Piše: Biljana Stojković, profesorka Univerziteta u Beogradu i članica predsedništva Demokratske stranke
Približavanje neminovnih izbora izazvalo je buđenje svih političkih entiteta i rasvetlilo decenijsku nesreću u političkom prostoru Srbije. Pod plaštom projektovanog autoriteta i iskustva u političkoj borbi, uz pokroviteljski ton i nastup, opozicione stranke započele su zaobilazne udare na studentski pokret i njihovu izbornu listu. To decenijsko „boračko iskustvo“ bilo je, međutim, prilično jalovo, odnosno nije uspelo da nas značajnije pomeri od frustrirajuće spoznaje da su naše snage protiv radikalskog režima veoma slabe. Uopšte ne moramo zalaziti u razloge takvog stanja da bismo konstatovali notornu činjenicu.
Osim toga, malo ko u opoziciji može se pohvaliti iskustvom ranije borbe protiv autokratskih režima, a ovde naravno mislim na režim Slobodana Miloševića. Kada malo podrobnije istražite likove i dela najistaknutijih opozicionara današnjice i lidere opozicionih stranaka, može se zaključiti, za većinu njih, da su devedesetih godina ili bili deca, ili ih ne prepoznajemo među aktivnim sudionicima tadašnje pobune, ili su u stranke ušli kada su one bile na vlasti (do 2012. godine), ili su ih osnovali prilično skoro.
Iz sopstvenog iskustva znam da nije bilo lako pripadati borbenoj manjini, biti privođen/a, sudski procesuiran/a, zaraditi modrice u sukobima sa policijom… Bez obzira na sve preživljene nedaće, borbena manjina nije bila uspešna, nije probudila većinu. To su uradili studenti
Drugim rečima, većina tih boraca svoje političko iskustvo crpi iz nekadašnjeg bivstvovanja na vlasti ili iz učestvovanja u radu institucija, npr. Narodne skupštine, u poslednjoj deceniji. I sve bi to bilo beskrajno dragoceno kada bi država Srbija funkcionisala na principima normalnog i civilizovanog političkog života. Nažalost, mi ne živimo politiku, već obitavamo u nasilju, grabeži, lopovluku, odsustvu svakog traga prava i pravde. U takvom stanju društva i države, sadašnja opozicija nije se snašla, jer joj nedostaje iskustva u promeni autoritarnih režima, a bogami i u promeni same sebe.
Napadi i s leva i s desna
Organsko podizanje pobune, vođeno neiskusnim studentima i mladima, jeste neočekivana i stihijska situacija i verovatno najbolje odgovara stanju društvenog haosa i nasilja radikalske vladavine. Rađanje strukturne okosnice u toj borbi, kroz mrežu plenuma i okupljanja oko ideje eskpertske (tzv. studentske) liste za buduće izbore, odlično je ovaploćenje slobodarskih napora većine građana. Svedoci smo, međutim, da opozicione stranke celu stvar ne vide na taj način.
Prepoznajem dva pravca negativnog delovanja stranaka na studentski pokret. Prvi bih opisala kao graničnu pasivnu agresiju kroz naglašavanje sopstvenih uloga u raznim borbama tokom proteklih trinaest godina. Iz sopstvenog iskustva znam da nije bilo lako pripadati borbenoj manjini, biti privođen/a, sudski procesuiran/a, zaraditi modrice u sukobima sa policijom, primati pretnje po život, čitati o sebi svašta u tabloidima, itd. Loše je, ipak, osećati da ti zbog toga celo društvo nešto duguje i kukati nad sopstvenom sudbinom zbog zanemarivanja tolike žrtve. Bez obzira na sve preživljene nedaće, borbena manjina nije bila uspešna – nije probudila većinu. To su uradili studenti. Meni je lično drago i ponosna sam ukoliko sam makar malo doprinela osvešćivanju građana i veličanstvenoj pobuni kojoj svedočimo. Jedino mi preostaje da ovu borbu do kraja podržim.
Studenti su fokusirani na osnovne ciljeve, na vraćanje države građanima, ponovnu izgradnju institucija i uspostavljanje prava i pravde u državi i društvu. Poznato mi je i da su vrlo posvećeni pisanju programa zajedno sa najuglednijim stručnjacima iz svake oblasti
Druga linija napada opozicionih partija na „studentsku listu“ odvija se kroz neprekidnu upitanost nad identitetima ljudi koje su studenti na tu listu stavili. Najčešće stižu zamerke na imena koja opravdano smatramo pripadnicima desničarskih narativa, dok s desne pozicije čujemo primedbe na potencijalna imena na suprotnoj strani. Da li prisustvo transparenata sa loknastim Isusom govori o temeljnom opredeljenju studentskog pokreta ili nam o pravcima političkih inspiracija govore vožnje bicikala i šetnje studenata ka Strazburu i Briselu, umesto ka Moskvi i Pekingu?
Svaki klasično organizovan politički akter pronašao je svoj ugao kritike. S namerom ili ne, ovakvo ponašanje opozicije unosi nepoverenje u studentske tendencije i slabi potencijal opšte pobune. Rekla bih da se studenti ponašaju zrelije i odgovornije u situaciji kada je radikalski režim ozbiljno uzdrman. Fokusirani su na osnovne ciljeve – vraćanje države građanima, ponovna izgradnja institucija i uspostavljanje prava i pravde u državi i društvu. Poznato mi je i da su vrlo posvećeni pisanju programa zajedno sa najuglednijim stručnjacima iz svake oblasti.
