Francuski predsednik Emanuel Makron nedavno je održao govor o evropskoj bezbednosti koji bi mogao da se ispostavi kao najznačajniji na tu temu još od kraja Hladnog rata. Izvlačeći pouke iz dugog ciklusa sukoba pre četiri godine započetog u Ukrajini, Makron je najavio sveobuhvatne promene u francuskoj nuklearnoj doktrini i predstavio novi okvir nuklearne saradnje sa ključnim evropskim saveznicima.
„Da bi smo bili slobodno, moraju nas se pribojavati“. Tom upečatljivom maksimom Makron je predočio viziju koju naziva „preventivnim odvraćanjem“ i kojom bi strateška mapa Evrope bila iznova iscrtana. Francuski nuklearni kišobran, u doktrini dugo ograničen na odbranu isključivo nacionalnih interesa, sada će se prostirati preko značajnog dela evropskog kontinenta.
Dijagnoza koja stoji iza ove promene je drastična. Evropa se suočava s gomilanjem pretnji duž svojih granica, pogoršanim onim što je Makron diplomatski nazvao „preraspodelom američkih prioriteta i snažnim podsticajem za Evropu da preuzme direktniju odgovornost za vlastitu bezbednost“. Istovremeno, Makron je podvukao da nova doktrina nije usmerena protiv Sjedinjenih Država, već da je komplementarna američkom strateškom zaokretu ka Indopacifičkom regionu.
Dogovor je jednostavan: Francuska pruža nuklearnu zaštitu, „obezbeđujući raspoređivanje, pod određenim okolnostima, elemenata strateških snaga na teritoriji saveznika“. Zauzvrat, njeni partneri preuzimaju nenuklearni deo tereta
Makron je u govoru upozorio da je strateški teren Evrope evoluirao na opasne načine. „Svedoci smo kako povećanog rizika da će sukobi preći nuklearni prag preventivnog odvraćanja, tako i istovremenog intenziviranja konflikata koji se vode ispod tog praga“, konstatovao je on. Ova proliferacija sukoba na subnuklearnom nivou, smatra Makron, verovatnijom čini i nuklearnu eskalaciju. „Zar u poslednjih nekoliko meseci nismo videli raketne napade na nuklearne sile ili države s nuklearnim kapacitetom? I Evropa bi se jednog dana mogla naći u sličnoj poziciji.“
Nova Makronova doktrina počiva na jednoj temeljnoj ideji: nuklearne i konvencionalne snage duboko su međuzavisne i služe istoj misiji – odvraćanju bilo kog protivnika od upotrebe sile protiv vitalnih interesa Francuske. „Da bismo bili jaki u nuklearnom odvraćanju, moramo biti jaki u našim konvencionalnim sposobnostima u svim njihovim dimenzijama“, kazao je. To je značenje épaulement („podele tereta“) kakva se sada očekuje od evropskih saveznika kako bi francusko odvraćanje moglo verodostojno da se proširi na kontinent.
Koncept „preventivnog odvraćanja“ priznaje da nuklearno oružje ne može da odbrani svaki kvadratni metar savezničke teritorije. Postoje prostori – geografski, politički, strateški – gde upotreba atomskog oružja jednostavno nije kredibilna. Prema tradicionalnoj francuskoj doktrini „anti-gradova“, ultimativna pretnja jeste osvetnički kontraudar čija su meta urbani centri protivnika. Ali šta se dešava kada neprijateljski akter deluje u zoni gde bi nuklearna odmazda bila nesrazmerna ili kontraproduktivna?
Hladni rat nudi jedan klasičan primer. Zapadni Berlin, okružen teritorijom Istočne Nemačke, nije mogao biti branjen nuklearnim naoružanjem a da i sam ne bude uništen. Rešenje je bilo da se grad preplavi NATO vojnicima, što je svaki potencijalni sovjetski napad na Berlin činilo automatskim pokretačem rata punog obima. To „povećanje kapaciteta“ predsednika Džona F. Kenedija bilo je odgovor na Berlinsku krizu 1961; odgovor Istočne Nemačke bio je izgradnja Berlinskog zida.
Danas se ranjivi šavovi Evrope protežu duž baltičkih država i koridora Suvalki između Poljske i Litvanije, koji se graniči s ruskom eksklavom Kalinjingrad. Odbrana ovih prostora zahteva snažne konvencionalne snage sposobne da odvrate agresiju u područjima gde upotreba nuklearnog oružja realno nije opcija.
