Logiku kojom se američki predsednik Donald Tramp rukovodio kada se odlučio na rat s Iranom teško je dokučiti, ali je zato daleko lakše utvrditi ko na tom sukobu najviše profitira: to je ruski predsednik Vladimir Putin.
Da bi opravdali vojnu akciju protiv Islamske Republike, Tramp i njegovi savetnici posegli su za moraliziranjem, portretišući njene lidere kao „zle ljude“, pozivajući se na njihovu „brutalnu opresiju nad sopstvenim narodom“ i insistirajući na stavu da Sjedinjene Države moraju da budu direktno uključene u odlučivanje o tome ko će voditi Iran.
Putin je ozloglašen zbog likvidiranja svojih političkih oponenata u zemlji i inostranstvu, ali Tramp svejedno ulaže velike napore ne bi li mu nekako ugodio
Ništa od toga ne drži vodu. Mnogi lideri širom sveta podvrgavaju vlastite građane represiji, pa to ne dovodi do američkih ratova za promenu režima. Putin je ozloglašen zbog likvidiranja svojih političkih oponenata u zemlji i inostranstvu, ali Tramp svejedno ulaže velike napore ne bi li mu nekako ugodio. Kad bi to što je neko „zlica“ predstavljalo dovoljni osnov da se protiv njega krene u rat, geopolitički pejsaž bi izgledao sasvim drugačije.
Povrh toga, Islamska Republika represiju nad iranskim narodom sprovodi već decenijama. Ni dva meseca pre početka aktuelnog rata, režim je pobio na hiljade demonstranata, ali SAD tim povodom ništa nisu preduzele. Kakvi god da su Trampovi motivi, zabrinutost za iranski narod nije među njima.
Dobro, a šta je s nuklearnim rizikom? Da li je pretnja da će Iran razviti i upotrebiti nuklearno oružje protiv SAD bila dovoljno urgentna da opravda tekući rat? I ta teza zvuči neuverljivo. Stiv Vitkof, američki specijalni izaslanik za Bliski istok, izjavio je kako je Iran bio „na nedelju dana“ od toga da stekne nuklearno naoružanje, ali to je u suprotnosti s prethodnim tvrdnjama samog Trampa, koji je (počevši još od izraelsko-američkih vazdušnih udara na Iran u junu 2025, prim.) insistirao da je Amerika iranske nuklearne kapacitete već „potpuno uništila“.
Kredibilnije objašnjenje ponudio je državni sekretar Marko Rubio. On je izjavio kako su se SAD na preventivni udar na Iran odlučile zato što su obaveštajni podaci ukazivali na to da će u napad krenuti Izrael, i da će to onda rezultirati iransku odmazdu čija meta bi bile i američke snage.
Ovo otvara uznemirujuću mogućnost da o američkoj spoljnoj politici više ne odlučuje isključivo njen na izborima izabrani predsednik, već i izraelski premijer Benjamin Netanijahu. Za poklonike istorije, ideja da je iranski rep u stanju da vrti američkog psa budi sećanje na to kako je srpski nacionalizam doprineo tome da se Nemačka i Austrougarska upuste u ono što će prerasti u Prvi svetski rat.
Da bi se razumelo kako su odnosi Zapada i Irana postali do te mere neprijateljski potrebno je vratiti se u 1953, kada su SAD i Velika Britanija orkestrirale zbacivanje demokratski izabranog iranskog premijera Mohameda Mosadeka i na vlast dovele šaha Mohameda Rezu Pahlavija. Motiv koji je iza toga stajao, u to vreme prikrivren, bio je krajnje jasan: Mosadekova vlada preduzimala je korake za nacionalizaciju iranske naftne industrije, kojom je dominirala Anglo-iranska naftna kompanija, pod britanskom kontrolom.
