Raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora neće zavisiti samo od odluke predsednika Srbije Aleksandra Vučića, već i od kapaciteta naprednjačke vrhuške da podmiri različite interese u sopstvenim strukturama. Prema rečima lidera stranke Srbija centar (SRCE) i bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Srbije Zdravka Ponoša, personalne evropske sankcije bi u slučaju pojedinih zvaničnika i funkcionera borbu za interese pretvorile u – borbu za opstanak. Naš sagovornik je u septembru prošle godine u Briselu predložio njihovo uvođenje, a SAD su četiri meseca kasnije usvojile Zakon o autorizaciji nacionalne odbrane, kojim je postavljen zakonski okvir za slične mere, ali iz Vašingtona.
„Sankcije bi trebalo da ciljaju srednji nivo menadžmenta vlasti koji nema diplomatsku zaštitu i koga politički vrh može relativno lako da se reši. Kada Vučić odluči da pojedince, recimo Marka Krička, ne zaštiti onako kako bi štitio Sinišu Malog, mnogi će biti spremni da žrtvuju nekoga drugog da bi spasili sebe, što je u skladu s naprednjačkom životnom i političkom filozofijom. Ovaj režim ne reaguje na pozive na saradnju ili na diplomatske kritike, već na tvrdu moć. Videlo se to kada su sredstva EK iz Plana rasta prvo zadržavana, pa delimično puštena. To ih je zabolelo, jer tim parama raspolažu kao da im je očevina. Šta bi tek bilo da im je neko blokirao lične račune“, kaže Ponoš za Radar.
Nema sumnje da bi režim sankcije predstavio kao napad na Srbiju, baš kao što će izvesno nastaviti da zarobljava ono malo preostale države. Kako bi sankcije mogle da izgledaju?
Može doći do ograničenja putovanja targetiranih pojedinaca, a malo ko od njih ide na odmor u Kinu ili Tambov u Rusiji. Može doći i do udara na njihovu finansijsku imovinu u inostranstvu. Papiri koji se tiču američkih sankcija u koje sam imao uvid predviđaju i mogućnost sekundarnih mera koje se odnose na imovinu u zemljama Persijskog zaliva i EU. Ko god da ih je sastavljao, znao je gde se sklanjaju pare iz Srbije. Važno bi bilo da personalne sankcije zahvate i članove porodica sankcionisanih funkcionera. Neki će reći da to nije pošteno, ali nije pošteno ni da naša deca dobijaju batine, a da ministar Mali svoju decu sklanja iz privatne strane škole u Beogradu u London. To je dobar pokazatelj koliko vlast zaista veruje u svetlu budućnost koju nam obećava.
Vučić je u decembru rekao da su od celog MUP-a samo JZO i Policijska brigada bile spremne da krenu na narod. Sada je pristupio kalemljenju kriminala i policije, po receptu koji je prethodno primenio na BIA
Izjavili ste da vlasti možda uslovljavaju povlačenje Mrdićevih zakona isplatom preostalih sredstava iz Plana rasta. S obzirom na moguće sankcije, ima li zvanični Beograd dovoljan pregovarački potencijal za tako rizičan korak?
