Koliko god se učesnici trudili da pokažu suprotno, sve ukazuje da se ni posle izbora u Mionici, Negotinu i Sečnju 30. novembra, nije desilo ništa što bi pomerilo pat-poziciju u kojoj se nalaze vlast i njeni protivnici, studenti i opozicione stranke.
Činjenica da su naprednjaci zadržali kontrolu nad sva tri svoja „tvrda bastiona“ nije dokaz za propagandnu tezu o „propasti obojene revolucije“. Naprotiv: podaci ukazuju na pad podrške strankama vlasti, s jedne strane, ali i na povećanu motivaciju za učešće na izborima i jačanje snage protivnika vlasti, s druge strane. Drugim rečima, čak i kada se na – i dalje gotovo svakodnevnim – protestima širom Srbije ne okupi više onako mnogo ljudi kao u prvim mesecima pobune, to ne znači da je antirežimsko raspoloženje splasnulo.
Pre bi se reklo da ljudi više ne žele da se troše na pojedinačne akcije čiji direktan ishod nije promena, već se čuvaju za situacije koje obećavaju „konačni obračun“. Život u Srbiji odavno je obeležen nepravdom, a novi razlozi za zahtevanje promena stižu svakodnevno. I sve su jači: toliko, da je najava Bogoljuba Karića o ponovnom početku rada BK TV, saopštena usred bujanja straha od sankcija, nestašice goriva i deviza, delovala kao poslednji nedostajući argument za zaključak o potpunom povratku u devedesete. Bolju ilustraciju nalaza istraživača da većina građana sada veruje da Srbija ne ide u dobrom pravcu – što je, kako objašnjavaju, najbolji indikator spremnosti društva za promene – teško je i zamisliti.
„Totalni rat među blokaderima“
Na antivladinom polu još uvek se veruje da su izbori način na koji bi se odavno preduga kriza mogla okončati, bez obzira na, recimo, ishod junskih izbora u Zaječaru, gde sudska odluka koja nalaže raspisivanje novog glasanja još uvek nije realizovana. I bez obzira na količinu organizovanog nasilja i potpuno slepilo policije za napade na izborne posmatrače novembarskih izbora u tri opštine, zbog čega je Proglas postavio pitanje: da li nam Vučić poručuje da neće mirno otići s vlasti?
Radi se mnogo i na sprečavanju organizovanja takvog testa: u toku je intenzivno gaženje pravosuđa, nastavljaju se akcije koje najavljuju satiranje medija koji nisu pod kontrolom vlasti, ali i brutalna osveta neposlušnim. Nema, pritom, ni trunke brige o javnom interesu: žrtvuju se čitave škole, naročito one koje su imale status posebno dobrih, razaraju se univerziteti (sada je na tapetu DUNP). O kaznama za pojedince ne vredi ni govoriti, niti ih je moguće prebrojati.
Fokus je jasan – forsirati podele i onemogućiti stvaranje jedinstvenog fronta, za kojim, prema istraživanjima, odavno vapi opoziciono orijentisana javnost
U situaciji kolapsa spoljne politike oslanjanja na „četiri stuba“ i posledica koje iz tog debakla slede, vlast uostalom, nema mnogo manevarskog prostora: svoj rejting ne može da ojača, pa joj ostaje samo da pokuša da oslabi protivnike.
Fokus je jasan – forsirati podele i onemogućiti stvaranje jedinstvenog fronta, za kojim, prema istraživanjima, odavno vapi opoziciono orijentisana javnost. I na čiju opravdanost ukazuju rezultati lokalnih izbora u Kosjeriću, Zaječaru, Mionici, Negotinu i Sečnju, gde su testirani različiti oblici saradnje studenata i opozicije, kako u formiranju izbornih listi, tako i u organizaciji kontrole izbornog procesa. Pozitivna iskustva sa lokala, međutim, nisu dovela do približavanja aktera na republičkom nivou. Nema čak ni najminimalnijeg pokazivanja svesti o postojanju zajedničkog interesa, u vidu postizanja dogovora o nenapadanju, ali to za oslabljenu vlast nije dovoljno.
„Totalni rat među blokaderima“ zato je odavno jedna od najčešćih fraza u naslovima provladinih tabloida. Posebno se insistira na navodnom „ratu“ između studenata i opozicije, koji se, u preovlađujućem nedostatku izjava samih studenata i opozicionara, najčešće „dokazuje“ prenošenjem sadržaja društvenih mreža.
