Vladavina naroda se još nigde nije dogodila u pravom smislu čak ni onda kada su se u antičkoj Grčkoj žitelji polisa okupljali na agori da bi raspravljali i odlučivali o važnim pitanjima. Kod kuće su ih čekali robovi, neslobodni, smatrani nižim bićima. Ideja demokratije ipak se probijala i kroz vekove postala ne idealan, ali najbolji mogući okvir upravljanja ljudskom zajednicom. A u demokratiji su mogućnost izbora, opredeljivanja, slobodno izražavanje stavova, elementarni instrumentarij brige za opšte dobro.
Dogodi se, međutim, da životni tokovi, loše procene i greške, stvore okolnost u kojoj demokratija postaje privid, njeni se mehanizmi zloupotrebljavaju i ne ostvaruju interese svih, već pojedinca i njemu lojalne grupe. Srbija je očigledno u takvom stanju i nije uteha što to nije prvi put.
Samovolja nekolicine
Više od godine traju protesti, ljudi su na ulicama, trgovima, putevima; studenti, đaci, radnici, građani. Nisu zadovoljni, žele promene, neće autoritarnu, koruptivnu, sebičnu vlast. Što je više kritikovan, razobličen, režim se rigidnim, nasilnim sredstvima samoobnavlja, udaljavajući se na dnevnom nivou od načela Ustava i zakona, od civilizacijskih vrednosti, demokratije, Evrope, sopstvenog naroda i njegove budućnosti. Umišljenost vladara da on najbolje zna šta je dobro za državu, narod, sudbinu zemlje, neminovno dovodi do stava da su svi koji misle drugačije i imaju primedbe, različite ideje i predloge, protivnici, neprijatelji, strani plaćenici, teroristi obojene revolucije. Režim hoće da neometano sam ruši i gradi, investira, prodaje, poklanja, ustupa ono što je zajedničko, da se zadužuje, a da nikome ne polaže račune. Zato se podilazi istomišljenicima koji kliču vođi, ali ni to nije dovoljno. Aleksandru Vučiću treba njegovo sudstvo, tužioci, advokati, njegovi univerziteti, škole, novinari, mediji, udruženja, njegova policija, vojska i paravojska. I ima ih. „Da ovčica koja ne zanese svoje runo u grm pokraj puta.“
Što je više kritikovan, razobličen, režim se rigidnim, nasilnim sredstvima samoobnavlja, udaljavajući se na dnevnom nivou od načela Ustava i zakona, od civilizacijskih vrednosti, demokratije, Evrope, sopstvenog naroda i njegove budućnosti
Režim hoće da ima i svoju naftnu industriju, ali ne može, jer je ona od prethodnika u bescenje ustupljena „bratskoj“ Rusiji, koja će da nam sačuva Kosovo. Kad imaju oni, imamo i mi, rezon je koji i aktuelna vlast zastupa, pa smo sada energetski zgnječeni između dva velika Vučićeva prijatelja, Putina i Trampa. To je ta nezavisna, suverena politika kojom smo infantilno ugurani između čekića i nakovnja, dok nam evropske institucije predočavaju da nismo dovoljno na putu reformi, da nam nedostaje vladavina prava i da smo se suviše poistovetili sa interesima Rusije i Kine.
Sa druge strane, valjda od prevelike želje da bude drugačije, neutemeljene opaske o režimu sklonom padu, o njegovoj uzdrmanosti i terminalnom stanju. Samo u poslednjoj godini, u periodu najvećih protesta, Vučić je imenovao Đuru Macuta za premijera, Dejana Vuka Stankovića za ministra obrazovanja, Borisa Bratinu za ministra informisanja i telekomunikacija, a Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta. Posle rušenja u Hercegovačkoj, bez sudskog epiloga, nastavljena je izgradnja Beograda na vodi koji metastazira obalama Save i uskoro Dunava, srušeni su stari most i Hotel Jugoslavija uprkos masovnom protivljenju građana. Ekspo napreduje, a uskoro će i američki hotel na mestu Generalštaba. Da li to pokazuje slabost vlasti? Sve to jesu indikatori autoritarizma i nepoštovanja volje građana, to jeste udaljavanje od demokratije, ponekad možda i nervozno demonstriranje moći režima, ali teško da je dokaz njegove sklonosti padu. Na nedavnim lokalnim izborima režim je ipak pobedio.
