Demos–kratos, vladavina naroda, procedura, vladavina većine, mogućnost konkurencije ideja, sloboda organizovanja, političkog delovanja i nadmetanja. Neko je dodao: „imati moć, a ne nametati svoju volju drugom, to je demokratija“. Sjajna ideja, kao nada i kao neostvareni san. Gde je to narod vladao od antičke Grčke do danas i gde vlada?
Iako je demokratija pojam koji bi svuda trebalo da ima isto značenje, u svetu se odavno gleda na jedan broj zemalja kao na paradigmatične primere visokih dometa ostvarivanja demokratskih vrednosti. Sjedinjene Američke Države su visoko kotirane među njima i tu imamo prvi razlog za oprez: da li je demokratija jednako – bogatstvo, moć, uticaj?
Nedavni predsednički izbori u ovoj velikoj zemlji bili su, kao i uvek, u žiži pažnje svetske javnosti. Ko će pobediti i šta će posle toga biti? Mnoga pitanja u vezi sa ovim događajem više se ne postavljaju ili imaju manji značaj. Zašto se izbori održavaju radnim danom? Jesu li glasanja putem elektora primer demokratije? Čemu tolike količine novca ako su izbori slobodni i fer? Kako je moguće da pobedi čovek koji je sa masom jurišao na Kongres? Ko uopšte može biti kandidat za predsednika?
Uticaj novca na politiku
Javna je tajna da se izbori održavaju radnim danom da bi što manje radnika, dakle najsiromašnijih, uticalo na izborni rezultat. Elektorski princip glasanja za predsednika je deo istorije SAD. Uveden je u Ustav pri njegovom donošenju 1787. godine i već tada odražavao logiku privilegija. Kako je početkom prošlog veka konstatovao istoričar Čarls Berd: „Bogati moraju u svom interesu ili direktno kontrolisati vlast ili kontrolisati zakone po kojima vlast deluje“. A bogati su pisali Ustav, među njima i „oci nacije“ koji su svi redom bili vlasnici plantaža, ali i robova. Tomas Džeferson je do kraja života bio robovlasnik. Oni su rešili da izbori za predsednika budu posredni, preko izbornika – elektora, a izbornici pripadaju istoj stranci, onoj koja je u federalnoj državi dobila izbore. Tako je moguće da za predsednika države bude izabran onaj kandidat koji nije dobio većinu glasova građana, nego elektora. Demokratija!
Američka stvarnost je i primer uticaja novca na politiku. Oni koji očekuju korist za sebe posle pobede svog kandidata, daju novac. Ilon Mask je poklonio milione da bi posle pobede Trampa tražio platu od milijardu dolara. O lobi grupama, interesnim grupama ili grupama za pritisak, kao instrumentima demokratije, da ne govorimo. I, zanimljivo, ko osim ekstremno bogatih ljudi može biti kandidat za predsednika? Vrhunski naučnik, pisac, profesor univerziteta? Zvuči naivno, zar ne.
Šta se od velike sile može dobiti u zamenu za prepuštanje zgrade Generalštaba zetu američkog predsednika, teško je naslutiti
Predsednički sistem u SAD, predsednik koji je izvršna, dakle realna vlast, čini pobednika na izborima jednim od najuticajnijih, ako ne i najuticajnijim pojedincem u svetskim razmerama. Privredna razvijenost, vojna snaga, nuklearni potencijali, to je stvarna moć. Demokratski deficiti, međutim, u državama širom sveta, pojačavaju ovaj uticaj i to su razlozi zbog kojih predsedničke izbore u SAD pomno prate svi. Koga će Amerika podržati, kome pomoći, sa kim trgovati, kome dati oružje, a ne šta želi narod u tim državama.
