U smiraju vladavine Aleksandra Vučića sve glasnije se govori kako bi neki ljudi iz njegovog okruženja, koji su i sami deo pogubnog režima, nakon odlaska s vlasti, trebalo da dobiju status svedoka saradnika i na taj način omoguće procesuiranje aktuelnog predsednika države. Možda na prvi pogled deluje paradoksalno, pogrešno ili nelogično, ali bi najbolje za sve, našu budućnost i naše potomke bilo kada bi sam Aleksandar Vučić dobio status svedoka saradnika, protiv svih onih koji su na bilo koji način stekli korist od njegovog režima.
Pokušaću da približim i zbog čega. Teško je reći da li iza javno objavljenih stavova o mogućim svedocima saradnicima stoje sami autori ili su ih na bilo koji način podstakle same ličnosti, koje se pominju kao mogući svedoci, što ne bi trebalo da nas iznenadi ako znamo ko su svi oni koji čine ili su bar deo Vučićevog režima. Ipak, za budućnost i opstanak to nije najbolje, čak ni dovoljno dobro rešenje, jer bi se time produžila nepodnošljivo duga stagnacija Srbije i srpskog društva, a najveći deo krivaca bi ostao nekažnjen, kao i nakon 5. oktobra 2000.
Najbolje rešenje za oporavak društva od autokratskog režima
Da ne bude zabune, Vučić je centralna figura, organizator i veliki šef ogromne grupe, za koju je teško izdvojiti adekvatnu odrednicu, koja je razorila državu Srbiju u svakom pogledu, ali i kao takav on je u malom broju štetnih stvari bio direktni izvođač, a onih koji su imali korist od njegove opstrukcije sistema i otuđenja dobara je mnogo, neko bi rekao čak i previše. Zbog toga je najbolje i najmudrije rešenje za oporavak društva, koje je poslednjih 35 godina opterećeno i upropašćavano autokratskim i poluautokratskim režimima, sa pratećim oligarhijama i mafijama, da sam Vučić bude svedok saradnik.
Postoji više motiva da Vučić prihvati takvu ulogu. Prvi je što bi, osim njega, odgovarali i oni koji su uz njegovu pomoć stekli nekoliko puta veće bogatstvo čak i od cele njegove familije, a ujedno bi im se „osvetio“ što zbog njihovih rđavih dela nije duže vladao
Više argumenata postoji za ovakav stav, a mogu se svrstati u kategorije ekonomskih, istorijskih, moralnih i krivičnopravnih. Naravno, sve zavisi od tužilaštva u datom trenutku, koje i dalje zavisi od politike, tako da ostaje samo pitanje rešenosti političara, nakon Vučićevog pada, da li će oni želeti izlečenje i napredak Srbije i srpskog društva ili da naplate politički staž. Ako žele ovo drugo, oni će vladati, a zapravo će nastaviti tamo gde Vučić bude stao i opet neće biti sreće za narod.
Racionalnost predloga da Vučić bude svedok saradnik leži u činjenici da je on, zbog karaktera svoje ličnosti, kontrolisao sve i samim tim sve zna. Od kapitalnih projekata i poslova svog brata Andreja, preko poslova Milenijum tima i gradnje puteva do kupovine mobilnih telefona od strane direktora Doma zdravlja u Svrljigu i nabavke zastava stranih zemalja za kićenje ulica u Beogradu. Jednostavno, njegova ličnost ima konstantnu potrebu za samopotvrđivanjem i kontrolom.
Događaj koji to najbolje opisuje je iz 2014, kada je kao prvi potpredsednik Vlade kasnio oko 15 minuta na sastanak sa jednom stranom delegacijom jer je sastavljao saopštenje za javnost Opštinskog odbora SNS-a Vladičin Han. To je dokaz koliko je on neko ko ništa ne prepušta slučaju i koliko bi sve to što on zna olakšalo posao tužilaštvima i povećalo njihovu efikasnost u dokazivanju velikog broja optužbi, a s druge strane bi utvrđivanje odgovornosti svih koji su im najneposrednije nanosili štetu još od 90-ih građanima vratilo veru u pravdu.
Koliko je sve držao pod kontrolom svedoči i događaj iz 2014, kada je kao PPV kasnio na sastanak sa strancima jer je sastavljao saopštenje Opštinskog odbora SNS-a Vladičin Han. Zato bi sve što zna značajno olakšalo posao i povećalo efikasnost tužilaštava
To ne znači da će Vučić ostati nekažnjen, pre svega ekonomski. Ali osuditi ga čak i na doživotni zatvor, a ne kazniti hiljadu drugih, makar na po jednu godinu, matematički je ravno odnosu od pedeset prema hiljadu, čime je pravda 20 puta manje zadovoljena, na primer.
Satisfakcija za lošu vladavinu ili magnet za skupljanje metalnih opiljaka
Ako se neko pita zbog čega bi Vučić prihvatio ulogu svedoka saradnika, postoji više motiva da uradi tako nešto. Prvo, ne bi samo on odgovarao, već bi odgovarao veliki broj onih koji su zahvaljujući njegovom režimu, svi zajedno, kumulativno, verovatno stekli nekoliko puta veće bogatstvo od njega samog, pa čak i od cele familije Vučić, a direktno su nanosili štetu narodu i državi.
