Odnos opozicije i studentskog protesta je jedna o najintrigantnijih tema još od uspostavljanja prvih blokada. Na prvi pogled, reč je o zajedničkoj borbi u kojoj studenti preuzimaju glavnu ulogu od opozicionih partija i civilnog društva, nastavljajući borbu za pravnu državu, transparentnost i demokratsko društvo. Na drugi pogled, reč je o minskom polju.
Poslednja dva istraživanja javnog mnjenja (Sprint insajt, NSPM) procenjuju da stranke vlasti u zbiru ne mogu da računaju na više od oko 40 procenata glasova, te da se većina glasača nalazi na drugoj strani. Primera radi, ukoliko bi na izbore protiv vlasti izašla studentska lista koju bi podržali svi opozicioni akteri, procena je da bi mogli da osvoje oko 55 odsto glasova, uz određeni broj neopredeljenih koji su trenutno bliži studentima (Sprint insajt).
Opozicija na udaru
Studenti u blokadi su svoju poziciju inicijalno izgradili izbegavajući osetljiva politička pitanja i distancirajući se od političkih partija, što im je, između ostalog, i donelo široku podršku javnosti. Distanciranje se u jednom trenutku pretvorilo u ograđivanje od značajnog broja aktivista, političkih partija, te organizacija poput Proglasa, iako nije u potpunosti bilo jasno na osnovu kojih argumenata su donete takve odluke (teze da neki od njih pokušavaju da preuzmu protest se zaista ne mogu smatrati uverljivim). Za neke objave, poput ograđivanja od studenata iz grupe Stav, i sami studenti u blokadi su implicitno priznali grešku. Ograđivanja su vremenom postala retkost, ali je napetost ostala.
Ukoliko bi na izbore protiv vlasti izašla studentska lista koju bi podržali svi opozicioni akteri, procena je da bi mogli da osvoje oko 55 odsto glasova
Studenti su za javnost „prazni označitelj“ u koji svako učitava svoju viziju budućnosti. Za tradicionaliste su oni šansa da se Kosovo vrati na agendu, za moderniste prilika da se istinski krene ka Evropskoj uniji. Za mnoge, studenti su šansa da se smeni Vučić. Za neke, to je i mogućnost da se pobede ideološki neprijatelji.
Opozicione partije nisu imale koherentnu strategiju poslednjih meseci i često su se nalazile na udaru sa različitih strana. Deo javnosti od njih traži da budu aktivni, da stanu ispred kordona policije i zaštite građane i studente. Ako bi to zaista uradili, drugi deo javnosti bi ih kritikovao kako se guraju u prvi plan i da pokušavaju da preuzmu studentski protest. Na isti način je komentarisana i njihova parlamentarna borba, uz konstantne besmislene zahteve da se vrate mandati, kao da ništa nismo naučili iz neuspešnih bojkota izbora.
Studenti su za tradicionaliste šansa da se Kosovo vrati na agendu, za moderniste prilika da se krene ka EU, za mnoge šansa da se smeni Vučić. Za neke, to je i mogućnost da se pobede ideološki neprijatelji
Utisak je da je odnos opozicije i studenata u blokadi nepotrebno zategnut, naročito kad gledamo formalni i javnosti dostupan nivo. Deo javnosti vreba kao kobac i tera opoziciju od studenata, čak i na najmanje naznake moguće saradnje. U tome prednjače akteri sa desnice koji u isti koš svrstavaju i opoziciju i civilno društvo (jer ih vide kao ideološke neprijatelje), kao i deo antisistemskih i antipolitičkih aktera koji dolaze sa pozicija da su vlast i opozicija isti. Ipak, gledano iz druge ravni, saradnja između dva entiteta postoji od samog početka, kroz podršku blokadama, ljudske resurse i konsultacije. Zbog toga nije iznenađenje da su u Kosjeriću i Zaječaru studenti i opozicija sarađivali u dva različita modela, što pokazuje da distanca nije nepremostiva, ali da ju je možda lakše „svariti“ u gradovima u kojima se svi znaju i kada nema pritiska javnosti. Konačno, studenti kao kandidate za svoju listu razmatraju i ljude koji su doskoro aktivno sarađivali sa opozicionim strankama ili se kandidovali na njihovim listama, ali nisu njihov formalni deo.
Tri scenarija
Odnos dva aktera je ušao u novu fazu odlukom studenata u blokadi da zatraže vanredne parlamentarne izbore i da na tim izborima nastupi tzv. studentska lista. Mogu se zamisliti tri načelna scenarija – zajednička lista studenata i opozicije, povlačenje opozicije u korist studenata, te izlazak u više kolona. Sve opcije dodatno komplikuje to što opozicija nije jedinstven blok, ali zarad jednostavnosti analize moramo je inicijalno tako posmatrati.
U Kosjeriću i Zaječaru studenti i opozicija sarađivali su u dva različita modela, što pokazuje da distanca nije nepremostiva, ali da ju je možda lakše „svariti“ u gradovima u kojima se svi znaju i kada nema pritiska javnosti
U čemu je problem da dođe do izborne koalicije? Deo studenata oseća distancu i nepoverenje prema opoziciji. Deo podržavalaca i budućih birača studentske liste kaže da ne bi glasao ukoliko bi na listi bili opozicioni akteri. Deo opozicionih birača kaže da neće glasati za studentsku listu ako se na njoj nađu njima neprihvatljivi akteri, obično oni sa drugog kraja preširokog ideološkog spektra koji obuhvata studentska lista. Problem sa ovim iskazima i njihovim merenjem u istraživanjima je to što još uvek nije jasno ko će biti na studentskoj listi i ko će od opozicionih stranaka izaći na izbore i u kakvim koalicijama. Može se pretpostaviti da će većina birača koja se koleba ipak na kraju glasati za manje zlo, tj. protiv Vučića, ali je problem što taj argument može da se iskoristi za oba scenarija – i za zajedničku i za odvojene liste.
