Tek što je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen nedavno u Beogradu Aleksandru Vučiću jasno poručila da vremena više nema, da su njegovu politiku balansiranja potrošili događaji i da je vreme za sankcije Rusiji, verifikacija izrečenog stigla je iz Saveta Evropske unije u vidu odluke da zabrani tranzit ruskog gasa kroz EU u treće zemlje, te da ta mera stupa na snagu 1. januara. Suština je da Bugarska neće dozvoliti protok ruskog gasa kroz gasovod Balkanski tok i time će Srbiju dovesti u skoro bezizlaznu situaciju.
To što Vučić iz Budimpešte poručuje da Evropa podiže zavesu prema Ruskoj Federaciji, te da Evropljani neće da imaju bilo koga ko će da bude neutralan iza te zavese, rasuđivanje je pasioniranog šarlatana bez sposobnosti da sagleda svet izvan sopstvenog i sasluša druge. Da jeste, ne bi bio frapiran ovakvim pristupom EU, koji se već neko vreme nazire.
„Srbija je energetski saterana u mišolovku, ’olakšanje’ je što je to ’bratska’ mišolovka. Treba se setiti kako se slepo verovalo u Rusiju i ruski gas. Kako su bez pardona odbacivana sva upozorenja slata srpskoj vladi da se moraju diversifikovati i izvori snabdevanja i putevi snabdevanja gasom, energentima. Nastala je nova era u energetskoj bezbednosti, upozoravano je na takvu mogućnost“, kaže za Radar diplomata Srećko Đukić, nekadašnji ambasador Srbije u Belorusiji.
NIS kao geopolitika
Doda li se tome činjenica da je Amerika uvela sankcije NIS-u, jer ne želi da Kremlj ima većinski kontrolni paket akcija, a da Rusi nisu ni pomislili da su za ovih skoro deset meseci koliko su sankcije prolongirane mogli da reše taj problem prodajom nekoliko procenata Srbiji, štaviše iz Moskve je stigla poruka da su spremni Vašingtonu da prodaju svoj udeo, postaje jasno da i na Istoku i na Zapadu Vučićevu politiku vide kao šibicarenje.
Zato Igor Bandović, direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, sve što se dešava oko NIS-a vidi kao poruku Kremlja da Vučiću ne veruje. „Kada Rusija odbije da proda udeo u NIS-u, to nije biznis, to je geopolitika. Moskva drži Srbiju u energetskom šahu“, smatra sagovornik Radara.
Srbija je energetski saterana u mišolovku, „olakšanje“ je što je to „bratska“ mišolovka. Treba se setiti kako se slepo verovalo u Rusiju i ruski gas
Srećko Đukić
Šta se zapravo dogodilo? Okončan je ciklus Vučićeve vladavine u kojem je uprkos katastrofi epohe uspevao da prođe neoprljen. Prolazio je kod svih zainteresovanih strana, vešto im podižući horizont očekivanja. Zapad je „pazario“ Briselskim sporazumom, Ruse time što nije uveo sankcije, iako je Ukrajincima prodavao oružje. Kraj tog ciklusa obeležen je činjenicom da nijednoj strani to što od Vučića dobijaju ne radi posao. Brisel, naime, nakon otvaranja ukrajinskog fronta očekuje bespogovornu lojalnost i raskid sa Moskvom, dok Rusi očekuju aktivniju podršku Srbije u onome što megalomanski shvataju kao rat za budućnost sveta. Možda obe strane veruju da Vučić može još ponešto da učini za njih, ali njihovo nepoverenje narasta do situacije koja za Srbiju postaje neodrživa.
