Prošle nedelje Sport klub je objavio transkript razgovora, u kome predsednik fudbalskog kluba pokušava da nagovori trenera da izgube već dobijenu utakmicu, a par dana kasnije izjavu tužioca za organizovani kriminal da su uhapšena dva aktivna fudbalera i bivši reprezentativac. Prva je vest iz Srbije, druga iz Paname. Dva meseca ranije, proslavljeni reprezentativac Nemanja Vidić, bivši kapiten Mančester junajteda, podneo je ostavku na članstvo u Skupštini Fudbalskog saveza Srbije zato što je na majskoj sednici odbila da se raspravlja o nameštanju utakmica u Srbiji. Vidić u otvorenom razgovoru za Radar govori ne samo o tim, nesportskim stvarima, već i o budućnosti srpskog fudbala, da li sport može biti drugačiji od društva u celini, potrebi da se uspostavi novi sistem vrednosti, odnosu vlasti prema svakom ko drugačije misli…
Da li vas je, iskreno, iznenadilo što većina delegata nije htela da se razgovara o nameštanju utakmica u srpskom fudbalu? Zar to nije javna tajna?
Nisam iznenađen, jer neregularnosti postoje već decenijama. Moja odluka posledica je revolta, jer smo pre Skupštine dobili informacije o četiri nameštene utakmice. Mirko Poledica je tražio da se i to stavi na dnevni red, a na glasanju je 95 odsto delegata smatralo da o tome ne bi trebalo da pričamo. A izuzetno je važno da se priča o očiglednim problemima. Njihovim skrivanjem fudbal neće biti bolji. Nažalost, ljudi koji ga vode nisu se poneli odgovorno, nisu razmišljali o posledicama, ne samo po fudbal, već i društvo u celini. Iskreno sam zabrinut, jer stvari ne idu u dobrom smeru. Iako su porazi i pobede sastavni deo sporta, mora se priznati da su nam rezultati loši, a više od toga me brine šta ćemo ostaviti novim generacijama. Sve je manje fudbalera koji se ovde afirmišu i dobijaju šansu da igraju u velikim klubovima, a do sada su nam sportisti bili najbolji ambasadori. Srpski fudbal bi trebalo pre svega da bude razvojni, da daje šansu mladima da se afirmišu i edukuju, da stvorimo zdravo društvo u kome će sutra ti sportisti zauzeti važne funkcije u institucijama, promovisati nove vrednosti i tako pomoći da kao društvo budemo bolji.
Posle te odluke izjavili ste da ste shvatili „poruku većine“ i da je „možda greška u vama“. Ne čini li vam se da se slične stvari dešavaju svima koji kritikuju bilo kakav potez vlasti? Ne samo sportistima, već i učesnicima protesta protiv litijuma, onima koji misle da Vulin ne bi smeo da sastavlja spiskove ljudi kojima se ne dozvoljava ulazak u Srbiju…
Važno je da svako uradi što je do njega, jer sam najveća razočaranja doživljavao kada nešto nisam preduzeo. U poslednje dve-tri godine ukazivao sam na probleme i bilo mi je izuzetno važno da iznesem svoje mišljenje. Tim pre što reprezentujem i druge ljude koji slično misle, a nemaju priliku da to kažu. Zbog toga sam se i kandidovao za predsednika FSS i potom shvatio da država još nije spremna da menja postojeći sistem. Bio sam svestan da će to biti teško, jer sam želeo da se fudbal profesionalizuje, da sve bude transparentno, da se u njega uključe kredibilni ljudi, prepoznati kao najbolji u onome čime se bave. I svi su bili spremni da upotrebe znanje i lične kontakte ne u svom, već u interesu društva. Državi su potrebni takvi ljudi i samo je pitanje vremena kada će se shvatiti koliki je značaj znanja i pameti za bilo koje društvo. U tom trenutku država se, ipak, odlučila za drugi sistem i ljude koji fudbal vode već decenijama i nama nije ništa drugo preostalo nego da prihvatimo odluku države. Moj tim i ja uradili smo sve što je do nas i iz mog ugla i to je neka pobeda. Danas ne osećam nikakav teret, ni moralnu obavezu da prihvatim neku funkciju ako mi je jednog dana ponude. Ta priča je za mene završena i sada sam fokusiran na druge stvari.
