„Potez vlasti da obnovi projekat rudnika litijuma u Jadru izazvao je ogromno narodno nezadovoljstvo. Pre samo dve godine, kako je vlast govorila, taj projekat je obustavljen zbog velike uznemirenosti javnosti. Sada je ta uznemirenost mnogo veća i zato iz dana u dan, od mesta do mesta, od grada do grada, vidimo ogromne narodne skupove, koji prevazilaze sva očekivanja i koji demantuju tvrdnje da ne može biti protesta tokom leta“, kaže u intervjuu za Radar, Gojko Božović, pisac i jedan od osnivača ProGlasa.
On dodaje da u vodu pada i teorija da je protest prevaziđena forma delovanja, jer je to jedini način koji je građanima ostao da se suprotstave vlasti koja je izašla iz okvira Ustava i koja nameće planove onako kako joj to odgovara.
Vlast je potrošila grejs period koji je imala zbog sprovođenja Briselskog sporazuma i postepene predaje Kosova. Režim, nudeći litijum, pokušava da ostane na vlasti u narednom periodu, najmanje u narednoj deceniji
„Reklo bi se da je vlast potrošila grejs period koji je imala zbog sprovođenja Briselskog sporazuma i postepene predaje Kosova. Režim je zato posegao za drugom kartom, a to su kritični minerali koji su potrebni u sadašnjoj geopolitičkoj situaciji. Režim, nudeći litijum, pokušava da ostane na vlasti u narednom periodu, najmanje u narednoj deceniji. S druge strane, kontroverze koje postoje oko rudnika litijuma su tako duboke da one velikom broju građana deluju kao nesrazmeran rizik u odnosu na sve pretpostavljene mogućnosti dobiti. Ostaje, naravno, kao izuzetno važno pitanje da li mi treba da budemo društvo koje će autoritarnim režimima istoka isporučivati kritičare vlasti, dok će demokratskim društvima zapada isporučivati kritične sirovine? To nije dobra budućnost i verujem da je pobuna kojoj svedočimo poslednjih dana i koja je autentična, spontana, masovna, izraz duboke svesti da su stvari otišle predaleko i da građani osim protesta nemaju načina da se suprotstave vlastima. S druge strane, pokazuje se da talas narodnog protesta postepeno prerasta u veliki narodni pokret. Mislim da ćemo tome svedočiti u narednom periodu“, ističe Božović
Pre nekoliko dana predsednik Aleksandar Vučić ponudio je referendum o opozivu predsednika iako zakon ne poznaje takvu vrstu izjašnjavanja? Kako to razumete?
Vlast već neko vreme pokušava da skrene pažnju sa teme na koju nema nikakav odgovor. To je okolnost da Srbija treba da bude pretvorena u sirovinsku bazu. Već imamo rudnike na istoku Srbije u kojima se ne poštuju nikakvi standardi, ni radni, ni ekološki, a istovremeno, preti se rudnicima na zapadu zemlje u kojima bi se, navodno, poštovali ekološki standardi. Ali nemamo nikakve jasne garancije u koje bismo mogli da verujemo. Duboko je nepoverenje i ono je proisteklo iz načina na koji se ovim društvom vlada već duže od decenije. Vlast po oprobanom metodu spin diktature pokušava da skrene pažnju sa duboko neprijatne teme na one teme koje bi mogle da podele građane. Tako je ponuđena parlamentarna komisija, ali je to propalo i pre nego je izgovoreno. Potom se govorilo o referendumu o rudarenju litijuma, ali ni ta ideja nije dobro primljena. Zato se, sada, jednog dana govori o izborima, a drugog o referendumu za opoziv predsednika iako su pravnici jasno rekli da takva mogućnost ne postoji.
Očigledno je da Vučić dobro razume da je njegova popularnost mnogo veća u odnosu na istraživanja koja pokazuju ogromno neraspoloženje građana prema kopanju litijuma.
