Četvrt veka posle formiranja prve demokratske vlade u Srbiji pitanje je da li je uopšte smisleno, pa čak i da li je pristojno, porediti to vreme sa sadašnjim. No, ipak je važno sagledati ta dva trenutka u ovom vremeplovu od četvrt veka. Ne da bismo sudili prošlosti, već da bismo razumeli sadašnjost. Razumevanje tog trenutka pomaže nam da shvatimo gde smo danas, ali i da ne ponavljamo greške koje smo već jednom skupo platili.
Razmere ekonomskog i društvenog razaranja devedesetih teško je u potpunosti izmeriti. Statistika beleži činjenice i pokazuje dubinu pada: bruto domaći proizvod tek oko 13 milijardi dolara, ni polovina nivoa iz 1990. godine; inflacija veća od 100 procenata; javni dug veći od 170 posto BDP-a; prosečna plata od oko četrdeset nemačkih maraka; ogromni gubici u energetskom sektoru i česte restrikcije struje; kašnjenja u isplatama penzija i socijalnih davanja merena mesecima, pa i godinama; četiri milijarde dolara duga po osnovu stare devizne štednje. Ali ni tada, kao ni danas, statistika ne registruje direktno trošak izgubljenog vremena, propuštenih šansi, urušenog poverenja i cenu povratka društva u normalne tokove.
Zašto su važne kredibilne institucije
Devedesete, međutim, nisu bile samo ekonomski poražavajuće. One su bile i duboko kulturno-političko razaranje: normalizacija nasilja u javnom govoru, delegitimizacija dijaloga, relativizacija činjenica, klijentelizam kao „socijalna politika“ i uverenje da je lojalnost važnija od zakona. Upravo u takvom ambijentu Srbija je ušla u promene.
U januaru 2001. zemlja je bila suočena sa zadatkom koji je prevazilazio klasične tranzicione reforme. Moralo se najpre sanirati nasleđe loših odluka, sankcija, ratova, izolacije i bombardovanja, od obnove energetske infrastrukture i nabavke goriva za poljoprivredu, do ponovnog uspostavljanja osnovnih finansijskih tokova. Elementarne funkcije države – stabilna valuta i javne finansije, funkcionalna infrastruktura – morale su prvo da se ponovo izgrade, pre nego što se uopšte moglo govoriti o razvoju.
U tom kontekstu, rečenica iz ekspozea Zorana Đinđića, izgovorena 24. januara 2001. godine: „Naš ključni zadatak je da povratimo kredibilitet institucija“, sažela je celu političku ekonomiju tranzicije. Bez poverenja u institucije nema ni tržišta, ni zdravih investicija, ni socijalne kohezije, ni demokratije koja traje duže od jednog izbornog ciklusa.
Institucije nisu apstrakcija. One odgovaraju na jednostavno pitanje: da li važe ista pravila za sve. Nobelovac Daglas Nort je to definisao precizno: institucije su pravila igre u društvu. Kada su ta pravila jasna, predvidiva i jednako primenjena, ljudi ulažu u znanje, proizvodnju i dug rok. Kada nisu, ulažu u veze, zaštitu i lojalnost. Tada tržište prestaje da nagrađuje rad i ideje, a počinje da nagrađuje blizinu moći. U tom smislu, institucije nisu tehnička tema – one određuju moralnu i ekonomsku arhitekturu jednog društva.
Najveći, a najmanje vidljivi trošak devedesetih
Jedan od najvećih, a najmanje vidljivih troškova devedesetih upravo je izgubljena institucionalna konvergencija sa Evropom. Dok su zemlje Centralne i Istočne Evrope tokom tog perioda gradile regulatorne okvire, nezavisno sudstvo i mehanizme kontrole vlasti, Srbija je prolazila kroz izolaciju i institucionalnu regresiju. Razlika nije bila samo u nivou dohotka, već u kvalitetu države.