Razume se, prvo se spekuliše sa odnosom druge velike sile, Rusije, prema pobedi Donalda Trampa. Neki kažu da Rusija to pozdravlja, neki da je, naprotiv, ona očekivala haotičan rasplet predsedničkih izbora jer bi to destabilizovalo velikog globalnog rivala. Najave da će Tramp kada preuzme vlast, u roku od dvadeset četiri časa rešiti problem Ukrajine, tako što će je ubediti da odustane od teritorija koje je Rusija zaposela, deluju diletantski, ali u takvoj demokratiji je sve moguće. Analitičari podsećaju i da bi direktni razgovori Trampa sa Putinom bili poniženje Međunarodnog suda pravde jer je ruski predsednik optužen za ratne zločine. Onda na scenu stupa još aktuelni predsednik SAD Bajden i odobrava Ukrajini da upotrebi oružje dugog dometa, da bi se, dok još može, dokazao kao demokrata. Posle njega, potop. Kao poslednji trzaj takve demokratije, SAD stavlja veto u Ujedinjenim nacijama na odluku o prekidu vatre u Gazi. Sve se to nadovezuje na činjenicu da Iran, koji nije više slab kao pre sedam godina i koji sarađuje sa Rusijom, ima problem sa Izraelom koji želi da uništi njegova nuklearna postrojenja i za to ima podršku Amerike. Šta o svemu tome misle Rusi, Ukrajinci, Izraelci, Palestinci, Iranci? Da li ih neko pita? Koga briga?
Šta Srbija očekuje od Trampa
Postoje mišljenja da i Evropa strepi od Trampa jer je bila naklonjenija njegovoj protivnici Kamali Haris. Poznavaoci američkih prilika i posebno politike novog predsednika, smatraju da on neće razgovarati sa Evropom kao unijom, jer njega međunarodne organizacije ne zanimaju, već će delovati bilateralno sa pojedinačnim državama. Jedino što ga zanima od Evropske unije kao celine je povećanje doprinosa finansiranju NATO snaga. Analize govore i da će odnosi biti zategnutiji nego ranije jer neke države, Nemačka i Francuska, na primer, nisu jake kao u vreme Trampovog prvog mandata.
Američka stvarnost je i primer uticaja novca na politiku. Oni koji očekuju korist za sebe posle pobede svog kandidata, daju novac
Naš region je posebno zanimljiv sa stanovišta očekivanja od Trampove administracije. Dok je u Sarajevu i Zagrebu vest o izboru samo kurtoazno primljena, u Republici Srpskoj, pa i u Srbiji, vlasti se ponašaju kao da su im svi putevi uspeha otvoreni. Milorad Dodik koji je, zajedno sa članovima porodice, sankcionisan od strane SAD, karnevalski trijumfuje, slika se sa istom crvenom kapom koju je nosio Tramp u vreme kampanje i projektuje na Palatu republike u Banjaluci čestitku američkom predsedniku. Mlađani gradonačelnik Stanivuković mu je to zamerio i eto prve posledice neobjašnjive euforije.
Predsednik Srbije Vučić demantovan je da je prvi razgovarao sa Donaldom Trampom posle proglašenja izbornih rezultata, ali nije demantovan u potpuno nejasnim nadama i tvrdnji da Srbija ima uticaj u SAD. Da li Vučić očekuje da će prilikom nekog novog Vašingtonskog sporazuma sedeti za istim stolom sa Trampom, a ne kao prošli put za stočićem, ili stvarno očekuje da će Tramp promeniti politiku prema Kosovu koje je Amerika odavno priznala? Šta se od velike sile može dobiti u zamenu za prepuštanje zgrade Generalštaba zetu američkog predsednika, teško je naslutiti.
Fokus pažnje na Rusiju, Evropu, Kinu i uticaj SAD sa novim predsednikom na ponašanje ovih globalnih sila i politička (demokratska) kretanja u njima, čini manje vidljivim moguće promene odnosa sa zemljama u drugim regionima sveta, Latinskoj Americi na primer. Gubi se iz vida da je najveći privredni partner SAD susedni Meksiko, a ne Evropska unija ili Kina. Zbog velikog broja imigranata iz Meksika Tramp je dizao zidove na granici. Hoće li nastaviti sa tom idejom i šta će biti sa osam i po miliona onih koji su ilegalno prešli granicu i rade na crno, teško je reći. I odnosi sa ostalim državama južnog kontinenta, koji su decenijama problematični, i dalje su enigma.
Američki način života, vrednost koja se ljubomorno čuva u SAD, održava se između ostalog i prestižnim položajem ove zemlje u svetu. Svet se, međutim, menja, jačaju Kina, Indija i druge zemlje. Predsednik Tramp se neobjašnjivo lagodno opredeljuje za nedovoljno kompetentne saradnike u administraciji, što iznenađuje i članove njegove partije, a to može da ugrozi odnose kako unutar SAD, tako i na međunarodnom planu. Da li će u tim okolnostima „senke demokratije“ definitivno poprimiti oblik rijalitija, interesne demokratije ili će nadjačati stvarni interesi većine, počećemo da saznajemo već od januara.