Podele su samo reč. Problem je kada ta reč postane obrazac društvenog delovanja.
Tri velike podele režim već godinama pokušava da nametne kao društvenu neminovnost. Jedno su ideološke podele. Drugo su geografske podele. Treće su profesionalne podele. Te tri podele su u osnovi manipulativne strategije režima.
Tri vrste podela
Ideološke podele treba da nas svedu na narcizam malih ideoloških razlika i na nepremostive ideološke svetove kako ne bismo bili građani ujedinjeni u rešavanju urgentnih društvenih i političkih pitanja. U koliko-toliko redovnim prilikama ideološke razlike su i potrebne i razumljive. Ali kada kuća gori, onda se pitamo ko je spreman da pomogne, a ne kakva su mu ideološka krvna zrnca. Brige režima su utoliko manje ukoliko su nam unutrašnje podele – na Istok i Zapad, levicu i desnicu, komuniste i antikomuniste, kosmopolite i nacionaliste, moderniste i konzervativce, zatočnike prošlosti i entuzijaste budućnosti – važnije od promene režima.
Geografske podele treba da nas usmere jedne protiv drugih na osnovu toga gde živimo i odakle dolazimo. One to uspešno i čine. Okrećući Beograd protiv unutrašnjosti i unutrašnjost protiv Beograda, Vojvodinu protiv centralne Srbije, sela protiv gradova i manje gradove protiv većih centara, i obrnuto, režim iscrpljuje energiju nezadovoljnih ljudi i seje nepoverenje. Poseban oblik geografskih podela jeste nastojanje da se zatvorimo u svoje lokalne probleme od kojih ne vidimo širu sliku, niti rešenje za muku koju mučimo. Tako ljudi iz Istočne Srbije treba sami da se bore s kineskim rudnicima koji su država u državi, ljudi iz Šumadije treba sami da se čas bore s nestašicama vode, čas s rudarskim entuzijastima pod raznim imenima, ljudi iz Gornjih Nedeljica treba sami da se bore s Rio Tintom koji želi da postane država u državi, dok će se Beograđani rastrzati između odbrane Beogradskog sajma, Generalštaba ili Starog savskog mosta kada već nisu uspeli da odbrane Savamalu ili hotel „Jugoslavija“. Tako podeljeni, građani mogu da se bore, ponekad i da odlažu nametnuta rešenja, ali je iskustvo pokazalo da ne mogu da dođu do trajnijih rešenja. Naši problemi su zajednički. Izvor naših problema je isti.
Poseban oblik geografskih podela jeste nastojanje da se zatvorimo u svoje lokalne probleme od kojih ne vidimo širu sliku, niti rešenje za muku koju mučimo
Profesionalne podele nas ostavljaju izolovane problemima naših profesija. Teško je naći profesiju koja je zadovoljna društvenim statusom, ali opet svaka profesija u dugom nizu godina uporno iznova pokušava da reši samo svoj problem. Štrajkovi poljoprivrednika, štrajkovi prosvetnih radnika, pobuna arhitekata, protesti malinara, protesti ljudi iz kulture, štrajkovi radnika… Svi traže rešenje za svoj problem, ali, po pravilu, ne objedinjavaju svoje zahteve. Posebni protesti ne daju dugoročne rezultate, niti menjaju društveni ambijent. Čak i kada se postigne neki kratkoročni cilj ili neka varljiva dobit, to samo podstiče nepoverenje i oprez u očima drugih profesija.
Šta vlastima odgovara
Vlastima odgovara uverenje da će svako sam lakše rešiti svoj problem, lični ili lokalni, profesionalni ili ideološki. Jedino što vlastima ne odgovara jeste da se problemi rešavaju stvaranjem društvenog konsenzusa oko neophodnih promena i nužnih rešenja. To znači da pobunjeno društvo u autoritarnom sistemu mora graditi poverenje i stvarati jedinstvo kako bi sutra u demokratskom poretku uopšte bili mogući glasovi svih naših razlika. Ako danas insistiramo na razlikama i podelama, ostaćemo svakako podeljeni, ali istinski život naših razlika usred autoritarnosti nije tako izvestan. Da bismo se sutra razlikovali, ne smemo se danas deliti.