Kako to rade studenti, a kako stranke i vlasti i opozicije
Treba uporediti način pravljenja liste u izvedbi studenata, s jedne, i procesa koji je uobičajen za stranačke koalicije, s druge strane. Studenti se dugo i ozbiljno bave svojim kandidatima na svakom fakultetu – kroz kandidovanja, pažljivu analizu biografija, izglasavanja na fakultetima, a potom i na nivou svih univerziteta. Sasvim je sigurno da će biti i grešaka, ali najširi mogući pristup jeste za divljenje i pokazuje put kako bi se proces trebalo odvijati i ubuduće, ukoliko želimo meritokratski umesto podaničkog principa.
Studenti se ozbiljno bave svojim kandidatima na svakom fakultetu. Sasvim je sigurno da će biti i grešaka, ali najširi mogući pristup jeste za divljenje i pokazuje put kako bi se proces trebalo odvijati i ubuduće, ukoliko želimo meritokratski umesto podaničkog principa
Iz jednog traumatičnog iskustva, 2023, poznato mi je da sklapanje stranačke koalicione liste prati ovu drugu logiku. To nije izbor najuglednijih i najkompetentnijih ljudi, već međusobna borba stranaka sa ciljem da što veći broj svojih ljudi ugura na vrh liste, ne uzimajući u obzir bilo šta drugo. Odmeravanja partijskih snaga su neprincipijelna i svode se na zakulisne dogovore i nekakve koalicije za koje i učesnici znaju da će se rasturiti odmah nakon izbora. Imena ljudi na toj listi uopšte nisu bitna, niti su ti ljudi poznati javnosti (u brojnim slučajevima je i bolje što nisu).
Takav sistem izbora nam govori da stranke, kako vladajuće tako i opozicione, žele da zadrže svoj centralistički pristup lojalnosti centralama partija i partijskim liderima umesto da razvijaju kvalitetnu i argumentovanu političku diskusiju unutar stranaka i u samom parlamentu. Ne zaboravimo da poslanici jesu vlasnici svog mandata i formalno odgovorni prvenstveno građanima, zbog čega bi morali biti ljudi od imena i integriteta.
Sve više krokodila, a bara sve manja
Pozivi studentima da iznesu u javnost imena sa svoje liste trebalo bi da imaju i povratni efekat. Za početak, znamo li da li će se i kako će se napraviti koalicija ili koalicije političkih partija? Plašim se da će to biti veoma teška misija, jer će stranke morati da računaju na značajno manji broj poslanika u budućem parlamentu, što znači veliki broj krokodila za mnogo manju baru u odnosu na 2023. Drago mi je što neću tome prisustvovati.
Naravno, sledeće je pitanje – ko su ljudi, imenom i prezimenom, na toj listi ili listama? Bez obzira na stranačko pripadanje, važno bi bilo da znamo da li su to ljudi od kompetencije i integriteta.
Uloga opozicionih stranaka morala bi biti potpuno iskrena podrška studentskom pokretu, što podrazumeva logističko, savetodavno i finansijsko uključivanje u buduće izbore, pored komunikacije sa međunarodnim institucijama. Pravljenje neke druge liste ili lista, a posebno prozivke i podrivanje studentske liste, dramatično umanjuju snagu naše borbe
Da li se zalažem za antagonistički odnos između studenata i opozicije? Apsolutno ne! Smatram da se nalazimo na prekretnici koja može dramatično odrediti budućnost našeg društva i države. Ako imamo isti cilj, a to je svrgavanje mafijaškog režima i promena čitavog sistema, onda moramo zajedno. U javnosti čujemo takve tvrdnje i od predstavnika većine stranaka.
Razlikujemo se, međutim, u načinu kako tu saradnju vidimo. Upravo zbog činjenice da je studentski pokret pokrenuo građansku mobilizaciju, gde su se uključili i levi i desni, nedvosmisleno najveći društveni legitimitet pripada studentima, pa stoga najveću snagu za pobedu ima okupljanje oko ove ideje. Referendumska atmosfera je naša najveća šansa.
Uloga opozicionih stranaka morala bi biti potpuno iskrena podrška studentskom pokretu, što podrazumeva logističko, savetodavno i finansijsko uključivanje u buduće izbore, pored komunikacije sa međunarodnim institucijama. Pravljenje neke druge liste ili lista, a posebno prozivke i podrivanje studentske liste, dramatično umanjuju snagu naše borbe. Demokratska stranka je, za sada, jedina iz opozicije dobro razumela ovaj važan princip – jačanje jednog fronta protiv mafije. Burna vremena zahtevaju pamet, odgovornost i žrtvu. To jest, ukoliko nam je cilj zajednički.
Javne prozivke i zamerke koje čujemo iz redova opozicionih partija, potvrđuju da je odmicanje studenata od stranačke politike bilo mudar potez. Višak stranačkih interesa, a manjak svesti o opštem interesu, sigurno bi razorili studentski pokret iznutra već na samom početku. Iz istih razloga podržavam i tajnost koja obavija izbornu listu.
Svoju ozbiljnost studenti su pokazali podrškom učesnicima na proteklim i budućim lokalnim izborima – u Zaječaru, Kosjeriću, Negotinu i Mionici. Na lokalnom nivou ne postoji problem da stranački aktivisti skinu svoja obeležja i okupe se oko studentske osovine, uz puno razumevanje da je to jedini način borbe protiv radikalske mafije. Ne znam da li još uvek postoji mogućnost da stranke primene isti princip i na republičkom nivou. To je pitanje za dotične politične aktere.