Takav jaz se ne zatvara brzo, jer institucije ne nastaju dekretom, već kroz dug proces učenja, prakse i poverenja. Cena tog kašnjenja nije samo niži rast, već trajno slabija sposobnost društva da konflikte rešava pravilima, a ne silom, vezama ili improvizacijom.
Institucije nisu apstrakcija, jer one određuju pravila igre. Kada su ona jasna, predvidiva i jednako primenjena, ljudi ulažu u znanje i proizvodnju. Kada nisu, ulažu u veze, zaštitu i lojalnost. Tada tržište prestaje da nagrađuje rad i ideje, a počinje da nagrađuje blizinu moći
Posle 2000. osnovna ideja reformi bila je upravo to: promena pravila igre. Reforme su započete, ali nikada do kraja konsolidovane. Dvadeset pet godina kasnije, Srbija ima veći BDP, više infrastrukture, ali ključno pitanje ostaje: da li su institucije danas jače ili slabije nego tada.
Istorija pokazuje da zemlje mogu rasti i sa formalnim, ali obesmišljenim institucijama – ali samo na kratak rok. Dugoročno, bez jakih institucija, rast se pretvara u zavisnost, a demokratija u formu bez sadržaja. Tamo gde institucije ne funkcionišu dosledno, granica između države i kriminala postaje nejasna.
Kada pravo nije dovoljno snažno da ograniči moć, kriminal pronalazi prostor da se približi sistemu, a posledice takvog preplitanja dugoročno potkopavaju poverenje, profesionalizam i društvene norme. To nije pitanje pojedinačnih devijacija, već trajnog institucionalnog deficita koji se teško ispravlja i koji ostavlja posledice daleko izvan jednog političkog ciklusa.
Ključna tačka i najslabija karika tranzicije
Vladavina prava je bila ključna tačka tranzicije, ali i njena najslabija karika. Ona se često posmatra kao pravno ili političko pitanje, ali je pre svega ekonomsko pitanje prvog reda. Bez pouzdane zaštite ugovora i imovine, investicije se ili ne dešavaju, ili se dešavaju pod političkom zaštitom.
Bez nezavisnog sudstva, konkurencija postaje formalna, a tržište selektivno. To objašnjava zašto su tokom devedesetih opstajali neefikasni monopoli i gubitaši, dok su produktivni sektori nestajali ili se povlačili u sivu zonu. Vladavina prava je, u tom smislu, infrastrukturni uslov razvoja, jednako važan kao putevi, energetika ili finansijski sistem.
Korupcija u takvom okruženju nije izuzetak, već pravilo ponašanja. Ona ne proizvodi samo direktan finansijski gubitak, već dugoročno menja društvene norme. U sistemu u kome se uspeh postiže blizinom vlasti, a ne znanjem i radom, dolazi do negativne selekcije: najbolji odlaze, a najprilagodljiviji ostaju. Zato se posledice devedesetih ne iscrpljuju u lošim statistikama tog vremena, već nastavljaju da deluju i kada se makroekonomski pokazatelji poprave. Društvo tada ne stagnira zato što nema resurse, već zato što ih sistematski pogrešno raspoređuje.
Kada pravo nije dovoljno snažno da ograniči moć, kriminal pronalazi prostor da se približi sistemu. Vladavina prava je, u tom smislu, infrastrukturni uslov razvoja, jednako važan kao putevi, energetika ili finansijski sistem. Bez nje korupcija nije izuzetak, već pravilo
U 21. veku razvoj se ne zasniva na jeftinoj radnoj snazi, već na znanju – ali ne na diplomama, već na veštinama. Kvalitet znanja, sposobnost razumevanja i kritičkog mišljenja, ima snažan i trajan efekat na ekonomsku produktivnost. Društvo koje proizvodi diplome bez znanja, proizvodi stagnaciju. Đinđić je obrazovanje video kao stratešku investiciju, ne kao socijalni trošak. Bez snažnog ljudskog kapitala nema ni institucija, jer institucije ne održavaju propisi, već ljudi koji ih razumeju i brane.