On pokušava da predstavi da je to referendum o njemu i svakodnevnim obraćanjima pokušava da podeli javnost. Ljudima koji su zainteresovani za evropske integracije vlast govori da se protiv litijuma bune desničari, koji su protiv razvoja Srbije. Onima koji su nacionalno orijentisani vlast govori da su protiv rudnika građani koje su vrbovale dve strane obaveštajne službe. Onima koji su desničari govore da su protivnici litijuma nekakvi ekolozi koji po pravilu moraju biti levičari. Onima koji su levo orijentisani govore da na protestima ima mnogo glasova koji su kritički intonirani prema Evropskoj uniji. Ovo je pitanje koje prevazilazi politiku i uobičajene društvene rasprave, ovo je pitanje koje ima egzistencijalnu vrednost. Takva pitanja stavljaju u drugi plan ideološke, političke, teritorijalne i socijalne razlike. Strategija vlasti je da nas politički i ideološki podeli na mnoštvo malih skupina koje same za sebe ne mogu da učine ništa. Mi treba da shvatimo da je izvor svih tih problema isti – neodgovorna i neograničena vlast koja ne prihvata demokratska pravila, koja ne prihvata da može biti smenjena i da je smenjiva vlast jedini dokaz demokratije. Suočavamo se sa vlašću koja vlada neograničeno, a takva vlast pravi i neograničenu štetu.
Pobuna je spontana, masovna i izraz duboke svesti da su stvari otišle predaleko i da građani osim protesta nemaju načina da se suprotstave vlastima. Pokazuje se da talas narodnog protesta postepeno prerasta u veliki narodni pokret
Kad Vučić kaže „dobićete referendum o litijumu i mom opozivu“, ali ćemo opet pobediti, na koga tačno misli? Zar ne bi trebalo da je predsednik svih građana Srbije?
Kao i do sada, Vučić planira da pobedi građane Srbije. Vlast ne može da funkcioniše bez proizvodnje spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. Proteklih nedelja Vučić i vlast se pozivaju na Nemačku i kancelara Olafa Šolca kao garanta svih pitanja, uključujući i ekologiju, a nema ni dva meseca kako je Nemačka prozivana u jednoj ozbiljnoj kampanji zbog rezolucije o Srebrenici, zbog svoje istorijske prošlosti… Kako je moguće da Nemačka u jednom mesecu bude najveće strašilo sveta i najveći neprijatelj našeg neobuzdanog razvoja, a u sledećem garant naših ekoloških standarda i provereni prijatelj? To stvara konfuziju. Ali još opasnije od toga što se povremeno prepoznaju spoljni neprijatelji jeste to što se neprestano proizvode unutrašnji neprijatelji. Proizvodnja unutrašnjih neprijatelja je glavna grana industrije ove vlasti. Neprestano se potencira opasnost, pronalaze neke grupe i pojedinci koji zbog toga što kritikuju vlast, navodno, sprečavaju modernizaciju. Modernizacije ne može biti u okolnostima u kojima je zaustavljen svaki dijalog i u kojima su suspendovane sve institucije. Vučićeva vlast od 2012. predstavlja kombinaciju totalne propagande, kontrole medija i ekonomije, i sistema kapilarnih glasova, izbornih pritisaka i ucena. Ali izbori u decembru prošle godine pokazali su da ni to više nije dovoljno da bi se pobeđivalo na izborima. Sada je potreban i masivan izborni inženjering. Verovatno je zbog toga proizvodnja neprijatelja toliko narasla u poslednjih nekoliko meseci. Čini mi se da će vlast u ovoj fazi morati da poseže za više represije nego u prethodnom periodu.
Da li ste iznenađeni masovnim odzivom građana, čini li vam se da bi režim mogao da ustukne ili je to za njih pitanje opstanka na vlasti?
Za režim je ova situacija svakako pitanje opstanka na vlasti. Daljim insistiranjem na rudniku litijuma vlast rizikuje da izazove veliku društvenu i političku krizu. Ključno je pitanje: hoćemo li da budemo društvo solidarnih, slobodnih i kreativnih ljudi ili sirovinska baza? Čini mi se da će vlast, uprkos neviđenoj kampanji, uprkos tome što predsednik Republike i najviši državni funkcioneri nastupaju kao PR služba jedne multinacionalne kompanije, morati da ustukne. Sve drugo bi bio preveliki rizik.