Motivacija njihovih autora nebitna je: od koristi su i botovi, čiji god da su, ali i ljudi koji često ne kriju ime, ali kriju namere, iako postoje indicije da se upornim kritikovanjem opozicije sitnošićardžijski „preporučuju“ za studentsku listu. I suprotno – da neprekidnim fokusiranjem na studentske greške, zapravo, zastupaju stranačke interese, a ne javni interes. Ima, svakako, u toj opštoj halabuci i iskrenog besa i očaja ljudi koji žele promene, ali se plaše da ih određeni potezi nepotrebno otežavaju i odlažu.
Kampanju ubeđivanja javnosti da je „blokaderski pokret pukao“ posebno efikasno rasplamsalo je poslednje ograđivanje studenata, čija su meta bili Anketna komisija, sa akcentom na profesora Pravnog fakulteta Tanasija Marinkovića, Pobunjeni univerzitet, novosadski advokat Srđan Kovačević, reditelj Stevan Filipović, aktivisti iz Sviće, Bravo, Mladi borba i standardno – političke stranke. Svi oni optuženi su za destruktivno delovanje i pokušaje da kooptiraju studentski pokret.
Ko je neprijatelj
Potpuno je normalno i odavno je jasno da studenti nisu monolitni, ali su do sada, uprkos širokom spektru različitih stavova koji ih karakterišu, uvek nalazili zajedničku nit koja ih povezuje i uz koju su uspeli da osvoje srca i podršku ogromnog broja ljudi. Ovoga puta se i spolja videlo da nisu svi među njima oduševljeni još jednim u nizu ograđivanja. Saopštenje centralnog naloga „Studenti u blokadi“ nisu podelili svi fakulteti, naročito novosadski, ali i nekoliko velikih, beogradskih, a vrlo brzo posle oštre „presude“ dokazanim borcima protiv naprednjačke vlasti, novosadski fakulteti oglasili su se stavom da je „neprijatelj jedan“ te da je ono od čega se ograđuju „kriminal, korupcija i nenormalno stanje u našoj zemlji i svi akteri koji su do njega doveli“.
Usledio je tekst „Izlazak iz Matriksa“ Stevana Filipovića, objavljen na našem portalu, zbog koga je, posle linča na društvenim mrežama, odlučio da se povuče iz aktivizma. Kritike koje je izneo na račun funkcionisanja studentskih plenuma, naročito u slučaju poslednjeg ograđivanja ali i stava prema lustraciji, nije, u očima dobrog dela studenata i njima naklonjene javnosti, „oprala“ ni njegova ocena da upravo studentska lista predstavlja „tračak optimizma“ (bilo je, doduše, i naloga fakulteta koji su pozivali na čitanje teksta). Ukupno gledano – nervoza je prevelika, tolerancije nema.
Ograđivanje od proevropskih aktera pravda se tezom da je Srbija većinski desno i proruski orijentisana, ali podaci sa izbora nude drugačije pouke onima koji računaju na podršku protivnika SNS
Posledice bure izazvane najnovijim ograđivanjem, ali i nabujalim spekulacijama o tome ko je „izbušio pokret“ i pod čijim uticajem su pojedini fakulteti (naglasak je obično na beogradskim) studenti pokušavaju da reše iza zatvorenih vrata, kao i do sada. A da su naučili neke lekcije, važne za novu fazu političke borbe u koju su ušli, pokazali su promenom teme u vidu poziva za okupljanje u celoj Srbiji 28. decembra, za kada su, kako je do sada saopšteno, zakazali potpisivanje peticije za raspisivanje izbora.
Nema, pritom, sumnje da im je jasno da peticija nije pritisak koji bi vlast mogao naterati da raspiše izbore ako sama ne misli da joj je to od koristi, a za sada ne misli. Sve ukazuje da je reč o terenskoj kampanji sa ciljem animiranja građana, skupljanja sigurnih glasova, izbornih kontrolora i aktivista spremnih na druge vidove saradnje. I pokazivanja snage i brojnosti, naravno.