Kad govorite o odlukama, pominjete državu, a ne FSS. Da li to implicira da je to i zvanični stav državnog vrha?
Ne mogu da se otrgnem utisku da su od poslednjih pet predsednika FSS trojica bili u zatvoru. Jedan je optužen za proneveru 600 miliona evra…
Mislite na Slavišu Kokezu, za koga se danas ne zna ni gde je…
Za njega se pričalo da je bio i jedan od organizatora potencijalnog ubistva predsednika države. Uz njih, jedan visoki funkcioner se dugo nije vraćao u Srbiju, jer je imao problema zbog transfera jednog igrača u Francuskoj, tako da u tome postoji kontinuitet. Nekim ljudima trebalo bi da se zahvalimo za sve dobro što su uradili, ali i da priznamo da neke stvari nisu kako bi trebalo da budu. Na kraju krajeva, odgovornost mora da postoji.
Jeste li zbog te činjenice jednom prilikom upitali „da li moram prvo u zatvor da bih dobio neku funkciju u FSS“? Da li ste u međuvremenu promenili ili samo učvrstili to mišljenje?
Da bi me neko u nešto ubedio mora da ima argumente, a neki od tih ljudi i danas donose sve odluke. Zato i nemam ništa novo da kažem na tu temu. Pri tome država nije samo jedan čovek, niti jedna partija. Država su institucije, a one su, prilikom izbora u FSS, rekle da žele da održe postojeći sistem. Nadam da će se na kraju i institucije probuditi i prihvatiti da je u interesu svih da popravimo bar jedan deo društva. Sport bi trebalo da se izuzme od politike i tu bar nema stranog faktora koji nam pravi problem i sprečava nas da uradimo nešto što bi bilo bolje za nas.
Vlast često te pritiske spolja koristi kao alibi da se nešto ne preduzme, ali se čini da je UEFA više zainteresovana od FSS da se kod nas otklone sve nepravilnosti i uvede red?
Da, kao da čekamo da nam neko drugi javi da imamo problem. Oni neće nestati sami od sebe, sa njima moramo da se suočimo i da ih rešimo. Moja kritika je dobronamerna, nije usmerena ni prema jednom pojedincu ili partiji, nisam član nijedne stranke i samo ukazujem na stvari koje mi smetaju. A imamo dovoljno kapaciteta, kvaliteta, talenta i znanja da sve što ne valja sredimo. Ali, za to su potrebni hrabrost, kvalitetniji i odgovorniji ljudi.
Pre ostavke izjavili ste da „nekada moraš da budeš na istoj liniji sa politikom – sa realnošću, a realnost je da u Srbiji i u Vladi nema spremnosti za promene“, ali da osećate da „promene dolaze i da stiže nova generacija“. Na čemu bazirate taj optimizam?
Ljudi koji upravljaju srpskim fudbalom ne mogu biološki biti mlađi i samo je pitanje ko će posle njih doći. Kad kažem da morate biti na strani politike, mislim da predsednik FSS i ljudi koji vode fudbal, po komandnoj liniji, moraju da sprovode interese i prioritete koje im je država postavila, ali im niko ne brani da spremaju i školuju nove generacije, da im stvore uslove da ostvare svoje snove. Isti ljudi su fudbal vodili i pre 30 godina, odrastao sam u tom sistemu, znam i njegove prednosti i mane tako da nisam imao nikakvih iluzija kako sistem funkcioniše. Zato sam i hteo da ponudim novi sistem, a na državi je da odluči hoće li to da prihvati ili ne. Razočaralo me kad sam čuo od nekih ljudi da je tako bilo i pre 40 godina i da tako mora da bude i danas, jer bi trebalo da idemo napred. Nije naša uloga samo u tome da prihvatimo pozicije zarad koristi koje one sa sobom nose i da svu odgovornost prebacujemo na državu.