Privid efikasnosti bez odgovornosti
Đinđićevo vreme često se romantizuje, ali je važnije razumeti njegovu metodu: insistiranje na racionalnom razgovoru, na odgovornosti i na evropskim pravilima kao spoljnjem sidru.
Danas, međutim, javni prostor često deluje kao polje stalne polarizacije: „naši“ i „njihovi“, „patriote“ i „izdajnici“, „država“ i „strani plaćenici“. Takav govor nije samo moralni problem; on je ekonomski problem jer razara poverenje, a poverenje je najjeftiniji kapital razvoja.
U tom svetlu treba posmatrati i savremene studentske i građanske proteste. Oni nisu nostalgični povratak u 2001. godinu, već zahtev da se proces započet tada konačno završi. To je generacija koja nije živela devedesete, ali živi njihove posledice – kroz neizvesnost, ograničene mogućnosti i osećaj da se trud ne isplati.
Njihovi zahtevi nisu ideološki, već duboko racionalni: pravila koja važe za sve, odgovornost bez izuzetaka i država koja funkcioniše predvidivo. U tom smislu, oni postavljaju isto pitanje koje je postavljeno pre četvrt veka, samo bez iluzija i sa manje strpljenja.
Uporedni indikatori poslednjih godina ne zvuče ohrabrujuće. Beleži se pad demokratskih standarda, slabljenje vladavine prava i visok nivo percepcije korupcije. Brojevi ne objašnjavaju sve, ali jasno ukazuju na trend: moguće je imati ekonomski rast uz istovremeno slabljenje institucionalnih kočnica moći. To stvara privid efikasnosti bez odgovornosti.
Sloboda mišljenja i govora nije luksuz, već uslov stabilnosti
Nobelovac Amartija Sen je razvoj definisao kao proces širenja stvarnih sloboda koje ljudi uživaju. Sloboda mišljenja i govora nije luksuz stabilnih društava, već uslov njihove stabilnosti. Ona omogućava da se greške uoče na vreme, da se politika koriguje, da se moć preispituje.
Aktuelni studentski i građanski protesti nisu nostalgični povratak u 2001, već zahtev da se proces započet tada konačno završi. Ta generacija nije živela devedesete, ali živi njihove posledice. Njihovi zahtevi nisu ideološki, već duboko racionalni
Demokratija i ekonomija nisu odvojene sfere. Ako se sužava prostor za kritiku, istraživačko novinarstvo, fer konkurenciju i nezavisne sudove, sužava se i prostor za inovacije, obrazovanje i produktivnost. Zato obrazovanje nije „mekana tema“, neko periferno pitanje politike. Ono je infrastruktura slobode mišljenja. A sloboda mišljenja je infrastruktura rasta u ekonomiji znanja.
Ako prihvatimo Nortovu ideju da su institucije pravila igre, politički zadatak je jasan: pravila moraju biti jednaka za sve. Ako prihvatimo Senovu ideju da je razvoj širenje sloboda, ekonomski zadatak je jednako jasan: rast bez slobode nije razvoj, već statistika.
Đinđić je to rekao bez iluzija: „Nije problem u zakonima. Problem je u tome što se ne primenjuju jednako na sve.“
Dvadeset pet godina kasnije, pravo pitanje više nije da li znamo šta treba da se uradi. To smo znali i u januaru 2001. godine. Pravo pitanje je da li smo spremni da prihvatimo posledice tog znanja. Jer institucije nisu neutralne: one ograničavaju moć, traže odgovornost i podrazumevaju neslaganje. One zahtevaju da se odreknemo improvizacije kao načina života i ličnih prečica kao strategije opstanka.
Krug se ne zatvara ekonomskim rastom samim po sebi, niti stabilnošću koja se ne preispituje. Krug se zatvara tek onda kada pravila postanu jača od pojedinca, a ne obrnuto; kada zakon prestane da bude instrument moći, a postane okvir slobode. Tek tada država prestaje da bude nešto od čega se građanin štiti. I postaje ono što ga štiti.
