Piše: StudeNt u blokadi
Pišemo vam dok nas privode. Dok nas legitimišu na uglovima ulica bez naloga, bez razloga. Dok nam ulaze na fakultete bez objašnjenja. Dok pitamo ,,Zašto?“, a odgovor ne dobijamo.
Dok čitate ove reči, ne znamo koliko će nas još biti uhapšeno. Ne znamo da li ćemo moći da govorimo sledeći put. Možda nas ne bude tu u četvrtak kada ovaj tekst bude objavljen. Možda ne budemo ni na fakultetima, ni na ulicama, ni u medijima. Ali znaćete – bili smo ovde. Stajali smo zajedno. Dali smo zeleno svetlo.
Zeleno svetlo nije znak za juriš, ni za nasilje. Nije svetlo za rat. Nije za osvetu. To je svetlo za budućnost.
Na Vidovdan smo upalili semafor jedne generacije. Generacije koja ne želi da bude slepa, gluva i nema. Koja ne pristaje da joj Bezbednosna-informativna agencija piše biografije, da joj tužilaštvo namešta optužnice, da joj policija određuje šta će misliti, govoriti i sanjati. Generacije koja zna da ova zemlja zaslužuje bolje. Zeleno svetlo je upaljeno za sve nas koji se nismo sklonili. Za sve koji su ostali na Slaviji i ćutali 16 minuta, za svu tugu koja nas je zatekla. Za profesore koji su stali uz nas. Za roditelje koji su nas izveli na put, a sada nas traže po stanicama policije.
To zeleno svetlo koje smo dali nije naredba – to je poziv. Poziv svima da ne pređu pored nepravde kao da je nije bilo. Da ne spuste pogled pred nasiljem. Da ne veruju lažima samo zato što su lepo upakovane u Dnevnik u pola osam
S jedne strane, to svetlo tumači se kao signal za pokretanje – ne fizičko, već društveno, političko i moralno. Kao poruka da pasivnost više nije prihvatljiva i da se, uprkos strahu i represiji, mora reagovati. S druge strane, predstavlja i razgraničenje – crvena svetla i nasilne metode pripadaju onima koji pokušavaju da zaustave dijalog i uguše otpor. Zeleno je znak za život, za promenu, za budućnost.
To zeleno svetlo koje smo dali nije naredba – to je poziv. Poziv svima da ne pređu pored nepravde kao da je nije bilo. Da ne spuste pogled pred nasiljem. Da ne veruju lažima samo zato što su lepo upakovane u Dnevnik u pola osam.
Dok pišemo, ne znamo koliko će nas ostati. Ali znamo jedno: kad jednom upališ zeleno svetlo, ne vraćaš se u rikverc.
Ako nas ne bude u amfiteatrima, bićemo u parku. Ako nas ne bude u redakcijama, bićemo na pločniku. Ako nas ne bude na fakultetima, bićemo ispod svake zastave koju smo branili. Ako nas ne bude u ovom tekstu, neko će ga pročitati naglas.
I opet će stati ispod semafora. I opet će reći: vreme je.
Verujemo u vas!