Foto: Aashish Kiphayet / Sipa USA / Profimedia
Šahova sve brutalnija i korumpiranija vladavina učinila ga je duboko nepopularnim, a pripadnici opozicije, uključujući one iz islamističkog pokreta među čijim liderima je najistaknutiji bio budući vrhovni lider Ruholah Homeini, mnogo godina su proveli u izgnanstvu. Kada su masovni protesti i opšti štrajk 1979. toliko narasli da su na ulice izveli milione Iranaca, Pahlavi je bio primoran na bekstvo iz zemlje, čime je otvoren put za uspostavljanje islamske republike, u kojoj će Homeiniju lojalne snage potom poubijati, utamničiti ili na ezgil naterati liberale i levičare koji su im pomogli u svrgavanju šaha.
Ono što je usledilo bilo je naglo i gorčinom ispunjeno pogoršanje odnosa između Irana i SAD, za šta je kao okidač poslužilo zauzimanje američke ambasade u Teheranu i talačka kriza koja će obeležiti predsednikovanje Džimija Kartera. Ali u decenijama koje su usledile tu i tamo bilo je opreznog ispipavanja terena za potencijalno otopljavanje odnosa, a umereni iranski lideri poput predsednika Mohameda Hatamija radili su na približavanju Zapadu.
Ta nastojanja, međutim, nisu urodila onom vrstom pozitivne reakcije Zapada kakvoj su se iranski lideri nadali. Da je došlo do opipljivog napretka, to bi ojačalo poziciju umerenih snaga, a njenim predstavnicima omogućilo da tvrdolinijašima pokažu kako ograničavanje iranskih nuklearnih ambicija za posledicu može da ima i neke opipljive benefite po Iran.
Umesto toga, SAD i druge zapadne sile propuštale su jednu priliku za drugom da kroz pregovore dođu do kompromisa s Iranom. Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JPCOA) iz 2015, kojim su postavljena ograničenja iranskog nuklearnog programa u zamenu za popuštanje sankcija, predstavljao je najbolju šansu za tako nešto, ali je Tramp 2018. povukao američki potpis s tog dokumenta. Jedna od posledica takve odluke jeste i to što SAD sada bombama pokušavaju da Iran nateraju na prihvatanje uslova na koje su pre više od decenije pristali kroz pregovore koji su doveli do potpisivanja JPCOA.
Kakvo god rezonovanje stajalo iza tekućeg rata, već je očigledno ko u njemu pobeđuje. Ruska ekonomija, teško oslabljena godinama sankcijama i cenom rata koji Moskva vodi u Ukrajini, sada je u prilici da ostvari veliku zaradu zbog skoka cene nafte. Budući da je snabdevanje na globalnom nivou poremećeno iranskim zatvaranjem Ormuskog tesnaca, Trampova administracija privremeno je ukinula sankcije na isporuke ruske nafte, tako ojačavši Putinov režim.
Istovremeno, Rusija, prema izveštajima, Iran savetuje oko upotrebe dronova, oslanjajući se na iskustvo koje je stekla na ratištu u Ukrajini. Ovo intenziviranje koordinacije između dve zemlje moglo bi da kapacitete Rusije ojača i na širem planu, uključujući tu i njenu sposobnost da evropske članice NATO destabilizuje sajber napadima i tajnim operacijama u izvođenju njenih proksi snaga.
Ruska ekonomija, teško oslabljena godinama sankcijama i cenom rata koji Moskva vodi u Ukrajini, sada je u prilici da ostvari veliku zaradu zbog skoka cene nafte
Dok Trampov nepromišljeni rat jača Putinovu poziciju, nastojanja Evropske unije da podrži Ukrajinu potkopavaju se iznutra: mađarski premijer Viktor Orban blokira novi paket finansijske pomoći za Kijev. Odsustvo ujedinjene podrške Zapada izraelsko-američkom ratu protiv Irana takođe je zateglo odnose unutar NATO, dodatno narušavajući koheziju alijanse.
S obzirom na Trampovu odbojnost prema diplomatiji, teško je zamisliti kako bi ova silazna spirala mogla da bude zaustavljena i preokrenuta sve dok je on u Beloj kući. Za one izvan SAD, novembarski međuizbori mogli bi da se ispostave kao jedina realna nada da se stvari promene.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
