. I donekle daje za pravo onima koji kažu da ovaj narod nije bolje ni zaslužio, iako se ja protivim toj misli.
Ovaj narod je podeljen kao retko kada u svojoj istoriji?
To je jasno, jer je podela koju inicira vlast zapravo alat vladanja u njenim rukama. Ja ne pamtim da je devedesetih bila ovako drastična podela na dva tabora kao danas. Tada čak nisu bila ni dva tabora, bilo je puno nas koji smo se nalazili između. Danas ne vidim mesto za nas između, koji bismo činili neki politički centar. Danas tog političkog centra nema, kao što nema ni srednje klase. A taj vam je centar u izvesnom smislu imao ulogu srednje klase. Kada je nestao centar, nestala je i mogućnost dogovora dva ekstrema kakvi su danas na političkoj mapi Srbije. A oni funkcionišu tako što jedan ekstrem koji je na vlasti, pokušava da preživi dogovarajući se s vrhuškom drugog ekstrema. I nije čudo što se i oni koji nisu bili ekstremni u tim podelama, posle takvih nagodbi osećaju prevarenima. Tako se rađaju priče o službi, o službama, koje polako dobijaju mandat da budu javne. Nemaju više potrebe da budu tajne.