Sve to ne rešava druge teme koje prete širenjem pukotina u pokretu koji pokušava da pomiri različite ideologije i izbegne stvaranje lidera. Nemoguće je, recimo, ne primetiti da su sva dosadašnja ograđivanja bila usmerena ka ličnostima i organizacijama proevropske orijentacije. Antievropskih/proruskih aktera nema na spisku „prozvanih“ od centralnog studentskog naloga, iako je bilo dosta javnih žalbi građana da im ponašanje pojedinih ličnosti takvog usmerenja predstavlja prepreku za dalje učešće u protestima.
Taj upadljivo jednostrani pristup pokreta koji pledira na vrednosnu neutralnost obično se pravda pragmatizom zasnovanim na opšteprihvaćenoj tezi da je Srbija većinski desno i proruski orijentisana.
Izborne činjenice
Podaci iz poslednjih nekoliko izbornih ciklusa, međutim, nude drugačije pouke za političke aktere koji, prevashodno, računaju na podršku protivnika SNS. Recimo, na predsedničkim izborima 2017, na jasno proevropskoj strani među predsedničkim kandidatima bili su Saša Janković sa 16,63 i Nenad Čanak sa 1,14 posto (17,77 posto ukupno), dok su na (donekle uslovno) drugoj strani, Vuk Jeremić, Boško Obradović, Saša Radulović, Milan Stamatović, Aleksandar Popović i Miroslav Parović ukupno osvojili 12,06 posto glasova. Još 4,56 posto dobio je Vojislav Šešelj, na čije simpatizere studenti teško da mogu da računaju, a „satirični“ kandidat koga je teško klasifikovati, Luka Maksimović („Beli Preletačević“) imao je 9,59 posto glasova.
Na izborima 2022, Zdravko Ponoš imao je 18,39 posto, a Biljana Stojković 3,22 posto, što je ukupno 21,61 posto za proevropske kandidate, dok su na drugoj strani, Miloš Jovanović, Boško Obradović, Branka Stamenković i Miša Vacić ukupno osvojili 13,2 posto. Na parlamentarnim izborima te godine proevropske koalicije Ujedinjeni i Moramo osvojile su 18,93 posto, a koalicije NADA, Dveri-POKS i Zavetnici ukupno 13,82 posto glasova.
Sudeći prema dosadašnjim rezultatima, nema argumenata za davanje prioriteta antievropskim stavovima, uz stalno očekivanje da će proevropski orijentisani birači imati za to razumevanja
Naravno da su za promenu neophodni i dosadašnji apstinenti, novi glasači, bivši glasači vlasti…ali i dalje, sudeći prema dosadašnjim rezultatima, nema argumenata za davanje prioriteta antievropskim stavovima, uz stalno očekivanje da će proevropski orijentisani birači imati za to razumevanja.
Ukratko: u sve gorim izbornim uslovima, za pobedu je potrebno objedinjavanje svih raspoloživih snaga, a ne ograđivanje i ponižavanje bilo koga. I nije, pritom, reč samo o glasovima u samom izbornom danu, već o mnogim drugim delovima procesa – od razgovora sa građanima, naročito onim „neutralnim“ i uplašenim, preko kontrole izbora, do diplomatskih aktivnosti, u kojima je, recimo, opozicija poslednjih meseci postigla ozbiljne uspehe.
Famozna „jedna lista“ sada deluje nemoguće, uprkos racionalnim razlozima („Da su kolone dobre, i Vučić bi ih imao“, reče analitičar Zoran Panović). Istraživači kažu da ni dve nisu problem, naprotiv: prema letošnjem istraživanju agencije Sprint Insajt, recimo, ako bi se naprednjacima suprotstavila samo studentska lista, ona bi pobedila sa 54,8 posto glasova (vlast bi imala 42,1 posto), ali bi razlika bila još veća ako bi osim studentske, postojala i jedinstvena opoziciona lista. Te dve liste ukupno bi dobile 56,1 a vlast 41,4 odsto glasova.
Jasno je i da tu problem nije samo što ni opozicija ne deluje spremno za formiranje zajedničke kolone: konačan broj svakako će bitno uvećati pojava satelita vlasti u obliku „opozicionih lista“. Rešenje bi moglo biti u nekom obliku dogovora sa studentima, koji bi, u opštem interesu, „verifikovali“ pravu opoziciju i svog budućeg potencijalnog koalicionog partnera u novoj Vladi Srbije. Ali dogovora nema – kao da se, ponovo, ne bira nova vlast, već nova opozicija.