Društvo u Srbiji je prilično polarizovano, za one koji su za vlast ili protiv nje, za rudnik litijuma ili protiv njega, za ili protiv onoga ili ovoga. Videli ste, uostalom, te podele i kada ste pokušali da se kandidujete za predsednika FSS. Kako izaći iz tog začaranog kruga?
Podele postoje od kako znam za sebe, njih nam ne manjka i trudim se da ne budem deo tih podela, ali je žalosno da se svako ko kritikuje predstavlja kao protivnik vlasti. Umesto toga, potrebno je da se na važne pozicije postave kredibilni ljudi, koji sutra mogu da unaprede sistem i vrate poverenje u institucije. Čini mi se kao da proživljavamo scenu iz Tesne kože, kada Pantić kaže Šojiću: „Oliver Nedeljković, zapamtite to ime, taj ne sme da prođe“. Verujem da će nove generacije, sa informacijama koje imaju, biti bolje, kvalitetnije i karakternije od prethodnih. Kritičko mišljenje bitno je za svakog pojedinca, jer doprinosi da budeš bolji, a važno je i za društvo. Bez dobre opozicije nema ni dobre vlasti. I obrnuto. Ne bi trebalo da se sve svodi, u zavisnosti da li se posmatra iz ugla vlasti ili opozicije, na to ko je veći patriota, a ko izdajnik, jer svi živimo u istoj zemlji, dišemo isti vazduh, pijemo istu vodu i trebalo bi da vidimo šta je najbolje za sve nas. To važi i za litijum. Nisam ekspert, ali kao građanin pratim šta se dešava i naravno da sam protiv rudnika ako će to da ima negativne posledice po životnu sredinu. Smeta mi i što je Srbija je među zemljama sa najzagađenijim vazduhom u Evropi. Još nismo rešili ni pitanje korišćenja cigareta u zatvorenom prostoru, a to su stvari koje sami možemo da rešimo. Zbog toga se gubi poverenje u sistem, pri čemu je nebitno da li je pre 10, 15, 20 godina ili je sada na vlasti ova ili ona stranka. Jer, ko god je na vlasti, stanje nije dobro, a u interesu svih je da se to popravi. Smatram da smo uporna nacija, da imamo potencijala i da ćemo se za to izboriti.
Podela nam bar ne manjka i trudim se da ne budem deo njih, ali je žalosno da se svako ko kritikuje predstavlja kao protivnik vlasti. Umesto toga, potrebno je da se na važne pozicije postave kredibilni ljudi, koji mogu da unaprede sistem i vrate poverenje u institucije
Kad pominjete odgovornost, da li su ostavke dva potpredsednika FSS, Branislava Nedimovića i Branka Zečevića i smena generalnog sekretara FSS Jovana Šurbatovića „prava mera“ za debakl reprezentacije na Evropskom prvenstvu?
Njihove ostavke neće ništa promeniti. Neki od njih su učestvovali u donošenju odluka koje nisu bile u interesu srpskog fudbala…
Govorite o Nedimoviću?
On nije ni imao vremena da napravi veliku štetu. Mislim na neke druge koji su mnogo duže donosili i sprovodili odluke, čak dobijali veće premije i od igrača. Uz sve to, kažu da nisu uzimali premije, a onda sud utvrdi da jesu. Bilo bi moralno, ako su već javno lagali, da su prvi podneli ostavke.
Na koga tačno mislite?
Ljudi iz fudbala to znaju. Nije mi cilj da ikog lično napadam, jer nije problem jedna osoba. Čak i da ona ode, problem neće nestati. Problem je u nama. Kada mi budemo bolji, i fudbal će nam biti bolji. Individualne ostavke neće ništa promeniti. FSS se mora profesionalizovati, njegovo poslovanje mora biti transparentno, a na sajtu APR-a nema finansijskih izveštaja FSS-a od 2020. Da bi se steklo poverenje, javnost mora da zna kako se troši novac, gde se ulaže.