Vučić nije napravio Mrdićeve zakone da bi nekoga uslovljavao, već da bi sebi obezbedio nesmetano vladanje posle izbora koje će morati da pokrade gore nego ikada pre. Ipak, nije očekivao toliko oštru reakciju i tvrdu retoriku iz Brisela. Pretpostavljam da je mislio da će moći da trguje ustupcima. Sada razmišlja – ako već moram da povučem ili prilagodim Mrdićeve zakone, daj bar da vidim šta mogu da dobijem zauzvrat, recimo da se otkoče zadržane pare iz Plana rasta. Nadam se da u Evropi uviđaju da se ne radi o kozmetičkom, već o suštinskom problemu. Režim pokušava da ostane na vlasti makar do kraja decenije. Da bi u tome uspeo, mora da pokrade izbore, što će ovaj put biti teže, jer su upaljeni međunarodni reflektori, a narod koji je mesecima izlazio na ulice će se, na dan izbora i posle njih, boriti za svaki glas. Da bi u takvoj situaciji mogao da prekroji volju građana, režim mora da obezbedi i novi set izbornih zakona. Pakovanje REM-a im zahvaljujući četvorici časnih ljudi koji su se povukli nije uspelo, za razliku od usvajanja izmena i dopuna Zakona o jedinstvenom biračkom spisku, što jesu progurali, i to pod krinkom ispunjenja ODIHR-ovih preporuka. Pobede li na biralištima, naravno uz krađu, svakog će dana moći da padne poneka nadstrešnica u Srbiji i niko za to neće odgovarati, ni politički ni krivično. I naći će se neki novi Selaković koji će moći da preimenuje kulturno dobro bez ikakvih posledica. Ako mi smeta zakon – promeniću zakon, ako mi smeta tužilaštvo – rasformiraću ga, ako mi smeta policija – napraviću drugu sa lojalnim policajcima. Sve u funkciji izborne krađe i nekažnjive zloupotrebe vlasti.
Prisustvujemo li sada završnim udarcima u MUP-u, čije podjarmljivanje traje odranije?
Vučić tvrdi da se na protestu 15. marta videlo da nisu svi šefovi policije bili dovoljno lojalni za režimu neophodni nivo zloupotrebe. Policajci su tada supstituisani kriminalcima i ubicama koji su pušteni iz zatvora, a policija je čak imala ulogu da ih drži u nekoj vrsti tora zvanog Ćacilend pre nego budu pušteni s lanca za planirani napad na građane. Vučić je u decembru rekao da su od celog MUP-a samo JZO i Policijska brigada bile spremne da krenu na narod. Sada je pristupio kalemljenju kriminala i policije, po receptu koji je prethodno primenio na BIA. Fokus je na specijalne jedinice, posebno na SAJ. Jer, ako slobodne medije, opozicione stranke i političare, aktiviste, studente i profesore okarakteriše kao teroriste, jasno je šta hoće da radi sa lojalističkim kadrom u specijalnim antiterorističkim jedinicama. Ipak, prvo je SAJ-u morao izbaciti etički čip. Umesto Spasoja Vulevića je na čelo jedinice doveden Igor Žmirić, čovek s tetovažom ruže na vratu. Kada su svojevremeno Žmirićevom idolu rekli da mora da krene na narod, on to ipak nije učinio. Za novog šefa SAJ-a nisam siguran da će se poneti na isti način.
Dakle, vlasti neće morati da skrivaju izbornu krađu, pod uslovom da onemoguće nezadovoljstvo?
Oni hoće da unapred ozakone izbornu krađu. Nova metodologija pravljenja manjinskih lista je očigledan primer planiranih zloupotreba. Recimo, u Srbiji postoji čini mi se čak devet ruskih stranaka, a u njima teško da ima neki Rus. Takve liste služe za izborne manipulacije. U Nišu je takva lista upotrebljena za prekrajanje izborne volje Nišlija, koje je jedno odborničko mesto delilo od promene gradske vlasti. Do sad je preduslov pravljenja manjinske partije bilo mišljenje saveta nacionalne manjine. To više neće biti slučaj. Na manjinskim listama mogu da budu i članovi vladajuće stranke ako je korisno. Tako bi Nebojša Bakarec mogao da predvodi manjinsku listu Hrvata, a Milovan Drecun manjinsku listu Albanaca. Treba imati u vidu da takve liste ulaze u parlament sa mnogo manjim brojem glasova zbog primene tzv. prirodnog praga, a ne cenzusa. SNS počinje da krade izbore čim proglasi pobedu na prethodnim, a sad hoće i unapred da ozakone krađu.