Vlastima odgovara uverenje da će svako sam lakše rešiti svoj problem, lični ili lokalni, profesionalni ili ideološki. Jedino što vlastima ne odgovara jeste da se problemi rešavaju stvaranjem društvenog konsenzusa oko neophodnih promena i nužnih rešenja
Minimalna saglasnost obnavlja solidarnost i društvenu energiju. Podele su nastavak programirane bespomoćnosti društva i mnoštva nezadovoljnih pojedinaca koji ga čine. Umesto podela koje nameće režim uz pomoć propagande, manipulativnih strategija i poželjne društvene inercije, društvo treba da se okrene oblikovanju minimalnog društvenog konsenzusa kojim će se prevazići ideološke, geografske i profesionalne otuđenosti.
Niko neće rešiti svoj problem ako društvo ostane podeljeno i posvađano, bez perspektive i bez nade, u strahu od sutrašnjeg dana, u snalaženju od danas do sutra, u navikavanju na sve što dođe, bez plana i bez vedrine.
Pobunjeno društvo u autoritarnom sistemu mora graditi poverenje i stvarati jedinstvo kako bi sutra u demokratskom poretku uopšte bili mogući glasovi svih naših razlika
Kada se budu sumirali rezultati Vučićeve vladavine, neka postignuća biće nesporna. Tri postignuća svakako. Ona su društveno opasna, a za autoritarni poredak korisna.
Najpre temeljno razaranje političkih stranaka i svake organizovane političke alternative, kao i demonizacija politike kao zanimanja i društvene potrebe. Bez politike, međutim, nema organizovanog društva, a to je potrebno kako društvu u celini, tako i ubeđenim demokratama, pa čak i samodršcima kojima je politika prepreka da vladaju sami. Društvo se tako spasava od trauma potčinjenosti i unutrašnje zarobljenosti. Demokrate se tako ne troše u borbi protiv autoritarnosti. Mogući samodršci postaju nemoguće i neostvarene autokrate, jer se suočavaju prvo s preprekama svojoj vladarskoj prirodi, a potom vide stepenice za bezbolan silazak s vlasti.
Vučić je prvi posle Tita stvorio svoju klasu. Ta nova klasa, vidljiva i u većim i u manjim mestima, predstavlja naprednjačku buržoaziju. Kao neki revolucionar bez revolucije, on je uzdigao klasu ljudi bez zasluga i svojstava. To su najbogatiji ljudi u svakom mestu, ljudi privilegovanih poslova i skopčani s državnim resursima. Za razliku od prvih godina vlasti, kada su prikrivali novi status, u docnijim godinama nova klasa je ogrezla koliko u novcu toliko i u dekadenciji: status ne vredi ništa ako se ne pokazuje. Posednici ni sami ne veruju u svoju moć i novac ako to neprestano ne pokazuju svima. Boreći se sve vreme protiv elite, nazvane otuđenom, režim je stvorio svoju elitu koja počiva na otuđenim resursima.
Deleći društvo na pristalice i protivnike, održavajući tu tenziju kroz kontrolu medija, kroz neprestano stvarane društvene krize, kroz kampanje isključivosti i kroz kampanje difamacije, kroz stalno otkriće unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, režim je stvorio temeljno podeljeno društvo. Između pojedinačnih delova tog društva spaljeni su mostovi i podignuti zidovi nepoverenja i predrasuda.
Niko neće rešiti svoj problem ako društvo ostane podeljeno i posvađano, bez perspektive i bez nade, u strahu od sutrašnjeg dana, u snalaženju od danas do sutra, u navikavanju na sve što dođe, bez plana i bez vedrine
Situaciju, međutim, ne treba samo opisivati. Situaciju treba promeniti.
Studentski protest je otvorio jednu važnu mogućnost promene. Detronizujući samonametnuti vrhovni autoritet lakonskom rečenicom: „Nisi nadležan“, studentski protest je stekao snagu, masovnost i privlačnost upravo zato što je prevazišao podele. Decentralizovana i depersonalizovana pobuna mladih ljudi obuhvatila je čitavu zemlju i kroz epske marševe studenata postala antipopulistički i oslobodilački pokret od straha i laži. To je ogromno postignuće i to je nepovratan proces.
Ali prilike u kojima se nalazi naša zemlja zahtevaju prevazilaženje dubokih i sistemskih kriza. Neophodna je promena vlasti da bi se promenio sistem, da bi institucije delovale nezavisno i u interesu društva, da bi vlast postala smenjiva, što je najbolji način da bude i kontrolisana i odgovorna.
Promene nisu samo nužne. One su i moguće ako prevaziđemo podele i ako velike ciljeve pretpostavimo malim razlikama i nasleđenom nepoverenju. Ako ne odbacimo podele kao formu društvene komunikacije, prostor za promene će se samo smanjivati.