Kad odeš u inostranstvo postaneš veći patriota, s tim što patriotizam nije da podigneš tri prsta, kažeš da si Srbin ili da pevaš neke pesme, već to pokazuješ načinom ponašanja i odlukama koje donosiš. Što bi rekao moj otac, voli ti mene delima, a na rečima
Jeste li očekivali da ostavke ponude i predsednik Dragan Džajić i selektor Dragan Stojković?
Slušajući Dragana Stojkovića posle Evropskog prvenstva, stekao sam utisak da je bio zadovoljan rezultatima, pa nisam ni očekivao ostavku, a za Džajića bi svaki komentar bio zaista suvišan. Ne bih dalje o tome, i ovo je dovoljno. Odgovornost delom snosimo mi koji radimo u fudbalu. Ne upirem prst u bilo koga, već zagovaram da naš sistem što više približimo Zapadu, jer je fudbal industrija u kojoj se obrće veliki novac, pa ni u Srbiji ne bi trebalo da bude toliko opterećenje za državu kao što je danas i kao što će biti i sutra ako se ne napravi nova strategija razvoja. Da bi se to uradilo, mora se krenuti od početka, od baze, od školovanja novih generacija koje će te nove ideje, ako država jednog dana stane iza njih, sprovesti u delo.
I predsednik Vučić i ministar Mali su više puta javno govorili o tome koliko država daje Zvezdi i Partizanu, a FSS ne objavljuje ni svoje finansijske izveštaje. Da li bi tako nešto bilo moguće u još nekoj zemlji?
Ne mogu da kažem da sam razočaran što država ulaže dosta novca u fudbal. Problem je samo kako se on troši i da li se usmerava u prave stvari. I ko od toga ima najviše koristi. Ako šest-sedam godina nismo napravili mladog reprezentativca koji igra u Zvezdi ili Partizanu, zašto onda država ulaže novac u te klubove? Da bi dva-tri funkcionera u tim klubovima ubirali plodove? Da bi klubovi postajali sve siromašniji, a neki funkcioneri sve bogatiji? To je pitanje i za državu. Uz to, moramo da shvatimo gde nam je mesto, da ne možemo da osvojimo Ligu šampiona, jer za to nemamo ni finansijske ni sve druge uslove. Primarni cilj je da naša Superliga bude kvalitetna i regularna, da Partizan bude jak, da bi pod tim pritiskom i Zvezda bila još bolja.
Ne mogu da kažem da sam razočaran što država ulaže dosta novca u fudbal. Problem je samo kako se on troši i ko od toga ima najviše koristi. Da bi dva-tri funkcionera u nekim klubovima ubirali plodove? Da bi klubovi postajali sve siromašniji, a neki funkcioneri sve bogatiji
A šta vama govori činjenica da je pre Džajića na čelu FSS godinama bio Slaviša Kokeza, koga su provladini tabloidi optužili za pljačku tešku 640 miliona evra, čak i pripremu atentata na Vučića, a sada se ne zna ni gde je?
Ne bih da se vraćam unazad, jer prošlost ne možemo promeniti. Možemo da menjamo samo sadašnjost i budućnost.
Nekoliko puta ste postavljali pitanja na šta FSS troši novac, a iz FSS su saopštili da ste kao član Skupštine imali uvid u poslovanje. Jeste li zadovoljni tim odgovorom?
Jedini odgovor koji sam dobio bile su uvrede. Sveli su sve na lični nivo, jer im je tako najlakše da brane svoje pozicije. Kao član Skupštine, iz materijala za sednicu, video sam da se mnogo novca troši na selektora i stručni štab i samo sam želeo da se vidi ko je odlučio da im se daju tolike pare, da li zauzvrat dobijamo ono što se od njih očekivalo, da Savez bude transparentniji. Za to nije odgovoran Dragan Stojković, već oni koji su ga doveli i odlučili da njegova plata bude tolika. Oni bi i trebalo da odgovore na ta pitanja, bez obzira da li je to bio Slaviša Kokeza ili onaj ko je vodio Savez posle njega. Isto važi i za premije funkcionera FSS. Kad imaš privatnu firmu, za odluke odgovaraš sebi i porodici, ali javni funkcioneri imaju obavezu da javnosti predoče na šta su potrošili novac i kakva im je strategija razvoja. To sam pitao i na poslednjoj sednici, jer je napravljen razvojni projekat na četiri godine, u kome piše da će FSS sa državom praviti nove stadione. To nije razvoj. I ne može razvoj da se planira na četiri, već bar na osam ili 12 godina.