Proizvodnja unutrašnjih neprijatelja je glavna grana industrije ove vlasti i svedočimo da se neprestano potencira opasnost, pronalaze neke grupe, koje zbog toga što kritikuju vlast, navodno, sprečavaju modernizaciju
Pomenuli ste potpisivanje Memoranduma sa nemačkim kancelarom, ali nismo čuli garancije da će se iskopavanja vršiti po ekološkim standardima? Da li promašujemo metu kada upiremo prstom u Nemačku i Zapad umesto da nam adresa budu Vlada i predsednik?
Nema nikakve sumnje da glavna adresa treba da budu Vlada i predsednik. Oni su iza leđa građana, dok je projekat Jadar bio obustavljen, vodili pregovore sa različitim međunarodnim akterima oko obnove tog projekta. Tu postoje različiti interesi. S jedne strane, tu su interesi multinacionalne kompanije. Strane države, takođe, imaju svoje interese. Ali svoje interese imaju i građani Srbije. Samo je pitanje ko zastupa interese građana Srbije? Već zbog načina na koji vlast vodi neverovatno razuđenu kampanju, reklo bi se da vlast ne zastupa interese Srbije i njenih građana. To i jeste osnovni razlog ove građanske pobune. Možemo kritički da sagledavamo stavove EU, možemo da govorimo da se interesi Unije ili samo Nemačke da se kopa litijum u Srbiji ne poklapaju s najboljim evropskim vrednostima. Nije u duhu evropskih vrednosti da se pregovara kada se zna da je projekat obustavljen, ali ne treba da, zbog toga što u jednom trenutku nismo saglasni sa evropskim interesima, odbacujemo i evropske vrednosti. Za razliku od evropskih interesa koji nisu univerzalni i ne moraju da budu uvek u našem interesu, evropske vrednosti su univerzalne i uvek su u našem interesu. Govorim o slobodi, solidarnosti, demokratiji, građanskim i ljudskim pravima. Samo na temelju tih vrednosti možemo da odbranimo interese društva i sprečimo projekat koji ne odgovara građanima Srbije.
Režim preti da će sprečiti blokade puteva i pruga silom. Vidite li opasnost od potencijalnog sukoba?
Sva odgovornost za buduća dešavanja je na vlasti. Dosadašnji protesti su bili mirni i spontani. Incidente mogu da izazovu samo oni koje je poslala vlast. Ali to nije u najboljem interesu ni same vlasti. Ljudi su se pokrenuli zbog duboko egzistencijalnih razloga i ako im se, pored institucija koje su suspendovane i mnogih prava koja su dovedena u pitanje, sprečava i pravo na protest, vlast rizikuje da protesti budu još masovniji. Ovo je toliko važno pitanje da se na njemu mogu dogoditi samo dve stvari. Ili će društvo naći snagu da se obnovi ili će potonuti još dublje. U ovoj utakmici neće biti nerešenog rezultata.
Kako vidite ulogu opozicije u svemu ovome i zahtev pojedinih stranaka za raspisivanje prevremenih izbora ?
Opozicija se nalazi u neobičnom trenutku. Na decembarskim izborima ostvaren je kapitalni rezultat. Preko milion ljudi je glasalo za opoziciju, to je ogroman kapital stečen najpre opozicionim jedinstvom. Podela opozicije bio je najgori mogući ishod i to je umanjilo snagu opozicije. Da bi obnovila poverenje, opozicija mora da preispita strategiju i sopstvene odluke. Potrebno je i akciono, političko i kadrovsko objedinjavanje, ali najpre je potrebno preispitivanje i prepoznavanje političke odgovornosti. Što se tiče protesta, opozicija treba da ih podrži i učestvuje na njima. I ljudi u opoziciji su jednako građani kao i ostali, i jednako ih pogađaju pitanja životne sredine.
