Iako je trebalo da „Mrdićevi zakoni“ budu samo pokazna vežba zastrašivanja za tužioce koji su poverovali da im Ustav zbilja garantuje samostalnost, situacija je izmakla kontroli kada je predsednik odlučio da ih „u inat“ potpiše. Na njegovu iracionalnu umišljenost, usledio je očekivan odgovor EU – neće moći, bar ne o našem trošku i bar ne dok ste i dalje zvanični kandidati za pristupanje. A neprijatni zadatak da lično primi međunarodne packe je dodeljen ministru pravosuđa Nenadu Vujiću.
Njega su, a ne predsednika, momentalno odaslali u Brisel na očigledno više nego neprijatni razgovor sa komesarom za pravosuđe EU Majklom Mekgratom, što bi na prvi pogled delovalo kako prevelik izazov za jednog ministarčića, da nismo imali prilike da vidimo njegov ozbiljan doprinos pravnoj državi i dokaze da je na „pravoj strani“. Recimo, ne samo da je odobrio praksu tužilaštva da se svako ko protestuje na ulici uhapsi pod optužbom za rušenje ustavnog poretka, već je dao i precizne instrukcije zašto bi to morali da rade mnogo češće. Pozivajući se na elemente iz Krivičnog zakona objasnio je da „ti elementi govore o tome da vi sejete strah, unosite nemir među stanovništvo, napadate institucije, a to su obeležja terorizma“ i potkrepio to primerom – „brutalanim“ napadom na zgradu Javnog tužilaštva u Valjevu. Taj deo je video i za njega je od tužilaštva tražio gonjenje za terorizam, a očito mu je promakao onaj u kom je policija u tom istom gradu masakrirala sve. Pritom se još pre Mrdića dosetio da svojim saborcima pruži zakonsku podršku za sav teror koji sprovode nad onima koji ne gledaju Informer i ne kliču „Aco, Srbine“, pa je predložio izmenu Krivičnog zakonika po kome bi se svi koji blokiraju ulice mimo državnih projekata poput Ćacilenda, slali na robiju. I objasnio: „Uvodimo novo delo koje je sama blokada, izlazak na saobraćajnice itd. Niko se ne šalje direktno u zatvor, nego postoji sudski postupak koji se vodi, a nakon njega se izriče zatvor do godinu dana.“
Pred Vujićem se našao još jedan neprijatan zadatak nakon sastanka u Briselu – da zatraži od Visokog saveta tužilaštva da produži mandat tužiocima u TOK-u i da kadrovima koje bi SNS najradije izbrisao, omogući da nastave rad
Njegov zakon ipak nije prošao iako je tvrdio da je zasnovan na Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima u kojoj je garantovana sloboda kretanja. Mrdićevi jesu iako nisu zasnovani ni na čemu sem želji da se tužilaštvu zabrani da hapsi kriminalce iz njihovih redova, ali se to nije odrazilo na Vujićevu sujetu. Svim srcem ih je podržao uz ocenu da se radi o „finom podešavanju“ kakvo upravo Venecijanska komisija podstiče, što bismo morali da mu verujemo na reč jer je odbio na uoči njihovog donošenja pita tu istu komisiju da li je baš precizno preneo njihovo mišljenje.
A kad se već našao u situaciji da umesto Jovanova, Brnabićke i Vučića (najglasnijih fanova novog zakona) brani njegovo donošenje u Briselu, ponovo se poslužio slobodnim tumačenjem – šta evropski zvaničnici zbilja misle a nisu stigli da nam kažu. Iako je bio dogovor da nakon sastanka sa Mekgratom nijedna strana ne daje izjave, Vujić je građanima Srbije (preciznije, biračkom telu SNS-a jer samo ono u to može da poveruje) saopštio da je zahvalan EU na podršci koju daje aktuelnom režimu zbog „jače nezavisnosti, samostalnosti, odgovornosti i efikasnosti pravosudnog sistema“.