Država je i ranije bila previše zarobljena da bi reagovala na izborne mahinacije i posledično nezadovoljstvo, od izbornih komisija, preko viših sudova, zaključno s Ustavnim sudom. Ipak, i protivrežimski front je snažniji no ranije. Hoće li moći da istraje u borbi ne samo za već upitnu legalnost, već i legitimitet izbornog procesa?
Ko misli da je vlast moguće pobediti isključivo tvrdom moći, vara se, jer oni kontrolišu sve, od medija, preko finansija do sila represije, i sve nemilice zloupotrebljavaju. Njihove kapacitete tvrde moći ne bismo imali ni kada bismo obezbedili izbornu podršku od sedamdeset odsto glasova. Ova vlast je odlučna da i na sledećim izborima kontroliše sve mehanizme kako bi uspeh krađe bio izvesan. Zato je Vučić kao oparen odbacio ideju prelazne vlade. Moramo da inspirišemo građane, da se pred njima ne trošimo na sukobima malih razlika, već da im pokažemo da je moguće nastupati zajedno i promišljeno. Bojim se da je jedinstvena izborna lista raskrsnica koju smo prošli pre nekoliko meseci, ali je i dalje moguće zajedno se boriti za izborne uslove i za kredibilitet pred biračima i pred stranim partnerima. Svetu je ponovo važno šta se dešava u Srbiji i moramo da se ponašamo i odlučujemo u skladu s tim. Da svima pokažemo da se posle promene vlasti ovde neće stvoriti politički ili bezbednosni vakuum, što izaziva razumljivu brigu u Briselu. Zato su do sada birali da podrže nešto što je očigledno loše, ali je bilo makar izvesno. Prethodna godina pokazala je da ogroman broj građana Srbije ovu vlast jednostavno ne želi, a Vučić je u očima Brisela od faktora stabilnosti postao regionalni remetilački faktor.
Ponovo nastupa pseudopomiriteljski, pa iskazuje razumevanje za studente koji, kako je rekao, „doživljavaju mržnju onih koji bi preko njih da dođu na vlast“. Kako tumačite njegove reči?
Protivrežimski deo javnosti mora da bude pametniji nego dosad. Kada Vučić iskazuje majčinski odnos prema studentima, kad hvali nekoga iz opozicije, trebalo bi da nam bude jasno o čemu se radi, jer već znamo s kim imamo posla. Ako budemo gledali ko će prvi dan nakon promene vlasti da bude na krmi, a ko na pramcu, pitanje je da li će brod uopšte preživeti ovakvo uzburkano more. Voleo bih da su proevropske stranke i evroskeptične stranke do sada bile u stanju da se dogovore oko osnovnih stvari. Čak i evroskeptici u opoziciji bi trebalo da vide da je ono što studenti traže podudarno s evropskim vrednostima bez obzira na to da li na protestima ima EU zastava ili ne. Za režim su sledeći izbori pitanje ostanka na vlasti ili odlaska u zatvor. To je za njih pitanje spasavanja sebe. Za sve nas ostale ti izbori su pitanje spasavanja zemlje i u skladu s tim bi trebalo da se postavimo. Doći će vreme za izbore na kojima ćemo ići sa našim razlikama. Sada nije vreme za taj luksuz, makar u proevropskom kampu.
Papiri koji se tiču američkih sankcija u koje sam imao uvid predviđaju i mogućnost sekundarnih mera koje se odnose na imovinu u zemljama Persijskog zaliva i EU. Ko god da ih je sastavljao, znao je gde se sklanjaju pare iz Srbije
Studenti sarađuju sa zborovima, civilni sektor s drugim akterima, a proevropske stranke su uz pomoć Evropskog pokreta u Srbiji dodatno unapredile saradnju. Ipak, između studenata i opozicionih stranaka i dalje nema komunikacije. Da vam je neko pre godinu dana rekao da će to biti slučaj, da li biste bili iznenađeni?
