Svakako je odlična vest da je opozicija odbila učešće na izborima 2. juna u još jednoj Vučićevoj grotesknoj produkciji, iako ne znam šta iz upamćenog iskustva može da obeća izvesnost da će to i ostati činjenično stanje duže od nekoliko dana ili nedelja. Posebno kad se ima u vidu da bi režim velikodušno mogao da izađe u susret i trećem zahtevu opozicije te objedini izbore, a da mu za to ne padne dlaka s glave.
Pritom, uz uvažavanje politike kompromisnog i mogućeg, ipak je smešno govoriti o dva od tri ispunjena zahteva. Ne znam kako iko može da očekuje, dok se svakodnevno otkrivaju Male Krsne, šupe, rupe, nedovršene građevine preko noći nastanjene desetinama ili stotinama onih što prodaju identitet za 20 evra, da je prvi zahtev uopšte moguće ispuniti u par predstojećih meseci, pa još i nadgledati ispunjenje. Režim ima spisak prenosivih individua s tačke A na tačku B, spisak huligana, lažnih studenata, korumpiranih rektora i profesora, ucenjenih dostavljača robe i usluga, spisak sluga. Birački spisak? Ne zna šef ni šta je to. Ali zna za spisak izdajnika, pogodnih žrtava, nepoželjnih imigranata, koji se javno čitaju na nacionalnim frekvencijama i dele društvenim mrežama. Čitao ga je nedavno iskusni sastavljač spiskova za etničko čišćenje, dok su, opet po nekom služanjskom spisku, neki „intelektualci“ iznosili spremnost da svojim ugledom stanu uz fašistički progon, nasilje i sasvim proverljive tabloidne laži.
Srbija je na izvol’te arbitrarnim odlukama protuva koje sebe smatraju gospodarima života i smrti. Šef sa kodnim imenom igra se detektiva, sudije, forenzičara, donosi presude, izriče kazne, računa na uzbudljivu jezu koja prožima sluge pred prizorima neskrivenog nasilja i primitivne osvete.
Šef sa kodnim imenom igra se detektiva, sudije, forenzičara, donosi presude, izriče kazne, računa na uzbudljivu jezu koja prožima sluge pred prizorima neskrivenog nasilja i primitivne osvete
Hteo bi da vrati smrtnu kaznu. Da opet malo poziva na ubijanje. Ali ne kao Oskar, već lično, imenom i prezimenom, legalno, skupštinski, da može lepo čovek, kao nekad, da izađe pred narod i kaže ovog treba ubiti, ako ne sto za jednog, onda makar jednog ili dvojicu s vremena na vreme.
A evo, još jedno dete je stradalo. Još jednu je tragediju zvanični mrtvozornik iskoristio za sopstvenu promociju, još jedna policijska istraga ministra za duge cevi i helikoptere smrdi na skretanje pažnje, nelogičnost i laž.
Zapravo, htedoh da kažem ovo. Sve dok se opozicija bude koprcala u mulju ideološko-vrednosne bezobličnosti, ostavljajući po strani ključne građanske i identitetske borbe, sve dok budemo razglabali o nužnosti stapanja levih i desnih, sa sve onima za koje se unapred zna ili sa izvesnošću naslućuje da igraju za režim, i sve dok građanska i evropska Srbija ne bude imala svoju jasnu i doslednu političku opciju koja se neće zajedno s režimom kriti iza Kosova, kojoj će biti nepojmljivo da se ubica naziva vojničinom, kojoj na pamet neće pasti da promoviše antizapadni i antievropski populizam, koja neće da se snebiva dok se hapse i progone aktivisti, novinari, univerzitetski profesori, a režim javno deli spiskove za odstrel, koja će znati da nema nijedne druge pobede sem pobede građanske i evropske Srbije, ukratko, neće dotad biti ni podrške, ni pokrića, ni snage, ni politike da se bilo šta ovde menja, sem da se obezbedi poneko mesto u pozorištu besmisla.
A spominje li uopšte neko 3. maj? Pa ne spominje. Ukinuli smo mi 3. maj još u septembru prošle godine.
