Britanski akademik i politički analitičar Džejms Ker-Lindzi seća se svrgavanja šaha u Iranu, zaokružujući više od četiri i po decenije očitavanja i razumevanja svetskih događaja. Autor i urednik 15 knjiga o secesiji, stvaranju države, upravljanju i rešavanju konflikta, proširenju EU, među kojima i Kosovo: Put ka osporenoj državnosti na Balkanu, ekspert je za kiparsko pitanje i Zapadni Balkan. Gradeći akademsku karijeru kao predavač na Londonskoj školi ekonomije, Kraljevskom institutu ujedinjenih službi za studije odbrane i bezbednosti, gostujući na brojnim univerzitetima, savetovao je Forin ofis, Ujedinjene nacije i Savet Evrope.
Razgovor, ipak, počinjemo situacijom i Srbiji i krizom društva koja već godinu dana potresa zemlju.
„Složeno je pitanje kako Evropa i SAD gledaju na proteste u Srbiji. Pusta je želja misliti da ćete, ako se rešite predsednika Vučića, odjednom imati prozapadnog, liberalnog, novog lidera koji će povesti zemlju u tom pravcu. Kada je reč o studentskom pokretu postoji zabrinutost zbog ruskog uticaja. Podrške bi bilo ako bi Evropa sagledala jasnu proevropsku orijentaciju i rekla – ovo je prava mogućnost. Ali, to nismo videli“, kaže Džejms Ker-Lindzi za Radar.
O 200 godina Monroove doktrine, zacrtane Trampovim doprinosom u američkoj Strategiji nacionalne bezbednosti, ističe da se međunarodno pravo raspada. Ali ne i NATO. Čak i uz aneksiju Grenlanda, dokle god bezbednost Alijanse zavisi od pomoći SAD. U novom svetu, Srbija mora da odluči gde je, u suprotnom – niko joj neće verovati.
Pusta je želja misliti da ako se rešite Vučića da ćete odjednom imati prozapadnog, liberalnog, novog lidera koji će povesti zemlju u tom pravcu
Na najveće i najupornije antivladine proteste predvođene studentima, vlast u Srbiji je reagovala maljem. Rezolucija Evropskog parlamenta iz oktobra oštro osuđuje državnu represiju, nasilje nad demonstrantima i zastrašivanje medija, poziva na pravdu za tragediju u Novom Sadu, povezuje budućnost Srbije u EU sa demokratskim reformama i vladavinom prava, podržava pozive demonstranata na fer izbore. Kako vidite proteste? Postoji li istinska podrška demokratskim reformama ili geopolitički interesi diktiraju stabilokratiju?
Teško je govoriti o politici u Srbiji, jer ste zarobljeni u nekoliko različitih trendova. Videli smo da predsednik Vučić dobija spolja mnogo podrške, dok čitava akademska zajednica kaže da je to aposlutno skandalozno. Zašto Zapad podržava Vučića? Delimično zbog pragmatičnog argumenta da, iako postoji zabrinutost zbog pravca nekih njegovih politika, u EU su svesni proruskih struja i da ako se rešite sadašnje, nećete nužno dobiti proevropsku vladu, već bi mogla da krene u drugom pravcu. Primetio sam da postoji velika razlika u razmišljaju o vladi između ljudi u Beogradu i Novom Sadu, ali i drugim gradovima. Mnogi će u intelektualnim krugovima za predsednika Vučića reći da je užasan, autokrata, ali bi i mnogi u manjim mestima rekli da sada žive mnogo bolje. Evropa ima ljude na terenu i čuje i druga gledišta.
Vidimo Vučićev bes protiv studenata, demonstranata... Naziva ih teroristima, vlast ih hapsi. Amnesti internešenal dokumentuje nelegalni nadzor nad aktivistima i novinarima. Mediji su gotovo u potpunosti zarobljeni, ali Unija je i dalje tiha?
Problem je u tome što studenti nisu zastupali nešto što je fundamentalno proevropsko. Nismo videli evropske zastave. Ljudi će reći, to je licemerje Evrope. Ali, poslednje što Evropa želi u ovoj geopolitičkoj atmosferi je da Srbija svrgne Aleksandra Vučića, a da završi sa proruskom vladom u srcu Balkana. Razumem da su mnogi Srbi veoma nezadovoljni. Ali, opet sve se svodi na činjenice da je Srbija važna zemlja i da postoji zabrinutost zbog ruskog uticaja.
Da li bi Srbija uskoro mogla na izbore? Ankete pokazuju veliko poverenje građana u studente. Kako vidite tu listu, a kakoulogu opozicije?