Prošla godina bila je izazovna za sve nas. Prvi prelomni trenutak bio je kada su studenti saopštili da žele da se politički angažuju. Možemo da debatujemo da li bi bilo bolje da se to desilo ranije, da li je trebalo imati plan za 16. mart, da li je trebalo da podrže ideju prelazne vlade, koja bi suštinski olakšala srastanje jedinstvenog opozicionog fronta i pripremu poštenih izbora… ali greške nisu bile posledica loše volje, već neiskustva. Razumljive su. Drugi prelomni trenutak bio je kada su studenti odlučili da puno poverenje daju svojim profesorima. Govorim o rektoru Đokiću i njegovom timu, ako ga ima. Ponadao sam se da će taj treći igrač smanjiti nepoverenje, ne samo između studenata i političke opozicije, nego između svih aktera na ovoj našoj strani, a koje je umnogome posledica međusobnog nepoznavanja. To se nažalost nije desilo. Nekoliko odlazaka u Brisel ili na Bledski forum, jedan nadahnut govor ili intervju nisu ništa rešili, a mi smo stupili u fazu koju je Đorđe Vukadinović s pravom opisao kao period konsolidacije vlasti. Pre dve nedelje, SNS je izvukao štandove na ulice da bi video hoće li preživeti izlazak u javni prostor. Osim nekih neprijatnosti, test je uspeo, što nije bilo zamislivo pre nekoliko meseci. Vučić je posle dugog oklevanja inkognito otišao u Novi Sad i pojeo sendvič. Okružen „kobrama“, ali pojeo ga je.
Vučić je pokušao da pridobije na svoju stranu Trampovu administraciju igranjem na kartu porodičnog biznisa i sad ga gledaju kao smrdljiv sir. Putina je obmanjivao po raznim pitanjima, a najviše po pitanju izvoza municije u Ukrajinu, do te mere da je Moskva odlučila da NIS proda Mađarima za bezmalo upola cene od one koju je nudila Srbija. A podsetiću da su delili bratske zagrljaje i odlikovanja
Da se razumemo, niko ne treba da očekuje od studenata da reše sve boljke srpskog društva i politike. Već su uradili veoma mnogo. Moje kritike odnose se na one koje su spustili gard čim su plate ponovo počele da se isplaćuju redovno, na one koji smatraju da su dali svoj doprinos time što su prihvatili da se nađu na studentskoj listi.
Da li se mnogo energije troši i na nagađanja oko njenog sastava?
Oni koji o njoj odlučuju, reku prelaze pipajući svaki kamen na dnu. I verovatno mora tako. Ni opozicija nije izašla sa svojom listom, ne vidim zašto bi se to očekivalo od studenata. Ipak, mislim da bi bilo jako korisno da se napravi operativni tim koji bi s opozicijom komunicirao oko tehničke saradnje, kao što se prošle godine dešavalo uoči lokalnih izbora i kao što se dešava sad. Curi nam dragoceno vreme. Gde god u Srbiji na lokalu postoje i sarađuju predstavnici opozicije i studenata, problemi se rešavaju razgovorom. Ne vidim zašto to ne bi bilo moguće i na republičkom nivou. Razgovor o kontroli izbora ne bi trebalo da bude tabu tema. Uostalom, čak i ako na izborima ne nastupimo zajedno, sutradan ćemo u slučaju pobede praviti zajedničku vladu. Treba da se upoznajemo.
Pomenuli ste odgovornost profesora – mnogi će reći da je velika odgovornost i na opoziciji?
