A s kim ćete da pregovarate

Visoki zvaničnik Stejt departmenta nedavno je pristup Trampove administracije promeni režima sažeo u tri reči: „dekapitirati i delegirati“. Ukloniti nepopustljivog lidera, oslabiti režim udarima iz vazduha, sankcijama i napadima na proksi grupe, a zatim primorati naslednika na čelu režima da sklopi transakcioni sporazum – eliminišući geopolitičku iritaciju i istovremeno otvarajući vrata diplomatskoj normalizaciji, pristupu nafti i, u slučaju Irana, ustupcima po pitanju nuklearnog programa.

Strategija deluje jednostavno. Ali sadrži fatalnu protivrečnost: vojni pritisak koji neku zemlju treba da natera na nagodbu rizikuje da uništi politički autoritet neophodan da bi ona bila sklopljena.

Iz izraelske perspektive, Iran lišen jedinstvene komande već zadovoljava njihove primarne bezbednosne zahteve. Stoga očuvanje institucionalne kohezije Irana, neophodne za diplomatsko rešenje, za Izrael nije prioritet

Predsednik Donald Tramp više puta je sugerisao da bi ono što se ranije ove godine dogodilo u Venecueli bio „savršen scenario“ za Iran. Ali venecuelanski model zahteva postojanje suštinskog preduslova: vlade koja će naslediti prethodnu, i sposobnu da deluje u ime države. Neko mora da poseduje institucionalna ovlašćenja i ima unutrašnjepolitički legitimitet da snosi političku cenu približavanja Vašingtonu – i, još teže, da na poslušnost natera one koji svako prilagođavanje smatraju izdajom.

Ubrzo nakon pokretanja operacije „Epski gnev“, taj preduslov je brzo krenuo da se urušava. Potkopava ga ne samo vojna kampanja, već i strateški podsticaji s kojima se suočavaju ostali akteri u sukobu.

Najbliži regionalni saveznik Amerike, Izrael, i njen glavni protivnik, Iran, fokusirani su na različite ciljeve. Ipak, njihovi motivi se ukrštaju oko iste stvari: fragmentacije autoriteta iranske države. Ta konvergencija nije slučajna. Ona je strukturna, i kreira Iran koji je istovremeno i opasniji i manje sposoban da postigne sporazum.

Razlog za to jednostavan je: pregovaranje o sklapanju mira zahteva daleko više političke organizacije nego što je potrebno za izazivanje poremećaja. Da bi bio potpisan nekakav sporazum, ponovo bila otvorena tržišta nafte, a odnosi bili normalizovani, Iran mora da nastupa kao jedinstven, suvereni državni autoritet. Ali da bi poremetio globalne tokove energije potrebna mu je samo disperzivna operativna sposobnost.

Vojni pritisak Iran gura ka decentralizaciji vlasti. To može da umanji njegovu sposobnost da sprovodi velike, koordinisane operacije koje nanose koncentrovanu štetu. Ali fragmentisana vlast može da proizvede nešto podmuklije: hroničnu pretnju bez povratne adrese. Ista ona fragmentacija koja eliminiše potrebu da se traži odobrenje za napad na, recimo, infrastrukturu zemalja u Zalivu, nijednoj vlasti ne dozvoljava da takve napade zaustavi.

Izraelski strateški podsticaji intenziviraju ovu dinamiku. Iz perspektive Izraelaca, Iran lišen jedinstvene komande – nesposoban da koordinira velike ofanzivne operacije preko svojih vojnih i proksi mreža – već zadovoljava njihove primarne bezbednosne zahteve. Fragmentisanog neprijatelja lakše je obuzdati nego kohezivnog. Stoga očuvanje institucionalne kohezije Irana, neophodne za diplomatsko rešenje, za Izrael nije prioritet.

Strategija opstanka Islamske Republike ide u istom pravcu. Islamska revolucionarna garda dugo se pripremala za dekapitaciju rukovodstva kroz ono što naziva „mozaičnom odbranom“, raspoređujući komandna ovlašćenja na pokrajinske jedinice sposobne da deluju autonomno u slučaju da centralno rukovodstvo bude uništeno. Ali struktura koja režim čini teškim za vojno eliminisanje takođe ga čini nesposobnim za političko pregovaranje ili predaju.

