Iako nikom nije baš užitak da u svojstvu okrivljenog daje iskaz pred tužilaštvom, teško da smo ikada imali prilike da vidimo nedostojanstvenije i blamantnije vladanje u takvoj prilici od onoga koje je demonstrirao večiti ministar za sve i svašta (valjda samo nije bio za zaštitu pčela), a aktuelni za kulturu Nikola Selaković. Prvo je bežao po okolini i sakrivao se u opskurnim televizijskim studijima iz kojih je poručivao da ima „preča posla“, onda je sedeo ispred suda nakon radnog vremena i pokušavao da se psihički privikne na zgradu u kojoj će biti saslušan, a na kraju je samo nedostajalo da počne da se valja i udara nogama i rukama o pločnik ispred Javnog tužilaštva za organizovani kriminal (JTOK), dok je uz podtekst „to je nepravda“ ispaljivao najprimitivnije i najnebuloznije uvrede na račun tužilaštva, ali i vapaj „Vučiću, ne daj me“.
Recimo, za tužilaštvo na čijem čelu se nalazi njegov lični izbor iz 2016. Mladen Nenadić (izabran je u vreme kada je Selaković bio ministar pravde, ali i član Državnog veća tužioca) rekao je da se radi o „blokaderskoj bandi koja pokušava da na nezakonit način, krijući se iza nadležnosti, ruši vlast“ i da su „autoimuno oboljenje“ koje razara demokratsko u našem društvu – pri čemu je izgleda mislio na samog sebe. Ali da se ne bismo dosetili da je za naprednjačkog ministra demokratija kada mu pravosuđe da blanko dozvolu da krši zakon (a i spomenike kulture) kad hoće i koliko god hoće, priču je podigao na „viši nivo“ i u nju umešao Vučića koji već ima dozvolu da ruši šta hoće i kad hoće, od Ustava do energetskog sistema. Pa je, samo njemu razumljivom dedukcijom, zaključio: „On je njima glavna prepreka, i sve što rade, rade kako bi na kraju pogodili njega. I samo to što sam ja pozvan, jasno pokazuje da je njihov pravi cilj Aleksandar Vučić.“
Da li je moguće da je veliki Srbin koji se venčao u narodnoj nošnji, i gotovo zaplakao kada je ugledao da se koriste tastature bez slova č, ž, lj i koji je najavio da će država otkupljivati isključivo knjige na ćirilici, spreman da rasproda ili čak pokloni i delove sopstvene zemlje
Nacija je ostala zatečena i otvorena je debata – a šta je to Selaković tačno hteo da nam kaže? Da li da je on nešto najvrednije što Vučić ima, pa predsednik doživljava neizdrživu bol kada ga „pogode“ njegovim saslušanjem ili je to priznanje da je krivična dela u vezi s kojima je saslušavan izvršio po nalogu Vučića? Bar je bio daleko jasniji kada je zaurlao na sve pravosudne organe koji žive u iluziji da kao treća grana vlasti imaju prava da procesuiraju pripadnike izvršne vlasti, rečima: „Oni bi mene da gone, ja ću njih goniti, ja ću ih tužiti!“ Novinari, nažalost, nisu dobili priliku da mu postave pitanje kome će ih tačno tužiti (Zagorki Dolovac, Vučiću, supruzi, Evropskom sudu za ljudska prava ili privatnom naprednjačkom tužiocu Nenadu Stefanoviću), jer je odgovarao samo na pitanja Informera u stilu – jesu li oni ološ i blokaderska banda, da oni su ološ i blokaderska kriminalna banda. A onda je, nakon saslušanja, poentirao: „Danas sam pokazao koliko su im ruke u prljavim poslovima, i to do ramena“.