Mnogo novca troši se na selektora i stručni štab i samo sam želeo da se vidi ko je odlučio da im se daju tolike pare, da li zauzvrat dobijamo ono što se od njih očekivalo. Za to nije odgovoran Dragan Stojković, već oni koji su ga doveli i odlučili da njegova plata bude tolika
Zbog vaših obaveza razgovarali smo pre prvih utakmica Srbije u Ligi nacija. Šta očekujete od reprezentacije u tom takmičenju i kvalifikacijama za svetsko prvenstvo 2026?
Voleo bih da znam kakav je plan, šta je cilj, da se reprezentacija podmladi ili… Dolazak Aleksandra Čeferina na čelo UEFA omogućio je manjim savezima da učestvuju na velikim takmičenjima i ostvaruju veće prihode. A šta će biti posle 2026, kada Čeferinu ističe mandat, jer postoje ljudi kojima se ovaj koncept ne sviđa i koji bi da ga promene. Da li smo mi spremni za te promene, kako ćemo se na njih adaptirati? FSS bi i o tome trebalo da razmišlja, da vodi računa o klubovima, da sutra mogu da prežive i ako država ne bude na sport trošila kao sada. Moraju se stvoriti uslovi koji bi privukli ljude koji imaju novca da ga ulože u fudbal. Neki entuzijasti i sada ulažu, ali nisam siguran koliko dugo će to raditi ako ne budu videli nikakvu korist od toga.
Uz različita obrazloženja poziv selektora odbili su mnogi reprezentativci. Da li je to samo splet nesrećnih okolnosti ili neka vrsta poruke Stojkoviću i ljudima iz vrha FSS?
Ne bih ulazio u te spekulacije. Ti igrači su nam važni, trebalo bi da igraju za reprezentaciju, da to žele, a u ovom sistemu nije lako napraviti kult reprezentacije. Nije lako kad uđete u avion i vidite u njemu i ljude koji tu ne pripadaju, sa kojima ne biste voleli da sednete i popijete kafu. Taj kult ne može da se napravi za godinu, dve. Ishod tog procesa zavisi od države, koja će odlučiti da li je vreme da se stvari menjaju. To podrazumeva i uključivanje velikog broja kvalitetnih ljudi u sistem, jer jedan čovek, ko god to bio, ne može ništa promeniti.
Mnogima se čini da se umesto kulta reprezentacije pravi kult jedne ličnosti, a kao primer navešću javne pohvale Zvezdana Terzića na račun predsednika države.
Nisam sklon da hvalim ni sebe, a kamoli nekog drugog. Što se tiče Terzića, svako ima pravo na mišljenje, da kaže da li u nešto veruje ili ne. S druge strane, svi ljudi na najvišim funkcijama, bar iz novije istorije, snosili su odgovornost. I Milošević, i Đinđić, i Tadić, a sada sve veću odgovornost snosi i Vučić. A šta će biti sa ljudima oko njega, da li će i oni preuzeti odgovornost ili će nastaviti da budu deo sistema i samo se prebaciti na neke druge funkcije? Tim pre što do sada ljudi iz drugog ili trećeg ešalona nikada nisu odgovarali ni za šta, iako su možda uradili više loših stvari nego ovi iz prvog.