I bili bi u pravu. Opoziciju ništa ne amnestira, niti nas iko štedi. Štaviše. Često se opoziciji prigovara da su u njoj uvek isti ljudi, a u parlamentu niti jedna organizacija, osim DS-a, nije starija od osam godina. Partija SRCE gazi treću godinu, a studentski pokret drugu. Ogroman broj opozicionih političara nikada nije obavljao državne funkcije, već su se u politički rad uključili znajući da će njihovi privatni životi zbog toga trpeti. Ipak, saglasan sam da smo mnogo toga morali bolje, ali mislim da smo dosta toga i uradili. To što EP s ovoliko glasova glasa za kritičke rezolucije o situaciji u Srbiji zasluga je delovanja opozicije. U Narodnoj skupštini dobro sarađujemo. Ali svi moramo da budemo svesni da su podignuti ulozi. Nije dovoljno da ne pucamo jedni drugima u kolena, od opozicije se očekuje da zajedno vuče u pravom smeru.
Plaši li se Vučić zajedničkog nastupa opozicije i studenata, koji bi, prema pojedinim istraživanjima, doduše prošlogodišnjim, odneo pobedu na izborima?
Vučić ništa ne prepušta slučaju i radi na svim frontovima, i taktički i strateški. Darko Glišić je već dobio zadatak da za 15. mart prijavi skup ispred Narodne skupštine. To ne znači da će ga naprednjaci održati, ali ako do nekakvog obeležavanja i dođe, oni će biti ti koji su se prvi zapljunuli. U izvesnom smislu, lakše im je nego nama koji smo protiv režima. S njihove strane, o svemu odlučuje jedna glava, a s naše, glava je stotinu i treba ih usaglasiti. Naravno, Vučić plaća cenu takve kadrovske politike, jer on sada kandidata za predsednika ne može ni da izmisli. Dobro bi mu došao neki Milan Panić, ili, idealno, neka uspešna Srpkinja iz Amerike koja bi mu poslužila kao paravan, ne obavezno svesna u šta se upušta. On ima jednog i po operativca u svom okruženju. Izdvaja se Siniša Mali, a u svet šalje Anu Brnabić koja je relativno mršav politički kalibar. Odlučio je da na čelo Operativnog tima za evrointegracije postavi nejakog ambasadora pri EU i da ga nadredi ministru za evropske integracije. Nerazumno je u situaciji takvog personalnog krpljenja na režimskoj strani da protivrežimski front ratuje unutar sebe, da, primera radi, kritikuje studentkinju jer se loše izrazila u nekoj emisiji. Razumem da neka njihova izjava ili objava na mrežama može nekome da zasmeta, ali ne razumem da mi, iskusniji, ne možemo da oćutimo, kako je to uradio Petar Peca Popović. Ne smeta mi studentska nepažljivost ili netaktičnost. Smeta mi poriv pojedinih novinara u slobodnim medijima da potencirajući razlike između studenata i opozicije sebi dižu vidljivost. Valjda u nadi da će dobiti Pulicerovu nagradu.
Niti će opozicija na izborima pobediti s ogromnom razlikom uz tačno brojanje glasova, niti će to učiniti vlast, koliko god uspela da ih pokrade. Ako su margine male, mogućnost produžetaka na ulici postoji, a to, ponavljam, nikome ništa dobro ne bi donelo
Paralelno s konsolidacijom vlasti raste i represija – jasno joj je da sada zaista mora da ide na sve ili ništa. Da li se režim nada neredima nakon izbora koji bi bili uvod u beloruski scenario?
Ne verujem da to priželjkuju. Ako je Aleksandar na vlasti lud, nije glup, naročito ako računa na evropski wild card. Ali, na osnovu kadrovskih i zakonskih rešenja koja sprovode, mislim da se spremaju i za mogućnost nasilnog scenarija. Ako dođe do masovnih nereda, sve će biti moguće, jer oni će razbijati glave po zadatku, a s druge strane će biti roditelji čijoj su deci glave pune šavova. Takav scenario ni za koga ne bi bio dobar, pa ni za režim, zbog čega ulaže mnogo napora u pacifikaciju javnosti obmanama. I, nažalost, mislim da mu uspeva. Setite se koliko su studenti i građani istrajno blokirali RTS ne bi li dobili fer tretman na javnom servisu. Prošle nedelje, za direktorku javnog servisa imenovana je Manja Grčić, a za urednicu informative Bojana Mlađenović, novinarka koja je u martu studente nazvala ruljom. Zar njihova imenovanja nisu problem koji zahteva jednako snažnu reakciju? I verujem da bi se pre godinu dana protesti organizovali i zbog manjih uzroka. Sada je situacija drugačija. Gubi se zamajac, a svi koji su verovali da će režim pasti za dva meseca, ili da će na izborima pobediti protivrežimska lista, makar na njoj bio i kamen, sada se osvešćuju. U borbi protiv SNS, pitanje nije koliko jako možeš da kreneš u juriš, nego koliko puta možeš da ustaneš nakon što padneš.