Pitanje rudarenja litijuma je toliko važno da se na njemu mogu dogoditi dve stvari. Ili će društvo naći snagu da se obnovi ili će potonuti još dublje. U ovoj utakmici neće biti nerešenog rezultata
ProGlas se izjasnio protiv rudarenja, planirate li da se uključite u proteste?
Čim je najavljena obnova projekta, ProGlas je saopštio da se protivi tom projektu. U međuvremenu smo izdali još jedno saopštenje u kojem smo vrlo jasno rekli da je to pokušaj vlasti da isporuku kritičnih sirovina konvertuje u neograničenu vlast i pozvali građane različitih političkih i ideoloških uverenja da se tome suprotstave, jer verujemo da je to pitanje o kome treba da postoji saglasnost. Protesti na ulicama pokazuju da je saglasnost postignuta. Neki od inicijatora ProGlasa su već govorili na protestima i govorićemo i ubuduće. I gde god bude neka kriza, bićemo na strani građana, jer verujemo da je to naša osnovna misija.
Došli smo u situaciju u kojoj je društvo potpuno rascepljeno na dva nepomirljiva pola, kako izaći iz toga, iza nedostatka dijaloga obično dolazi nasilje?
Problem sa nasiljem je što počinje na rečima, ali se njima ne završava. Nasilna retorika se širi od vrha prema dnu i već dugo živimo u toksičnoj polarizaciji. Način na koji se govori na televizijama s nacionalnim frekvencijama i u parlamentu je potpuno neprihvatljiv. Ta nasilna retorika je uništila javni dijalog. Ako se tako razgovara, onda se ni u čemu ne možemo razumeti. Ideja je da se unište kritička rasprava i pluralizam kako bi, umesto društvenog dijaloga, postojao samo monolog jednog čoveka. Taj čovek, koji nam se obraća svakog dana i donosi sve odluke, zadovoljan je takvom situacijom – da bude inokosni politički i društveni organ, da bude jedina institucija koja funkcioniše, da bude izvor i utoka vlasti, da, zapravo, u društvu ništa ne funkcioniše osim njega. Zato su potrebne duboke promene. Politički sistem u Srbiji se ne može popraviti, on se mora promeniti. Već imamo iskustvo sa autoritarnim režimima različitog karaktera u dugim decenijama naše novije istorije. Ta autoritarnost je suštinska opasnost, ona ponižava društvo i sprečava njegov razvoj. Neophodno je izgraditi institucije koje će biti brana autoritarnosti. Dug je to put, ali verujem da je moguć i da nema drugog. Kad pogledamo Srbiju poslednjih dana, vidimo da ključa od nezadovoljstva. Problem je što institucije, uključujući i Skupštinu, ne reprezentuju narodnu volju. Otuda ovi masovni protesti.
Mogu li ovi protesti izazvati i veće promene od zaustavljanja planova da se rudari u Srbiji?
Ako se zaustave ti planovi, to će delegitimisati vlast. Pokazalo bi se da vlast ne može samovoljno da provodi sve svoje odluke, a istovremeno bi propala i namera da se litijum razmeni za opstanak na vlasti. Vlast očigledno nema šta drugo da ponudi. Ona govori o uspesima i kako se danas najbolje živi u istoriji Srbije, ali građani to ne osećaju u svakodnevnom životu. Propaganda deluje jedno vreme, ali ključni aspekt provere te propagande je svakodnevica. Kad čovek ode u prodavnicu, on jasno vidi kakvi su ekonomski rezultati vlasti. Suočavamo se sa spektakularnom propašću propagande i režim mora da poseže za nečim drugim. Setite se da je veliki istoričar Erik Hobsbaum pisao da su neke zemlje krajem XX veka pretvarane u tzv. kafa republike i banana republike. Pravo je pitanje: da li ćemo kao građani dozvoliti da Srbija postane litijum republika da bi vlast koja je već deceniju nesmenjiva, koja se protivi svakoj vrsti kritike, ostala nesmenjiva i sledeću deceniju? Ovakvi režimi ne padaju zbog nekih ekonomskih parametara ili institucionalnih anomalija. Ovakvi režimi padaju kada se sudare sa životom, sa egzistencijalnim pitanjima. Za režim u Srbiji to je pitanje životne sredine.