U postojećem sistemu nije lako napraviti kult reprezentacije. Nije lako kad uđete u avion i vidite u njemu i ljude koji tu ne pripadaju, sa kojima ne biste voleli da sednete i popijete kafu. Za to je potreban proces, čiji ishod zavisi od države koja će odlučiti da li je vreme da se stvari menjaju
Šta biste rekli za fudbal u nekoj zemlji čiji su klubovi u poslednje 43 evropske takmičarske utakmice pobedili samo četiri puta, uz tri remija i čak 36 poraza?
Od tog utiska koji ostavljamo u inostranstvu, bitnije je kako se mi ovde osećamo, jer na utakmice ide sve manje ljudi, u klubovima je sve manje naših igrača i sve više stranaca, koji zarađuju veliki novac. Da li su to isplativa ulaganja i ko ima koristi od dovođenja takvih fudbalera? Niko od toga nema koristi. Treneri su degradirani, trenerska organizacija je urušena deljenjem diploma u vreme Slaviše Kokeze i Srbija je sada prva u svetu po broju smenjenih trenera u jednoj godini. Uspeh u nekim drugim sportovima, koji nisu toliko profitabilni, posledica je kvalitetnog rada i od njih možemo da naučimo koliko su struka i entuzijazam važni. Trebalo bi da se zna kome je gde mesto, a da to zavisi i od toga ko se kako edukovao, ko se za šta spremao.
Partizan je konačno uspeo ono što niko drugi nije, da u jednoj sezoni bude eliminisan u kvalifikacijama za tri evropska takmičenja. Da li bi u bilo kojoj drugoj zemlji posle toga čelni ljudi Partizana, Milorad Vučelić i Miloš Vazura, mogli da ostanu na svojim mestima?
Iako sam navijač Zvezde, žao mi je da vidim da Partizan pati, kao što ne mislim da je bilo dobro što je u jednom periodu Zvezda patila. Izuzetno je važno da se otrgnemo tom pristupu da je jedan klub državni, a da drugi nije. Niko nema korist od toga, osim ljudi koji žele fudbalom da manipulišu. FSS bi trebalo da radi i na tome da smanji pritiske Zvezde i Partizana i na državu, jer se fudbal ne igra samo u Beogradu. A što se tiče Vazure i Vučelića, koji je podneo neopozivu ostavku, pa se ipak vratio, neko bi verovatno trebalo da im kaže da idu.
Iako sam navijač Zvezde, žao mi je da vidim da Partizan pati, kao što je u jednom periodu patila i Zvezda. Izuzetno je važno da se otrgnemo tom pristupu da je jedan klub državni, a da drugi nije. Niko nema korist od toga, osim ljudi koji žele fudbalom da manipulišu
Nadležni se često prave da ne vide veze nekih „navijačkih grupa“ sa kriminalnim strukturama. Kako vratiti decu na stadione?
Kad mi budemo bolji, i fudbal će nam biti bolji. Taj problem postoji dugo, a kad država bude spremna može da ga reši za 10 dana. Kao što je premijerka Margaret Tačer rešila problem huligana u Engleskoj. Kao žena preuzela je odgovornost, donela tešku i hrabru odluku, tako da je i njena zasluga što ceo svet danas gleda Premijer ligu. Često putujem i nema mesta u svetu gde me neko ne prepozna. Ne zbog toga što sam Nemanja Vidić, već zato što su od mog imena brend napravili Mančester junajted i Premijer liga. Tamo niko ne priča o neregularnostima. Poverenje se gradi godinama i zato su i nama potrebne promene da bi situacija počela da se popravlja.
Drugim rečima, da bismo postali Englezi, ne smemo da se pravimo Englezi?
U Italiji, Rusiji, Engleskoj živeo sam 18 godina i svuda sam nešto naučio. Svaka zemlja ima svoje prednosti i mane, a pitanje je samo šta mi od toga želimo da primenimo kod nas. I tamo sam stekao utisak da kad odeš u inostranstvo postaneš veći patriota, s tim što patriotizam nije da podigneš tri prsta, kažeš da si Srbin ili da pevaš neke pesme, već to pokazuješ načinom ponašanja i odlukama koje donosiš. Što bi rekao moj otac, voli ti mene delima, a na rečima.
