Prošle nedelje, Mark Zakerberg je pred porotom odgovarao na pitanja o tome da li su Instagram i YouTube namerno projektovani da izazovu zavisnost kod mladih korisnika. U centru slučaja je Kejli, devojka koja je sa devet godina počela da koristi Instagram i koja danas, sa dvadeset godina, pati od anksioznosti, depresije i telesne dismorfije.
Njena je prva od preko 1.600 tužbi koje su podnele porodice, školske uprave, državne vlade i federalna vlast Sjedinjenih Država. Ishod suđenja mogao bi da bude presedan po kome bi tehnološke kompanije prvi put u istoriji morale da odgovaraju ne za ono što korisnici objavljuju na platformama, već za to kako su same platforme projektovane. Američki pravni okvir platformama daje gotovo apsolutnu zaštitu od odgovornosti za sadržaj koji objavljuju korisnici jer se smatra da one nisu novinske redakcije koje uređuju tekstove, već neutralni kanali kroz koje samo teku informacije.
Međutim, praksa najpopularnijih mreža, od Fejsbuka, preko Instagrama do TikToka, odavno prevazilazi američke zakonske okvire. Iza svakog skrolovanja je sofisticirani algoritam koji u realnom vremenu procenjuje šta će korisnika zadržati što duže na ekranu. Taj algoritam je nameran, projektovan i neprekidno se usavršava angažovanjem programera čiji je posao da maksimizuju vreme provedeno na platformi. Na suđenju se pojavio i interni dokument u kome Adam Moseri, izvršni director Instagrama, navodi da je kratki video-format Reels „povećao vreme provedeno na platformi do nezabeleženih rekorda“ i da je njegov lični cilj bio da Instagram prestigne TikTok po ovom parametru.
Zakerbergovo tumačenje navoda iz dokumenta je da je u pitanju merenje uspeha u odnosu na konkurenciju. Tužilac, međutim, smatra da je upravo to dokaz da je razvijanje zavisnosti bilo cilj, a ne sporedni efekat. Tužioci ne tvrde da je Meta odgovorna za sadržaj koji su korisnici objavljivali, već da je sama arhitektura platform – njen beskonačni skrol, notifikacije vremenski kalibrisane da korisnika vraćaju na aplikaciju, algoritamsko pojačavanje sadržaja koji izaziva snažne emocionalne reakcije – toksičan proizvod koji nanosi psihičku štetu. A za svesno ugrožavanje dobrobiti korisnika se može tražiti odgovornost. Jedan od primera tiče se i filtera za lepotu na Instagramu, alata koji korisnicima omogućavaju da na fotografijama imitiraju efekte plastičnih operacija, korekcije nosa, povećanje usana, zaglađivanje kože.
Još jedna interna analize Mete pokazuje da ovi filteri kod tinejdžerki mogu da naruše sliku o fizičkom izgledu. Iako je znala za ove nalaze, Meta je ipak odlučila da filtere ostavi dostupnim. Zakerberg je to pravdao slobodom izražavanja. Zabraniti filtere po njemu bi bilo „paternalistički“. Sve ovo pokazuje da je kompanija imala podatke o jasnim rizicima i da ih je zanemarila. Zakonski, to se može tretirati kao „svesni nemar“. Zakerberg je na suđenju rekao da tinejdžeri čine manje od jedan posto prihoda Instagrama, jer „nemaju sopstvene prihode, pa nisu vredni za oglašivače“.
Međutim, vrednost korisnika ne meri se samo trenutnom potrošnjom, već celoživotnim vrednovanjem. Korisnik koji dođe na platformu sa devet godina i ostane do tridesete, formira na njoj navike konzumiranja sadržaja, lojalnost brendovima, obrasce pažnje i sve to u okruženju koje Meta projektuje svojim algoritmima. Suđenje u Los Anđelesu možda neće odmah uticati na promene zakona. Ali prvi put, pred porotom, postavlja se pitanje koje se dugo izbegavalo: da li kompanija koja projektuje sistem zavisnosti, bez obzira na to ko ga koristi i sa kojim ciljem, može da se skriva iza neutralnosti?