Prema ovom novom okviru, Francuska bi zadržala punu, suverenu kontrolu nad svojim nuklearnim arsenalom i ovlašćenjima za lansiranje, te bila u stanju da strateške bombardere rasporedi na teritoriji evropskih saveznika. „Naši interesi, koji obuhvataju metropolitansku i prekomorsku Francusku, ne mogu se svesti na puku konturu naših nacionalnih granica“, kazao je Makron.
Kao zemlje partneri navedeni su Ujedinjeno Kraljevstvo, Nemačka, Poljska, Holandija, Belgija, Grčka, Švedska i Danska. Norveški ministar spoljnih poslova je već sledećeg dana izjavio da je i njegova zemlja „spremna da razgovara“ o pridruživanju ovom okviru.
Dogovor je jednostavan: Francuska pruža nuklearnu zaštitu, „obezbeđujući raspoređivanje, pod određenim okolnostima, elemenata strateških snaga na teritoriji saveznika“. Zauzvrat, njeni partneri preuzimaju nenuklearni deo tereta: obaveštajne aktivnosti, nadzor, detekciju lansiranja nuklearnih oružja i konvencionalne sposobnosti neophodne za odbranu najizloženijih delova Evrope.
Strateška korist od raspoređivanja snaga sposobnih za nošenje nuklearnog oružja širom kontinenta dvostruka je. Prvo, time se evropskom odvraćanju obezbeđuje strateška dubina koju zemlja veličine Francuske sama jednostavno ne može da ponudi. Drugo, ono što Makron upoređuje s „arhipelagom snage“ u velikoj meri komplikuje računicu svakog potencijalnog neprijatelja.
Makron je najavio i povećanje broja bojevih glava, koji će, prema očekivanjima, porasti sa procenjenih 300 za dodatnih 50-100 – dovoljno da se opreme dva nova eskadrona rafala raspoređena na reaktiviranu stratešku vazduhoplovnu bazu u Luksoju, koja bi trebalo da postane operativna 2032.
Reakcije iz evropskih prestonica na Makronovu objavu bile su brze i entuzijastične. Nemački kancelar Fridrih Merc saopštio je da su on i Makron formirali „nuklearnu upravljačku grupu na visokom nivou“, koja uključuje učešće Nemačke u francuskim nuklearnim vežbama. Poljski premijer Donald Tusk saopštio je da se njegova zemlja „naoružava zajedno s našim prijateljima kako se naši neprijatelji nikada ne bi usudili da nas napadnu“.
Na unutrašnjepolitičkom planu reakcija na Makronovu inicijativu bila je upadljivo benevolentna. Politički lideri koji se obično refleksno suprostavljaju svemu što stiže od Makrona – od Žan-Lika Melanšona s krajnje levice do Marion Marešal, unuke Žan-Marija Le Pena, na krajnjoj desnici – našli su se u situaciji da ovaj njegov potez podržavaju.
Strateška korist od raspoređivanja snaga sposobnih za nošenje nuklearnog oružja širom kontinenta dvostruka je. Prvo, time se evropskom odvraćanju obezbeđuje strateška dubina. Drugo, time se u velikoj meri komplikuje računica svakog potencijalnog neprijatelja
Makronov govor označava početak nove strateške ere za Evropu. Francuska nudi svoj nuklearni štit. Njeni saveznici obezbeđuju konvencionalnu snagu, obaveštajne kapacitete i teritorijalnu dubinu kako bi taj štit bio verodostojan širom kontinenta.
Da li će se „preventivno odvraćanje“ u praksi pokazati podjednako robustnim kao što zvuči u teoriji ostaje da se vidi. Izazovi su ogromni: osetljivost po pitanju suvereniteta, složenost komandovanja i kontrole, te stalno prisutan rizik da bi obaveze koje prošireno odvraćanje podrazumeva mogle da se nađu na ispitu pred neprijateljima koji će tragati za pukotinama u evropskom oklopu.
Svejedno, ovo je trenutak prekretnice. Po prvi put od završetka Hladnog rata, Evropa gradi nuklearnu strategiju koja u potpunosti pripada Evropljanima. Era strateške zavisnosti bliži se kraju.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