Politički analitičar Dragomir Anđelković kaže da je Rusija svesna da Vučić ima zadatak da lažnim patriotizmom zamajava građane Srbije, dok NATO silama zapravo daje ustupke koje žele. „Moskva ga na neki način upozorava da mu ne veruje i da ako pređe crvenu liniju ugrožavanja njenih interesa, Kremlj može da počne da radi na ’dizanju pobune’ u njegovim redovima, što Vučić nije siguran da bi, nalazeći se u već i tako burnim unutrašnjim prilikama, politički preživeo.“
S druge strane, Đukić smatra da je Srbija mentalno duboko zavisna zemlja od Rusije, ali i da ne zavisi samo od nje. On naglašava da se stalno nekome obraćamo za pomoć. jer decenijama ne rešavamo sopstvene probleme. Ističe da našu samostalnost određuju naši nagomilani i nerešeni problemi, te da nas apostrofirano rusofilstvo aktuelne vlasti, s druge strane, isuviše sputava u spoljnoj politici.
Kremlj može da počne da radi na „dizanju pobune“ u Vučićevim redovima, a on nije siguran da bi, nalazeći se u već burnim unutrašnjim prilikama, politički preživeo
Dragomir Anđelković
„Uticaj ruske ’meke moći’ je neverovatan. Javnost je većinski proruska, dok su pare zapadne. Srpski racio je na Zapadu, iracio u Rusiji. Zar se vlast ne obazire na Rusiju i kako će reagovati ako reši da uvodi sankcije? Zar ne strepi od ruske ’izdaje’ Kosova? Kako spojiti ’dva’ dobra? Nema formule. Međutim, fakat je da je Srbija okružena zemljama EU i NATO, i geopolitički presudno nije vezana za Rusiju“, naglašava Đukić.
Sa ocenom da Moskva ostvaruje dubok geostrateški uticaj u Srbiji, uprkos tome što je okružena NATO zemljama, saglasan je i Bandović. „Taj uticaj nije vojni, već pre svega bezbednosni, obaveštajni i medijski. Prema dostupnim izveštajima, ruske službe deluju kroz saradnju sa pojedinim delovima srpskog bezbednosnog aparata, kao i kroz mrežu proruski orijentisanih organizacija i medija koji šire narative o ’bratskim narodima’ i ’neprijateljskom Zapadu’. Takva infrastruktura omogućava Rusiji da utiče na javno mnjenje, političke odluke i bezbednosne politike Srbije, održavajući zemlju u zoni između Istoka i Zapada. Kampovi za obuku ruskih agenata u zapadnoj Srbiji, koje su otkrile moldavske službe i istraživački novinari, pokazali su kako se ’patriotizam’ može instrumentalizovati — pretvarajući se u sredstvo političke mobilizacije i potencijalne destabilizacije šireg regiona.“
Prema dostupnim izveštajima, ruske službe deluju kroz saradnju sa pojedinim delovima srpskog bezbednosnog aparata
Igor Bandović
„Ako je stvarno takav kamp postojao, onda iza njega nisu mogli da „nezavisno“ stoje bilo kakvi saradnici ruskih službi u Srbiji, već su ga organizovale BIA i druge poluge Vučićevog režima. Moguće je da je po svom starom modelu šibicarenja na raznim stranama, SNS vladajući kartel pravio neke kombinacije sa Rusima, a onda ih prodao njihovim oponentima, ali u centru svega je Vučić a ne neko drugi“. mišljenja je Anđelković.
„Drukanje“ po Kremlju
Opet, nije da se Vučić ustručavao da uz nos Zapadu u Moskvu pošalje FSB-ove oficire nižeg ranga u momentima kada je bio siguran da Vladimiru Putinu ne može dva puta da proda isti kamen, a kamoli tajno Ukrajincima oružje. Da nije, recimo, bilo Aleksandra Vulina, Srbija ne bi znala kako se Vučiću zadnjica znoji zbog stiska sa Zapada i da fleke neće da „izađu“ dok javno ne kaže da bivši direktor BIA nije bio ruski agent, uprkos tome što se zna da je neke ruske disidente prisluškivao i drukao Moskvi. Biće da je Zapad Vulinovu ideju Srpskog sveta iščitavao kao Vučićev projekat. Jamačno, u njemu Rusija verovatno jeste najveći kamen spoticanja. Ali, svakako ne i jedini. A Vulin, sa svojim poslovno-kartelskim navikama dođe kao idealan malj za razbijanje takvih nauma. I tu Vučić ništa nije mogao. Istina, ništa manje jadno od Vulina nije izgledao ni srpski patrijarh Porfirije koji je snishodljivo pred ruskim predsednikom denuncirao studente koji navodno spremaju obojenu revoluciju.