Da nije, ne bismo imali priliku da čujemo nikada bržu reakciju od do sada preterano tolerantne Evropske komisije kada su u pitanju gaženja ljudskih prava u Srbiji. Samo par sati nakon Vujićeve lovačke priče EK je izdala oštro i od diplomatske uvijenosti lišeno upozorenje – nađite način i momentalno povucite zakone jer je načinjen „ozbiljan korak unazad na putu Srbije ka pristupanju Evropskoj uniji i potkopavaju ranije preuzete obaveze i ostvareni napredak“. Uz dodatak: „Revizije moraju poštovati transparentan i inkluzivan proces konsultacija sa svim relevantnim akterima, uključujući Evropsku komisiju i Venecijansku komisiju.“
I gle čuda, Vujić je ovog puta zbilja čuo tačno ono što mu govore. Bez zadrške je pohitao da reši pitanje Tužilaštva za organizovani kriminal i da ga spase od predstojećeg gubitka 11 tužilaca, iako je do sada bio jedan od najglasnijih zagovornika njegovog disciplinovanja i stavljanja pod kontrolu glavnog javnog tužioca i lojaliste Nenada Stefanovića. Uz opravdanje da bi TOK trebalo da bude „deo sistema“ i kritiku da je neefikasno radio posao (teško da je imao u vidu da je optužnica protiv samo tri ministra nedovoljno i da su bili u obavezi i da preispitaju ulogu Siniše Malog), ministar pravosuđa je čak pretio i međunarodnom arbitražom u kojoj bi se analizirala potrošena sredstva i ostvareni rezultati, ali je od toga odustao u hodu. Možda mu se nije dopalo to što mu je još u decembru šef Delegacije EU u Srbiji Andreas fon Bekerat objasnio da u Izveštaju EK lepo piše da se od Srbije traži smanjenje političkog i neprimerenih uticaja na pravosuđe i da se „preporučuje jačanje mandata Tužilaštva za organizovani kriminal“, a možda se i ponadao da će Mrdićevi zakoni odraditi posao i bez upliva EU.
U januaru 2024. Državna revizorska institucija je zatražila njegovo razrešenje sa tadašnje funkcije direktora Pravosudne akademije jer je ustanovila finansijske nepravilnosti koje je i pored upozorenja ponavljao tokom četiri godine
Nisu, i pred Vujićem se našao još jedan neprijatan zadatak nakon sastanka u Briselu – da zatraži od Visokog saveta tužilaštva da produži mandat tužiocima u TOK-u i da kadrovima koje bi SNS najradije izbrisao, omogući da nastave rad. Pritom je molbu uputio telu čiji je član po funkciji, a koje je tužio Ustavnom sudu jer nije sprovelo odluku o ponavljanju izbora za članove VST, mada je nejasno da li se samo uplašio da predsednik Ustavnog suda Vladan Petrov nije stigao da od silnog gostovanja po tabloidima primeti tu informaciju ili je želeo da navodnom pritužbom javno izogovara svoje kolege. Ali da bi blamaža po njega bila još veća, morao je da zatraži saradnju i od predsednika VST-a Branka Stamenkovića, iako ga je nekoliko dana ranije tužio Posebnom odeljenju za suzbijanje korupcije zbog izvršenja krivičnog dela „nesavestan rad u službi“. Naravno, pravdao se da je to njegova ideja a ne stav EK i da je kao odgovorni ministar unapred dao direktive da se predupredi kriza, ali je činjenica da VST ne samo da zna šta mu valja činiti, već ima i mandat do aprila da bira ili upućuje tužioce.
Reklo bi se da nije baš fer da toliko poniženja padne samo na jednog čoveka, ali se svojom biografijom kvalifikovao baš za takve zadatke. I to ne samo jer je bio jedan od visokih funkcionera koji je Božić kao porodični praznik proslavio na Informeru u krugu najbliže porodice i uz pesmu osuđenog ubice Dragana Ašanina Aške, već i zbog svoje ne baš čiste biografije. Recimo, u januaru 2024. Državna revizorska institucija je zatražila njegovo razrešenje sa tadašnje funkcije direktora Pravosudne akademije jer je ustanovila finansijske nepravilnosti koje je i pored upozorenja ponavljao tokom četiri godine, ali je ostao na funkciji do aprila kada je vlast procenila da se u njemu krije pogodan materijal za visoku državnu funkciju. Tada je imenovan za ministra pravosuđa, a on se odmah odužio – na kritiku struke da Vučić ne sme da se meša u predmete i prejudicira nečiju krivicu, uzvratio da i te kako sme jer je „na izborima osvojio dva miliona glasova“.
Još pre Mrdića se dosetio da svojim saborcima pruži zakonsku podršku za sav teror koji sprovode nad onima koji ne gledaju Informer i ne kliču „Aco, Srbine“, pa je predložio izmenu Krivičnog zakonika po kome bi se svi koji blokiraju ulice mimo državnih projekata poput Ćacilenda, slali na robiju
Ne bi se reklo da taj komentar ima mnogo uporišta u pravu, ali je pun pogodak kada je u pitanju udvorištvo. Jedino što mu ta pozicija, na koju je dobrovoljno pristao, ne omogućava da se javno duri zbog komentara da je „dobio packe“. Čovek koji je na izborima dobio poverenje skoro trećine birača ga je zadužio da ih prima, pa bi bilo pristojno da ih stoički istrpi.
