Društvene mreže prethodnih nedelja preplavili su spotovi mladog repera Denija Bounsa, koji u svojim stihovima govori o propasti Britanije, otvorenim granicama i „izdajnicima“ koji uništavaju kulturno nasleđe i englesko društvo. Glava mu je obrijana, govor direktan, energija preteća i prati ga milionska publika na TikToku i Instagramu.
Ono što je specifično za ovog izvođača je što on ne postoji.
Deni Bouns je AI-generisana persona, proizvod anonimnog kolektiva The Node Project. Tekst Biroa za istraživačko novinarstvo navodi da je ovaj sadržaj povezan sa predizbornom kampanjom ekstremno desničarske stranke Advance UK, koja je i finansirala nastanak AI repera. Ovo je prvi put da registrovana britanska stranka plaća sadržaj i koncept AI influensera. Slučaj skreće pažnju i na upotrebu AI alata za stvaranje infrastrukture mržnje kao političke kampanje.
Mateo Bergamini iz organizacije Shout Out UK opisuje ovaj trend kao „ekonomiju mržnje“ u kojoj zapaljivi sadržaj generiše kombinaciju prihoda i uticaja i nastavlja: „Činjenica da se ove stvari mogu stvarati masovno i širiti kako bi oblikovale bilo koju posebnu naraciju –političku, društvenu ili zdravstvenu… može potencijalno dovesti do sloma informacionog ekosistema.“ Model je višestruko kompleksan jer koristi postojeće sive zove i regulatorne praznine. Spotify nije uveo sistem označavanja AI generisanog sadržaja, a stav platforme je da ne reguliše „alate koje umetnici koriste u kreativnom procesu“. Zato su pesme Denija Bounsa prošle recenziju bez primedbi i ostvarile pravo na zaradu.
U ekonomiji mržnje vidljivost ne mora biti kazna, već kapital. Medijsko razotkrivanje zloćudne političke operacije postalo je, za nju, savršen marketing. Upotreba popularnih kulturnih formi, pa tako i muzike, u propagandne svrhe nije izum AI ere, ali ono što tehnologija menja je način prodora na tržište
YouTube označava sintetički sadržaj, a za osetljive teme poput izbora može dodati i eksplicitnije upozorenje direktno na video, ali, kako pokazuje slučaj AI repera, ta politika ne utiče na domet videa, ni na mogućnost zarade. TikTok je zabranio nalog tek nakon što ga je novinarska istraga direktno kontaktirala. Na prihod sa platformi dolazi direktna zarada od zajednice. Node Project je pokrenuo stranicu za pretplatnike gde korisnici za iznose od 20 do 100 funti mogu pristupiti neobjavljenim pesmama i dobiti privilegovani pristup budućim projektima. Konačno, Node Project je tvitovao adresu kripto novčanika za donacije.
Sve ovo pokazuje da u ekonomiji mržnje vidljivost ne mora biti kazna, već kapital. Medijsko razotkrivanje zloćudne političke operacije postalo je, za nju, savršen marketing. Upotreba popularnih kulturnih formi, pa tako i muzike, u propagandne svrhe nije izum AI ere, ali ono što tehnologija menja je način prodora na tržište. Ova vrsta AI-generisanog sadržaja može vrlo brzo postati uobičajena, savršena za plasiranje kontroverznih, neprihvatljivih i radikalnih stavova u kampanji, za koje bi političar bio kažnjen. Ekonomija mržnje pritom ne cilja obavezno na promenu ponašanja glasača, već na normalizovanje pomerenih granica tolerancije za određeni rečnik i društvene stavove. Britanska parlamentarna grupa za veštačku inteligenciju navodi da istraga „otkriva opasnu pravnu prazninu u kojoj sintetički likovi mogu da zaobiđu demokratske norme radi profita“ i da platforme „ne bi smele da zarađuju od sadržaja koji se meša u izbore“.
Posebno je izazovno kada sadržaj i nije direktno povezan sa nekom strankom, već ona njime upravlja iz pozadine. I dok pojedini izvori osporavaju uticaj AI repera na javno mnjenje i naglašavaju da ne treba izjednačavati broj pregleda na mrežama sa angažmanom publike, pitanje koje slučaj Denija Bounsa naglašava je ko zarađuje od mržnje kao poslovnog modela i gde počinje, a gde završava linija između ideološke operacije i pukog monetizovanog provociranja.