Drugo, o sebi bi mogao da misli dobro, jer bi učinio da barem dve-tri hiljade ljudi, koji čine patogeni deo društva, odgovara i na taj način bi učinio makar nešto dobro za narod u Srbiji, jer bi poslužio kao magnet za sakupljanje opiljaka i šrafova koji u gvožđari nanose štetu ili kao filter koji je zadržao sve što je zlo u narodu i omogućio mu da se pročisti. Uprkos svesti o izdaji interesa Srbije i otuđenju prirodnih dobara, Vučiću bi to bila satisfakcija za lošu vladavinu, a ujedno bi se „osvetio“ svima onima zbog čije je nesposobnosti i njihovih rđavih dela ostao bez još duže vladavine.
Moguće je da se neki sami nude za svedoke saradnike, što i ne čudi ako se zna ko je sve deo režima. To, ipak, nije ni najbolje, čak ni dovoljno dobro rešenje, jer bi se time produžila nepodnošljivo duga stagnacija, a najveći deo krivaca ne bi bio kažnjen, kao ni posle 5. oktobra 2000.
Treće, verovatno i najvažnije je lična sigurnost, jer u trenutnom narativu, nakon pada s vlasti, on nema nikakvu garanciju da će ikome biti koristan i da će živeti bez straha, jer će njegovo znanje o događajima i učesnicima biti pretnja za mnoge iz njegovog sadašnjeg okruženja, koji će proći nekažnjeno jer nisu u fokusu. Svest o takvom ishodu njegovu borbu za o(p)stanak na vlasti čini beskrupuloznijom i okrutnijom.
Gubitniku se mora dati prostor za izlaz
Još pre nekoliko hiljada godina Su Cun je u Umeću ratovanja predvideo da gubitniku morate dati prostor za izlaz, kako bi vam kao pobedniku napravio manju štetu i lakše odustao od borbe. Uloga svedoka saradnika i garancija lične bezbednosti, sa pravom na predsedničku penziju, bez obzira na lustraciju i konfiskaciju imovine u inostranstvu, mogla bi biti prihvatljiva izlazna opcija iz poraza za Aleksandra Vučića.
Istorijski gledano, narod Srbije skoro da nikada ništa nije dobio promenom vlasti i kažnjavanjem i smenom samo lošeg vođe, jer bi pod okriljem euforije, zbog smene tiranina, patogeno društveno telo nastavljalo da živi i ovakva promena u postupanju prema gubitniku, ovaj put Vučiću, značila bi kopernikanski preokret u suočavanju sa promenom vlasti i moći, ali i odgovornosti svih.
Sve zavisi od tužilaštva, ali i od rešenosti političara, nakon pada aktuelnog režima, da li žele izlečenje i napredak Srbije i srpskog društva ili žele da naplate politički staž. Ako žele ovo drugo, oni će vladati, a zapravo će nastaviti tamo gde Vučić bude stao i opet neće biti sreće za građane
Iskorenjivanjem familije Obrenović običan čovek, uglavnom seljak, nije dobio mnogo, jer je oligarhija nastavila svoj život, a sa Karađorđevićima je stvorena dodatna, koja je do 1941. ili 1945. davala malo šanse za dostojan život bez kuluka. Porodica Slobodana Miloševića je nastavila život u blagostanju u Rusiji, dok je sam Milošević svoju lošu vladavinu platio životom u haškom zatvoru iako nije bio osuđen, ali svima ostalima iz tog režima skoro da nije falila dlaka s glave. Verovatno su ukupno veću ekonomsku moć stekli i zajedno naneli veću štetu narodu Mirko Marjanović, Radoman Božović, dva Milana Tomića, Dušan Matković, Branislav Ivković, Uroš Šuvaković, Mihalj Kertes, Nikola Šainović, Dragutin Zelenović, Mile Ilić, Zoran Anđelković, braća Karić, Željko Mitrović, Nebojša Čović, Miroslav Mišković, Milutin Mrkonjić, Ivica Dačić i još mnoštvo njih, od same porodice Milošević, iz koje je opet ispaštao samo Slobodan.
Otprilike, barem još 500 njih je steklo bogatstvo na grbači naroda, a neki i dalje stiču. Imajmo na umu da je u jednoj polusezoni FK Palilulac ostvario sve pobede i da je Ivica Dačić bio tada predsednik FK Palilulac. Teško da je to bilo moguće bez kriminala i pomoći „sa strane“.
Vučić i SNS su omogućili da ogromno bogatstvo i ekonomsku moć stekne najmanje sto ljudi različitih profila širom Srbije, od kojih su mnogi državu oštetili na najrazličitije načine, naneli zlo prirodnim dobrima, na štetu svih građana. Uz to su od Miloševića, Koštunice i Tadića „nasledili“ Čovića, Mitrovića, Gorana Vesića, Sinišu Malog, Radoslava Milojičića Kenu i još ko zna koliko pojedinaca, pa i organizovanih kriminogenih grupa koje su svoju delatnost prilagodile svakoj promeni vlasti na republičkom i lokalnom nivou i uvećavale svoj imetak i moć. Njihova ekonomska moć je sigurno višestruko veća od Vučićeve, a narodu i državi je značajnije da se vrati što je moguće više sredstava i da se „izleče“ od većeg broja malicioznih ćelija.
Na kraju, da li bi Vučić prihvatio da bude svedok saradnik i protiv koga? Prihvatio bi i to protiv svih, jer je njemu za sve kriv uvek neko drugi, a ne on. Ma, svedočio bi i protiv Andreja. Uostalom, kažu da i majka više voli Andreja.
