Razočarane i malodušne građane, nezadovoljne efektima aktuelne masovne pobune, moglo bi ohrabriti podsećanje da put koji smo prešli za godinu dana uopšte nije beznačajan. Naprotiv – skoro da se može govoriti o dizanju iz mrtvih. O tome svedoče prvi brojevi Radara i političke teme kojima smo se u njima bavili. I naslov teksta posvećenog godišnjici ubistva u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju u broju od 30. aprila: „Ovo se društvo nije probudilo“.
Prolećne traume
U martu prošle godine, naime, kritički orijentisani deo Srbije oporavljao se od trauma izazvanih dokazanom ali nekažnjenom izbornom krađom s kraja 2023. Razmatrana je i mogućnost reprize beogradskih izbora, nakon što očigledna decembarska volja za slanje prestoničkih naprednjaka u prošlost nije materijalizovana u realnosti. Protestna energija bila je izduvana, a zaklinjanje Aleksandra Vučića da novih parlamentarnih izbora neće biti do 2027. delovalo je uverljivo.
Put koji smo prešli za godinu dana uopšte nije beznačajan. Naprotiv – skoro da se može govoriti o dizanju iz mrtvih
Videle su se, ipak, klice nekih današnjih događaja: u prvom broju našeg nedeljnika, Raša Nedeljkov iz Crte, koja je izbornu krađu dokumentovala, govorio je o „izbornom preplitanju države i kriminala“ i time se, verovatno, kandidovao za crnu listu organizacija koje su danas pod lupom istražnih organa i tabloida. U drugom broju, pratili smo ispunjavanje želje zeta Donalda Trampa da gradi na mestu bombardovanog Generalštaba u centru Beograda, čime je, paralelno sa bliskim odnosom sa tadašnjim američkim ambasadorom Kristoferom Hilom, vlast kupovala i naklonost današnjeg predsednika SAD.
Pažnju smo tada posvetili i konstituisanju novog sazivа Skupštine, „uz mnogo prosutog otrova, prostakluka, psovki i upornog ponavljanja pretnji izbijanjem građanskog rata“, da bi prilikom izbora vlade Miloša Vučevića pisali o malom krugu povezanih ljudi koji vladaju Srbijom, ali i povratku lica pod sankcijama SAD (Aleksandar Vulin, Nenad Popović).
Letnja razočaranja
Proleće 2024. bilo je obeleženo „pumpanjem“ nacionalizma kojim je, između ostalog, podizano interesovanje za junske lokalne izbore, kao i borbom za „desne“ glasove, do koje je došlo posle kraha desnih marionetskih stranaka na decembarskim izborima. Pisali smo o pozadini sazivanja Svesrpskog vaskršnjeg Sabora, gradonačelniku Beograda koji se više bavio „srbovanjem“ nego gradskim problemima, ali i o targetiranju Dinka Gruhonjića, kojе je prethodilо aktuelnom blaćenju studenata putem povezivanja s njim.
Objašnjavali smo kako je došlo do raskola među niškim naprednjacima, pisali o trodecenijskom putu Saveza vojvođanskih Mađara od autonomaša do radikala, ali i o Vučićevim pokušajima da u Francuskoj nađe novog moćnog zaštitnika. Dora Bakojani pisala je za naš list o svom izveštaju, rađenom povodom prijave Kosova za članstvo u Savetu Evrope, koji je naljutio srpsku vlast.
„Rušenje vlasti ili rušenje opozicije“ bio je naslov teksta posvećenog raskolu u Srbiji protiv nasilja povodom učešća na junskim lokalnim izborima, čije se posledice i danas osećaju. Posle haotičnih izbora, na kojima su neki „bojkotaši“ imali više izbornih lista od pojedinih zagovornika izlaska na izbore, opisali smo „Pejzaž posle potopa“ (naslov teksta o rezultatima glasanja) i uočili da „priča o uspehu Dragana Milića i Sava Manojlovića vodi ka rastu antipartizma i ideje o ‘nepolitičkom’ načinu razbijanja pogubnog političkog monopola“.
Trudili smo se i da bar malo razbijemo depresiju koja je zavladala, pričom o političarima kao zabavljačima, koja, između ostalog, govori o tik-tok nalogu Gorana Vesića – u međuvremenu zaboravljenog. Neuporedivo efikasniji je, međutim, bio Vučić, odlučivši da, početkom leta, na dnevni red vrati temu iskopavanja litijuma i tako izazove „kvantni skok iz apatije u proteste“. Politikolog Aleksandar Ivanović je, tim povodom, u tekstu „(Ne)moćno nezadovoljstvo“ upozorio: „Ekološki aktivisti, organizatori protesta, ograđuju se od opozicije. Na taj način zatvaraju politički, izborni kanal uticaja na vlast, zbog čega im preostaje samo građanska neposlušnost, za koju nemaju dovoljno spremnosti“.
Antilitijumski protesti nametnuli su pitanje kojim smo se bavili: da li je opozicija antievropska? Na mnogo drugih primera pokazivali smo zašto je vlast SNS odgovorna za zastoj evrointegracija. Radar je imao uvid i u Reformsku agendu srpske vlade i tim povodom pitao da li EU pušta Vučića da radi šta hoće. Pisali smo i o sličnostima i razlikama vladavine Vučića i predsednika Rusije („Mali Putin, a miljenik Zapada“), o mitu o večnom ratu sa Zapadom, usmerenom ka objašnjenju zašto Srbija nikako ne postaje članica EU, analizirali kadriranje u diplomatiji, pratili turneju predsednikove supruge po Africi…
Tuge jesenje i zimske nade
Pod naslovom „Otpisani i nevidljivi“ pisali smo u septembru o položaju kosovskih Srba, uz ocenu da se politike i Prištine i Beograda prema njima svode na spiskove – za hapšenje, ili za glasanja i učešće na mitinzima. Reportaža o Kosovu u nedavnim izbornim danima sažeta je u naslovu: „Znakovi izdaje pored puta“.
Bavili smo se tajnama vladavine SNS: od toga kako koristi sistem pritisaka i sinekura da bi se poštovao zakon ćutanja i kako oni koji više nisu u vrhu vlasti prolaze bez ispitivanja enormne imovine koju su stekli („Vučićeva omerta“), do priče o svim Vučićevim milionerima i prljavim radovima kriminalnog krila stranke. Istraživali smo odnose u toj stranci („Brutovi, trutovi, klanovi i frakcije“) i analizirali kako su se vremenom menjala Vučićeva obećanja. Od kraljevačkog Lokalnog fronta, koji je došao do spiskova SNS, stigla nam je priča o tome šta naprednjaci znaju o građanima.
Od pada novosadske nadstrešnice, razotkrivali smo spinove vlasti kojim je, redovno neuspešno, pokušavala da zaustavi narastajući bunt: od priče o „lojalistima“, preko podmetanja nepostojeće teme otcepljenja Vojvodine, do pokušaja dokazivanja Vučićeve teze da „bes menja stranu“, organizovanjem naprednjačkog mitinga u Sremskoj Mitrovici („Moj je veći“).