Režim pokušava da ostane na vlasti makar do kraja decenije. Da bi u tome uspeo, mora da pokrade izbore, što će ovaj put biti teže, jer su upaljeni međunarodni reflektori, a narod koji je mesecima na ulicama boriće se za svaki glas
Spoljna politika sedenja na četiri stolice je u poslednjih godinu dana višestruko doživela debakl. Svet se menja, a koji kurs drži zvanični Beograd?
Sedenje na četiri stolice po sebi nije racionalno, a od početka rata u Ukrajini postalo je i opasno. Našu spoljnu politiku kroje ljudi čiji se geopolitički pristup svodi na laganje i prevrtljivost. S Moskvom i Vašingtonom više nemaju zvaničnu komunikaciju na visokom nivou, a Peking ne može da nam bude blizak partner, ako ni zbog čega drugog onda zbog fizičke udaljenosti. Vučić je pokušao da pridobije na svoju stranu Trampovu administraciju igranjem na kartu porodičnog biznisa i sad ga gledaju kao smrdljiv sir. Putina je obmanjivao po raznim pitanjima, a najviše po pitanju izvoza municije u Ukrajinu, do te mere da je Moskva odlučila da NIS proda Mađarima za bezmalo upola cene od one koju je nudila Srbija. A podsetiću da su predsednici Srbije i Rusije ranije delili bratske zagrljaje i odlikovanja.
Ipak, najviše je tenzija na relaciji s EU…
Da može da bira, ova vlast s Evropom ne bi ni sarađivala, jer bi autentična saradnja sa Briselom porušila naprednjački koncept vladanja. Vučić je nekim sagovornicima svojevremeno i rekao da procenjuje da Srbija nikad neće ući u EU. Okrenuo se konsolidaciji lične vlasti na što duži period neopterećen evropskim standardima. U glasačkom telu je stvorena percepcija da se EU samo pretvara da želi Srbiju, kao što se i vlast pretvara da želi Srbiju u članstvu EU. Sad je došlo do raskoraka – čini se da EU želi da zarad sopstvenih geopolitičkih interesa zaokruži evropski prostor, za početak nekom vrstom prijema Ukrajine po specijalnoj proceduri, a što bi povuklo i Zapadni Balkan. Ova vlast je ostala na staroj poziciji pretvaranja da želi Srbiju u EU. Ako bi Vučić i bio u situaciji da nas teška srca, na ukrajinskom talasu, uvede u EU, sprema se da u nju uđe otvorenog šlica, kako bi mogao da nastavi da vlada bar kao Orban. Čak i da se desi takav scenario, da EU integriše nespremne države iz geopolitičkih razloga, moraće da ispljune nesvarljive lidere. Vučić je takav, nesvarljiv, čak i uz preživanje.
U slučaju krađe izbora, očekujete li jasnije reakcije iz EU?