Suočavamo se sa spektakularnom propašću propagande i režim mora da poseže za nečim drugim. Pravo je pitanje da li ćemo kao građani dozvoliti da Srbija postane litijum republika
Jednom prilikom ste rekli da demokratiju neće obnoviti neprijatelji demokratije. Kakav je onda izbor pred Srbijom?
Mnogi govore o političkoj i ekonomskoj šteti koju ova vlast prouzrokuje, ali ja sam ubeđen da su najteže moralne posledice. Uništene su moralne osnove na kojima počiva društvena egzistencija. Vlast je ukinula osećanje odgovornosti, osećanje stida, pravde i solidarnosti. To su temelji na kojima počiva svako društvo i biće potrebno mnogo vremena da se ta šteta sanira. Pred Srbijom je izbor da se uspravi i prepozna svoje skrivene resurse, da ne bude društvo u kome su svi protiv svih. Građanima se već dugo i sistematično govori da ne mogu ništa sami da urade, da je vlast svemoćna i da im ništa neće popustiti. Ali kada ljudi izađu na ulice, vlast se povlači i nijedna sila ne može da se suprotstavi sili građanskog nezadovoljstva. Mi sada tome prisustvujemo.
Svedoci smo hajke na pisce, profesore, glumce, novinare koji kritički govore o ovoj vlasti. Kako opstati u takvoj atmosferi, a zadržati stav i lični integritet?
Vlast počiva na instituciji unutrašnjih neprijatelja i svaki kritički glas doživljava kao suštinsku opasnost. To je instinktivna reakcija režima koji ima sistemski otpor prema svakoj vrsti opozicije. Uveren sam da režim nema snage za totalnu represiju, već samo za selektivnu represiju. Zato i pravi probleme svojim kritičarima. Ali ako tih kritičara bude više i ako se budu aktivirali neki segmenti društva koji su godinama bili udaljeni od problema, a tu pre svega mislim na akademsku zajednicu, vlast će se naći u velikom problemu.
Rijaliti je u Srbiji politički instrument koji ima za cilj da onesposobi društvo da razmišlja o svojim interesima, a da pojedinca učini bespomoćnim, usamljenim čovekom
Kultura je uvek oblikovala društva i pojedince, ona je važna i za demokratije i za diktature, s tim što su je diktature kontrolisale. Aktuelna vlast podstiče kulturu spektakla i rijalitija. Kako to utiče na društvo i pojedince?
To porazno utiče i na društvo i na pojedince, ali i na samu kulturu. Umesto kulture, imamo razobručenu zabavu najnižeg karaktera. Društvo je pretvoreno u lažni glamur, bezobalni spektakl i rijaliti format. U tom rijalitiju učestvuju najviši državni funkcioneri. Javni život, zapravo, liči na jedan veliki eksperiment. Na njegovoj površini je zabava. Ispod te površine je preraspodela kapitala i stvaranje nove klase. Kultura je uvek bila formativna sila društva, pružala utemeljenje društvu, sprečavala dramatične promene i stabilizovala krize. Pojedincu je davala utehu i uverenje da čitavo društvo može postizati rezultate koje postiže njegova kultura. Ako, umesto toga, ponudite propagandu, a ova rijaliti zabava je nastavak propagande drugim sredstvima, to postaje opasan politički instrument. Rijaliti je u Srbiji politički instrument koji ima za cilj da društvo onesposobi da razmišlja o svojim interesima, a da pojedinca učini bespomoćnim, usamljenim čovekom koji se suočava s mnoštvom onih koji se zabavljaju, te da takav, zabrinut i sam, mora da ostane u zoni programirane bespomoćnosti. Ta bespomoćnost, zajedno sa strahom, vlada ovim društvom više od decenije. Neophodno je raskinuti tu opnu straha. Ako ljudi ostanu u vlasti straha i programirane bespomoćnosti, problemi će se gomilati, a rešenja biti samo teža.