Iranski režim pošao je od pretpostavke da će apetit Sjedinjenih Država za regionalni rat biti ograničen. Koncept unapred isplanirane eskalacije – ponekad opisivan kao „Operacija Ludak“ – predviđao je širenje sukoba ciljanjem ne samo američkih baza već i ekonomskih kapaciteta zalivskih država, računajući da će politički i ekonomski troškovi regionalne nestabilnosti na kraju prevazići američku odlučnost. „Znamo da je Amerika izuzetno zabrinuta zbog regionalnog rata“, objasnio je jedan iranski parlamentarni savetnik. „Naš plan je da opseg rata proširimo.“

Iran rat ne mora da dobije vojnim sredstvima. Dovoljno je da opstane dovoljno dugo da se politički i ekonomski troškovi regionalne nestabilnosti nagomilaju. Rezultati su već vidljivi. U prvim danima dana, saobraćaj tankera kroz Ormuski moreuz – kojim se transportuje otprilike jedna petina svetske nafte – opao je za 90 procenata. Međunarodni aerodrom u Dubaiju, najprometniji na svetu, praktično je obustavio rad. Cene avionskog goriva u Evropi skočile su za 72 odsto, približavajući se vrhuncu iz 2022, nakon početka ruske invazije na Ukrajinu. Katar je obustavio proizvodnju tečnog prirodnog gasa. Svaka dodatna nedelja nestabilnosti povećava pritisak na američke saveznike – i na Republikansku partiju koju čekaju izbori za Kongres u ambijentu rastućih cena goriva na pumpama.

U međuvremenu, unutrašnja politička struktura Irana postaje sve nesposobnija da izrodi pregovaračkog partnera. Kada je predsednik Masud Pezeškijan napravio iskren iskorak ka susedima u Zalivu, iranski tvrdolinijaši su ga brzo potkopali – a Tramp je s entuzijazmom dovršio njihov posao, na svojoj društvenoj mreži proslavljajući „ponižavajuću predaju“ Irana. Onaj kome je bilo najpotrebnije da u Teheranu preživi jedan pragmatičar uništio je i ono malo pokrića koje je taj pragmatičar sebi mogao da obezbedi.

Kurdska dinamika dodaje dodatnu centrifugalnu silu. Tramp je u početku učešće Kurda nazvao „prekrasnim“, da bi naglo promenio mišljenje nakon što su se lideri iračkih Kurda požalili da ih napori Centralne obaveštajne agencije (CIA) da naoružaju njihove borce čine metama iranske odmazde. „Odstupite“, rekao im je onda Tramp, jer je „rat ionako dovoljno komplikovan“. Grupe koje se sećaju kako je Tramp sirijske Kurde ostavio na cedilu 2019, kada su se zajedno s američkim snagama borili protiv Islamske države, neće poslati svoje borce da se pridruže Americi u situaciji kad su njeni ratni ciljevi nespecifikovani i promenljivi.

U uvodnoj fazi rata takođe su eliminisane mnoge ličnosti koje je Vašington ispotiha smatrao potencijalnim sagovornicima – visoki iranski zvaničnici za koje se verovalo da su pragmatični pregovarači. Sam Tramp je to priznao demonstrirajući neuobičajenu iskrenost: „Većina ljudi koje smo imali na umu je mrtva“. Dekapitacija je bila toliko uspešna da je eliminisala vlastiti preduslov za sprovođenje takve strategije.

Iran imenovao sukcesora: Modžtabu Hamneija, sina ubijenog vrhovnog vođe. To što je Islamska Republika – osnovana eksplicitno na odbacivanju dinastičke vlasti – pribegla naslednom principu za određivanje novog lidera mnogo govori o njoj. Institucionalni mehanizam na osnovu koga se bira novi lider prilagođen je da bi se u vanrednim okolnostima dobio određeni rezultat. Izrael ga je momentalno proglasio metom za eliminaciju. Biranje vrhovnih vođa sada je svedeno na sastavljanje liste budućih meta.

U uvodnoj fazi rata eliminisane su mnoge ličnosti koje je Vašington ispotiha smatrao potencijalnim sagovornicima, onima za koje se verovalo da su pragmatični. Dekapitacija je bila toliko uspešna da je eliminisala vlastiti preduslov za sprovođenje takve strategije

Pristup „dekapitirati i delegirati“ funkcioniše samo ukoliko je dekapitacija dovoljno precizna da u životu ostavi nekoga sposobnog da prihvati uslove koje postavlja druga strana. Ta politika zahteva da Iran bude dovoljno oslabljen da pristane na američke zahteve, a ipak i dovoljno kohezivan da je u stanju da ih sprovede. Ali egzistencijalni interes Izraela da moć iranske države bude fragmentisana, decentralizovana odbrambena struktura Irana, te konsolidovanje autoriteta oko institucija čiji je jedini razlog postojanja držanje svetskih energetskih tržišta u talačkoj poziciji kreiraju Iran koji nije nijedno ni drugo.

Iranu je neophodno daleko manje organizacione kohezije da nastavi da uznemirava svet nego što mu je potrebno da zaustavi decentralizovane ofanzivne operacije koje je već pokrenuo. SAD mogu da uspeju u vojnom slabljenju Irana a da pri tom unište jedinu stvar potrebnu za okončanje konflikta: iransku državu sposobnu da sporazum sklopi – i sprovede.

Copyright: Project Syndicate, 2026.