Pitanje je kratko, ali odgovor nije jednostavan. Prvo, niti će opozicija na izborima pobediti s ogromnom razlikom uz tačno brojanje glasova, niti će to učiniti vlast, koliko god uspela da ih pokrade. Ako su margine male, mogućnost produžetaka na ulici postoji, a to, ponavljam, nikome ništa dobro ne bi donelo. Bez obzira na konačne rezultate, Srbija će ući u period velikih promena. Ili će vlasti doživeti poraz, što će biti spas u poslednji čas, ili ćemo biti zakopani za narednih pet godina, što iz evropske perspektive nije nevažno, ali je pitanje koliko će biti visoko na listi tamošnjih prioriteta. Paradoksalno zvuči da naš prijem u EU trenutno podržava više građana Hrvatske nego Srbije. Oni imaju svoje razloge – za početak, ne žele da njihove granice budu spoljašnje granice Unije – ali mi moramo imati svoje argumente za članstvo koji bi nadjačali protivevropsku propagandu SNS.
I briselska nomenklatura se menja – s jedne strane nadolaze liberali i socijaldemokrate, a s druge Evropska narodna partija (EPP), čiji je SNS pridruženi član, gubi uticaj. Hoće li to imati uticaja na odnose Beograda i EU?
EPP je i dalje najsnažnija politička grupacija u Evropi, koja je zbog sopstvenih prioriteta odložila kraj interne istrage o ponašanju SNS i koja se izvesno neće dobro završiti po naprednjake. Trebalo je da bude okončana u januaru, videćemo kada će se to desiti. Ima prioritetnijih stvari iz njihove perspektive. Evropi se desio Donald Tramp, NATO se jedan dan budi uz Trampovo preispitivanje da li mu treba, drugi dan komandna struktura Alijanse se pomera ka evropskim partnerima. Rat u Ukrajini ulazi u fazu u kojoj gospodari rata procenjuju da li je došlo vreme u kojem može više da se zaradi od obnove ili od nastavka razaranja. Hvataju se startne pozicije za pristup poslovima obnove i ukrajinskim resursima. EU koja je formatirana za mir i blagostanje, mora da se prilagodi novim okolnostima i izazovima. Razumljivo je da im je mnogo više pažnje od stanja u Srbiji privuklo sklapanje trgovinskog sporazuma s Merkosurom i Indijom. To su epohalna postignuća koja dugoročno mogu spasiti ne samo nemačku auto-industriju, nego i celokupnu privredu Starog kontinenta. Nije loše da razmislimo koliko će po nas, pa makar i ne bili u članstvu EU, ti sporazumi imati veći značaj nego Vučićeve vizne liberalizacija za Burundijem. U skladu s takvim prioritetima, pokradeni izbori u Srbiji će u Briselu biti primećeni, ali ne bi trebalo da svoje probleme rešavamo računajući pre svega na tuđu volju i alate, čak i kada bi geopolitičke okolnosti bile povoljnije, i po nas i po Evropu.
Katarina
Imao sam zadovoljstvo da prisustvujem promociji knjige Katarine Petrović. Naša velika Katarina je napisala malu ali sjajnu knjigu o velikoj temi. Ako bismo merili uspeh borbe protiv ovog režima, mislim da bi to moglo vremenom koje će proteći do trenutka kada Katarina Petrović bude Kričku uručivala otkaz. Od svih nas zavisi.
Nedostojni imena koje nose
Klub „Privrednik“ su krajem 19. veka u Zagrebu napravili ugledni i uspešni Srbi, žitelji tadašnje Austrougarske. Jedno od njihovih velikih dela je i školovanje 36.000 siromašnije srpske dece iz seoskih sredina. Mnogi od njih dali su nemerljiv doprinos podizanju prve i druge Jugoslavije. Klub koji danas u Beogradu baštini to slavno ime „Privrednik“, nedavno se slugeranjski oglasio izjavom divljenja Aleksandru Vučiću i njegovom ponižavanju Vlade Srbije. Mislim na instituciju Vlade. Premijera i ministre ne žalim. Zapitao sam ih da li su svesni koliko je nedostojno da nose takvo ime dok rade to što rade. Zaista, ne mogu da ne pitam koliko su to bistre, a siromašne dece Miroslav Mišković i ta ekipa odškolovali.