Opet, odnos Srbije prema Rusiji je svakako ključna stvar koja oblikuje njene odnose sa Zapadom. Kada je Moskva u pitanju, svoje odnose sa Zapadom Srbija je balansirala tako što tvrdi da ne sedi na dve stolice, već na onoj na kojoj piše Evropska unija. Sada, nakon poslednjih poruka iz Brisela, taj argument neće držati vodu. Jednostavno je, rov koji postoji između EU i Rusije toliko je veliki da čak i maleni pedalj tog globalnog šanca zvanog Srbija ne može ostati neomeđen. Ovako ili onako…
Ostaje da se vidi kakvu će ulogu kod građana u potencijalnom okretanju srpske politike ka Zapadu igrati izrazito ruski sentiment koji je vlast širila. Bandović kaže da je on korišćen kao unutrašnjopolitički alat kojim vlast gradi legitimitet pred biračima, te da pozivanje na bratske odnose sa Rusijom služi da se predstavi odbrana tradicije i suvereniteta, dok se istovremeno kod građana podstiče emocionalna lojalnost prema Moskvi. Na taj način, istorijsko nasleđe postaje instrument održavanja podrške režimu, a ne autentičan izraz kulturne bliskosti, kaže direktor BCBP-a.
Rov koji postoji između EU i Rusije toliko je veliki da čak i maleni pedalj tog globalnog šanca zvanog Srbija ne može ostati neomeđen. Ovako ili onako
„Moskva koristi taj narativ da bi održala svoj uticaj u regionu. Kremlj kroz ideju ’pravoslavnog bratstva’ i zajedničke istorije gradi sliku Rusije kao zaštitnice srpskih interesa, posebno u vezi sa Kosovom. Ipak, iza te simbolike često ne stoji stvarna podrška, već strateški interes da se Beograd zadrži izvan zapadnih integracija. Time se istorijska bliskost pretvara u političku polugu kojom Rusija širi propagandu, dezinformacije i uticaj u medijskom i bezbednosnom prostoru Srbije. Zahvaljivanje ruskim službama bezbednosti usred rata u Ukrajini možda je najbolji pokazatelj koliko su te veze izgubile svoj kulturni smisao i postale znak lojalnosti, a ne tradicije. U savremenim okolnostima, istorija je prestala da bude prostor zajedničkog sećanja — pretvorena je u alat moći i manipulacije, koji obe strane koriste za svoje interese“, ističe Bandović.
Neizbežan izbor
Na kraju, izbor između Rusije i Zapada neće biti samo spoljnopolitički, već sistemski – između evropskog puta zasnovanog na reformama, vladavini prava i transparentnosti, i modela u kojem dominiraju zatvorenost, lojalnost službama i kontrola narativa. U tom smislu, pitanje nije da li će Vučić želeti da bira, već kada će biti prinuđen da to učini. Jer u današnjem kontekstu, Srbija na duže staze ne može da bude i sa Evropom i sa FSB-om, zaključuje Igor Bandović.
A to podrazumeva da će Vučić morati da izađe iz faze vladavine u kojoj je široko sejao očekivanja. Moraće, ma koliko se zubima držao za politiku balansiranja. I to znači da više neće moći zajedno i Šutanovac i Vulin, i Bocan-Harčenko i Tramp Mlađi, i Briselski sporazum i Srpski svet, i Informer i Danas, i Šmit i Dodik, i snishodljivo i oštro…