Ipak, odavno je jasno da studenti prave samostalnu listu i da bi želeli da na izborima bude referendumska atmosfera, da se bira između njihove i Vučićeve liste. Referendumski scenario se verovatno neće desiti jer će se na izborima izvesno pojaviti ljudi poput Nestorovića i drugih aktera koji se pozicioniraju između vlasti i opozicije, ali bi studenti mogli da budu zadovoljni ako što manje pravih opozicionih stranaka izađe na izbore. Zbog toga je važno razmisliti o tome šta bi studenti mogli da ponude opoziciji u zamenu za „preskakanje“ izbora, a tu spadaju ograničenje trajanja mandata naredne Skupštine, obećanje da se poslanici studentske liste neće kandidovati na narednim izborima, te mere kojima bi se omogućilo osnovno finansiranje postojećih parlamentarnih stranaka. Ipak, deluje da studenti za sada ne razmišljaju o ovim temama, možda čekajući da pritisak javnosti odvrati opoziciju od izbora.
Ukoliko ovaj scenario ne uspe i veliki delovi opozicije izađu na izbore bilo bi dobro za obe strane da se međusobni odnosi urede. Studenti bi mogli da formulišu zahteve i pozovu opoziciju da ih ispuni pre uspostavljanja saradnje između dve liste, kao što su ih nedavno pozvali da ne učestvuju u radu parlamenta. Po ugledu na Otpor, mogli bi da traže jedinstvo opozicije, ili da se pozove da se na listu stave i neki novi, obrazovani, nekompromitovani kandidati, čime bi se i opoziciji učinila usluga. Time bi dve liste imale koordinisan nastup ili bi bar izbegle da se sukobljavaju u kampanji i zbunjuju biračko telo, što bi moglo da spreči rasipanje glasova i podstakne neopredeljene.
Šta opozicija može da ponudi studentima? Opozicija za sada nudi institucionalnu dimenziju i prednosti poslaničkog mandata, naročito u situaciji kada ne znamo kada će biti raspisani izbori. Opozicija nudi iskustvo parlamentarne i izborne borbe, što može biti posebno važno jer su izbori standardizovana forma političkog ponašanja, za razliku od studentima bliskih protesta ili performansa. Opozicija donosi i stalna mesta u biračkim odborima, kao i infrastrukturu i ljudstvo, naročito u gradovima do kojih ne dolaze pipci studentskog pokreta. Naravno, ne treba precenjivati stanje lokalnih odbora opozicije. Opozicija nudi i to što je u fokusu režima, čime se stvara inverzija u odnosu na devedesete – tada je Otpor odvlačio pažnju vlasti kako bi opozicija imala više prostora da radi. Konačno, opozicija nudi i međunarodnu dimenziju koja studentima manjka, a koja može biti veoma važna u slučaju postizbornih kriza, ali i eventualne izborne pobede.
Šta studenti nude opoziciji? Šansu da se konačno pobedi dominantni režim, okvir za širu društvenu promenu i platformu za široku saradnju. Studenti nude glasove do kojih opozicija nije mogla da dođe u ovim uslovima, kao i entuzijazam i nadu. Sa svim tim dolazi i odgovornost, pa bi studenti kao kolektivno najjači akter mogli da istupe i ponude oblike saradnje koji su im prihvatljivi, da možda ponude izvinjenja tamo gde su neophodna, te da sami postave prihvatljiv okvir odnosa prema opoziciji, ali i civilnom društvu.
Izbori nisu samo dan kada se glasa
Kako će izgledati naredni izbori teško je reći u ovom trenutku. Za početak, nije jasno kada bi mogli biti raspisani – jedna škola mišljenja smatra da bi već s jeseni pritisak javnosti mogao da poraste toliko da će vlast biti primorana da popusti; ipak, imajući u vidu dosadašnju taktiku režima, deluje malo izvesnije da će oni pokušati da odugovlače, čekajući da se protivnici iznure ili posvađaju pod pritiskom, ili da se bar nekako promene okolnosti (naročito ako i Vučiću odstupna istraživanja govore isto što i dva spomenuta na početku teksta). Ipak, sasvim je jasno da Vučić već duže vreme ne kontroliše situaciju i da bira između loših opcija, te da ga u svakom slučaju čekaju neizvesni izbori.
Bez obzira na datum i okolnosti izbora, jasno je da će svaki glas biti zaista važan, odnosno da je preduslov uspeha da se svi antivučićevi glasovi pretoče u mandate. Podjednako važno će biti da se unutar tog bloka što dublje zakopaju sekire, da se uspostavi međusobno razumevanje i poverenje kako bi se iskoristili svi potencijali. Treba imati u vidu da izbori nisu samo izborni dan, već da će se borba za izborne uslove i odbranu eventualne pobede voditi pre i posle izbora, u institucijama ali i na ulicama i trgovima, a to znači ne samo da će svaki glas biti važan, već i da će biti potrebne odlučnost i spremnost velikog broja ljudi da brane izborni rezultat.