Čije su ruke u medu i korupciji
Gde su čije ruke je izgleda Selakovićeva omiljena fraza kada ga neko uhvati u nezakonitim radnjama. Patentirao ju je još 2014. kada je Agencija za borbu protiv korupcije zatražila od Vlade njegovo razrešenje zbog sukoba interesa (kao član Državnog veća tužilaca glasao da se njegov specijalni savetnik Radomir Ilić izabere na funkciju zamenika javnog tužioca, a kao član Visokog saveta sudstva, da se njegova savetnica Mirjana Mihajlović imenuje za sudiju) i kršenja Zakona o Agenciji. Tom prilikom je izjavio da poštuje zakone svoje države i dodao: „I poštovaću svaku zakonitu odluku njenih organa. Ali ne volim kada mi pridike o zakonitosti drže oni kojima su ruke duboko u medu. Oni kod kojih se zakon može primenjivati na ovakav ili onakav način, oni koji zakon retko kada primenjuju dosledno, a naročito onda kada je morao da bude primenjen.“
Na ovu vrstu odbrane se tadašnja direktorka Agencije (danas je sudija Ustavnog suda) Tatjana Đurkić Babović samo nasmejala i rekla da tako paušalno izneta ocena „ne može da diskvalifikuje donosioca odluke“, i ostala pri svom – Selaković mora da ode sa funkcije. Nije, naprednjaci su shvatili da im ta nezavisna kontrolna tela baš smetaju i onemogućavaju da krše zakon, pa su odlučili da ih ignorišu dok na njihovo čelo ne dovedu podobnike, a Vučić je u svom stilu dao doprinos pravnoj državi: „Ja da smenim Nikolu Selakovića? Neću! Zašto da ga smenim? Zato što na tome insistira Miroslav Mišković. Evo, ja vas obaveštavam da Miroslav Mišković insistira na tome. Neće on da određuje ko će da bude u Vladi. Sve dok mogu, to ću biti ja.“
Pa, 11 godina kasnije i dalje odlučuje on, na čelu kontrolnih tela su njegovi ljudi, Ustavni sud je dao svim naprednjacima blanko dozvolu za kršenje Ustava i zakona, a upravo je u toku akcija da se ukinu tužilaštva koja žive u zabludi da se zakon može primenjivati mimo želja i interesa režima. Vučić ovog puta ne pominje želje Miškovića, ali zna da „Nikola nije ukrao nijedan dinar“, što kao odbrana nema blage veze sa onim što mu JTOK stavlja na teret – krivična dela zloupotreba službenog položaja i falsifikovanje službene isprave. I što je bitnije, zna (samo tvrdi da neće da nam kaže, ali mu se nekako omakne) da su „svi iz tog tužilaštva bili aktivni blokaderi na demonstracijama“ i da kao takvi otpadnici gone Nikolu „zbog politike“. Verovatno misli na onu politiku koju je Selaković upotrebljavao dok je naprednjacima pomagao da urone ruke i u med i u korupciju da bi sa Generalštaba skinuli zaštitu i poklonili ga sa pola centra grada Trampovim rođacima da bi se na tuđoj zemlji i tuđem administrativnom centru igrali graditelja.
Vučić ovog puta ne pominje želje Miškovića, ali zna da „Nikola nije ukrao nijedan dinar“, što nema veze sa onim što mu JTOK stavlja na teret – krivična dela zloupotreba službenog položaja i falsifikovanje službene isprave
A ko je u toj priči Nikola Selaković? Da li je moguće da veliki Srbin koji se venčao u opančićima i narodnoj nošnji, koji je gotovo zaplakao kada je ugledao da se koriste tastature na kojima nema slova poput č, ž, lj i koji je najavio da će država za potrebe biblioteka otkupljivati isključivo knjige na ćirilici, preko noći zaboravio na svoje tradicionalne vrednosti i nacionalni interes (on podrazumeva čuvanje nacionalne baštine) i postao samo dobri vojnik partije, spreman da rasproda ili čak pokloni i delove sopstvene zemlje? I da je u tome toliko zastranio da je Estelu Radonjić Živkov, konzervatorku i bivšu zamenicu direktora u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture nazvao „ustašom“ jer je radila svoj posao – čuvala srpski spomenik kulture. I kako se to uklapa u Selakovića koji je svojevremeno kao asistent na Pravnom fakultetu u Beogradu, tokom predavanja, studentkinji bacio flašicu vode zato što se radilo o hrvatskom brendu Jana? Tada je rekao da je to učinio da bi ukazao kako svako može da pomogne Srbiji tako što će kupovati domaće proizvode, a onda je promenio izjavu i to nazvao „estradizacijom“, uz novo objašnjenje: „Zaključio sam predavanje jednim paradoksom. Ispričao sam studentima da su pre 70 godina Srbe bacali u jamu, a da danas Srbi piju vodu ‘jamnicu’. Na osnovu toga, iskonstruisana je notorna laž o bacanju flaše u kantu.“
Nek se samo sete kako im je bilo dok su kulturu vodili Đilas, Šolak, Marinika, Ješić i ostali separatisti u pokušaju sa severa naše otadžbine
Nikola Selaković
Pa, ima još tog Selakovića, vidi se u imenovanju ekstremnog desničara i nekadašnjeg vođe paravojne formacije Beli orlovi Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu. Bilo ga je i kada su zaposleni u kulturi protestovali ispred njegove kancelarije, a on im iz Ćacilenda poručivao: „Nek se samo sete kako im je bilo dok su kulturu vodili Đilas, Šolak, Marinika, Ješić i ostali separatisti u pokušaju sa severa naše otadžbine.“ Valjda je normalno da pravi Srbin, član SRS-a od svog punoletstva mrzi sve građane druge nacionalnosti, pa i Srbe ako su rođeni s pogrešne strane Save. Baš kao što je normalno da radikal koji je stasao do naprednjaka udari u žestoku dreku „zbog napada“ u kom mu je po pisanju tabloida slomljen nos i to od jačine psovke koju mu je uputio jedan građanin.
Ali taj građanin je momentalno dobio 48 sati pritvora, a Selaković nije dobio ni packu zbog blaćenja i podrivanja nezavisnosti pravosuđa.