Od vrline do mane
Promene su, dakle, nužne. Radimo li dovoljno na tome i da li na pravi način?
Zahtev za prevremene izbore ponovo je viđen kao pravo rešenje, ali su ga ovoga puta oponenti režimu ugurali u ruke studenata nemajući jasnu predstavu kako će to na kraju biti izvedeno, a još manje koja je njihova uloga, sem da podržavaju i čekaju. Studenti su u početku bili glas pobune, protesta, zahtevali pravdu, nisu hteli da budu u pravom smislu politički akteri, ali su to u međuvremenu postali. Zahtev za izbore je nedvosmisleno politički gest, a politika je ozbiljna stvar, ona podrazumeva odgovornost, a odgovornost ne može da bude anonimna. U teoriji, a odavno i u praksi, politika podrazumeva vladavinu, interes i javnost. Depersonalizovanost, koja je studentskom pokretu u početku bila vrlina, sada postaje mana. Republikansko uređenje se zapravo najviše zasniva na javnosti.
Da li je ozbiljno, odgovorno, realno, zaricati se unapred da ćemo podržati studentsku listu „ma ko bio na njoj“? Stav da ako se studentska lista saopšti sada, može da podstakne lavinu satanizovanja onih koji su na listi, od strane režima, otvara mnoga pitanja. Zar je bolje da se satanizovanje iz svih režimskih oružja dogodi neposredno pred izbore kada neće biti vremena da argumentovano odgovore ni oni koji su satanizovani ni oni koji su ih predložili? Po kom rezonu studenti najbolje znaju koje su ličnosti spasonosne za Srbiju? Zašto se razmišlja samo o reakcijama režima na potencijalnu listu, zar građani koji žele promene nemaju pravo da se u javnoj komunikaciji o njoj izjasne nego se od njih očekuje blanko podrška? Kakve to veze ima sa demokratijom?
Režim hoće da neometano sam ruši i gradi, investira, prodaje, poklanja, ustupa ono što je zajedničko, da se zadužuje, a da nikome ne polaže račune. Zato se podilazi istomišljenicima koji kliču vođi
Ako pristanemo na to da će tajanstvenu listu ispuniti imena ličnosti koje su toliko neupitne pa se njima pruža apsolutno poverenje jer su stručni, nezavisni, nepotkupljivi, zašto im se dodeljuje privremeni status, da onda oni raspišu prave, poštene izbore? Ne mogu posle prevremenih izbora odmah da idu novi izbori. Za to je potrebno najmanje godinu, a verovatnije dve godine. Ako imena studentske liste budu toliko fantastična, moguće je da oni posle njih budu slabiji kandidati, a takođe je moguće da privremeni vladaoci ne pokažu snalažljivost, razočaraju javnost i eto prilike da se sadašnji vladaoci vrate na velika vrata. Da li o tome iko razmišlja? Svaka čast studentima, oni su mnogo uradili, ali ako su njihovi plenumi najveći dometi učenja demokratije, kako se govori, zašto je ta vrsta komunikacije rezervisana samo za njih i ne proširi se na celo društvo?
Pred samu Novu godinu studenti će skupljati potpise za peticiju o raspisivanju izbora i organizovati veliki skup. Bio je 15. mart, pa 28. jun, sada će 28. decembar. U međuvremenu bezbrojna okupljanja, protesti, blokade, sukobi, neprimerene reakcije policije, o maskiranim huliganima da ne govorimo. Šta je argument da će Vučić koji donosi sve odluke sada da poklekne? Ako ne, onda generalni štrajk, da sve stane. Generalni štrajk u okolnostima kada su sindikati devastirani, a režimsko biračko telo svakodnevno privilegovano? Uostalom, za Vučića ništa neće da stane; on će imati grejanje, prevoz, hranu i muziku iz Ćacilenda.
Odbacivanje iluzija je nužno. Jedne liste neće biti. Neka studenti naprave svoju, ali što pre i javno. Opozicione stranke moraju na izbore, to im je dužnost. Pa ako ne sa jednom, onda sa dve liste. Valjda ne treba govoriti šta ako u zbiru imaju preko polovine glasova. Nema garancije za promene, ali može da bude početak. To je mogući put iz ćorsokaka i vraćanje na put demokratije, ako nam naivnost i puka želja za promenama nisu jedini aduti.