Na Balkanu, ne samo u Srbiji, opozicija loše radi. Opozicione stranke misle da sve što treba jeste da se stalno raspisuju novi izbori, a nisu ujedinjene i nemaju jasnu viziju šta zemlji treba. Jedan od velikih nedostataka je što se ne kreira politika zasnovana na dokazima. Građane interesuju životne stvari. Na primer, opozicione stranke širom Balkana bi trebalo da kažu: ovo su podaci o listama čekanja u bolnicama, sada čekate duže nego ikad da biste zakazali pregled i to vas košta više nego ikad. A evo šta ćemo mi uraditi, kako ćemo smanjiti liste čekanja i troškove, a ovako platiti. Razumem i da političke stranke ne vole da otkrivaju planove, jer vlade imaju ružnu naviku da kradu dobre ideje. Nadam se da će to uključivati oživljavanje članstva Srbije u EU.
Već 17 godina spoljna politika Srbije je zasnovana na četiri stuba: SAD, EU, Rusija i Kina. Uzimajući u obzir nedavne izjave, srpska vlada ne uživa veliko poverenje u Moskvi. Ni u Evropi. Neuspeli projekat izgradnje hotela na mestu Generalštaba u Beogradu sa firmom Džareda Kušnera, izgleda je uticao na odnos sa predsednikom SAD. Kina je daleko. Kako aktuelne geopolitičke turbulencije utiču na Srbiju?
Na kraju, sva ova pitanja će se sagledati kroz Kosovo. Ovo nije kritika samo Srbije, već i Zapada. Kosovo je skoro 20 godina zarobljeno u limbu, nije dobilo jasnu budućnost i ne čini se da će se to rešiti. Srbija je talac ovog nerešenog problema, a stvari su se pogoršale. Evropa nije bila u stanju da ostvari neophodan napredak sa Srbijom kao ključnom zemljom Zapadnog Balkana. Svaki korak je bio greška za greškom.
Opozicione stranke misle da sve što treba jeste da se stalno raspisuju novi izbori, a nisu ujedinjene i nemaju jasnu viziju šta zemlji treba
Evropske integracije su od vitalnog značaja, Srbija ima mnogo toga da ponudi EU. U vremenu smo kada zaista nešto treba da se uradi u vezi sa Kosovom, podvuče crta. Potrebno je da Srbija čvrsto bude deo Evrope. To je dobro i za evropsku bezbednost. Zemlja bi trebalo da se pridruži NATO. Svestan sam da se mnogo ljudi u Srbiji tome snažno protivi zbog bombardovanja 1999, ali većina članica su u nekom trenutku bile u sukobu i uspele su to da prevaziđu. Čini mi se da mlađa generacija ne razume balkanske ratove 90-ih i trajnu štetu koju je Milošević naneo Srbiji. To nije bila zavera sveta protiv Srbije. Deset godina nakon rata na Kosovu, Srbija se pridružila NATO programu Partnerstvo za mir. Danas se to ne bi dogodilo. Što se više udaljavamo od 1999, stavovi postaju sve tvrđi i to je zabrinjavajuće. A došlo je do fundamentalnog prekida komunikacije između Srbije i njenih evropskih partnera.
Vučić je učinio sve i više na Kosovu kako bi ostao u milosti EU, istovremeno stvarajući ogromne probleme za Srbe na Kosovu. Da li je EU i dalje spremna da skrene pogled sa Vučićevih autoritarnih poteza, u nadi ili očekivanju da će postići dogovor o Kosovu? I da li je moguća bilo kakva normalizacija na Kosovu bez pune zaštite i zakonski propisanih prava Srba?
Nema sumnje da je strategija Aljbina Kurtija da jednostavno „zadavi“ srpsku zajednicu na Kosovu. On je veoma problematična ličnost, licemer do srži. Predsednik Vučić jeste viđen na mnogo pozitivniji način zbog njegovog postupanja sa Kosovom. Ali postoji opasnost koja je povezana sa pravcem kojim Srbija ide. Najbolja garancija da se prevaziđe srpsko protivljenje nezavisnosti Kosova jeste očuvanje srpske zajednice na Kosovu. Ako se rešite svih Srba na Kosovu, ne dajete Beogradu apsolutno nikakav podsticaj da prizna Kosovo, ni u kakvoj vrsti sporazuma. I to će savršeno ići naruku Rusiji.
Od 28. decembra u više gradova u Iranu izbili su protesti protiv vlade zbog produbljivanja ekonomske krize. Reč je o najvećem ustanku od Islamske revolucije 1979. godine. Si-Bi-Es navodi da je ubijeno najmanje 12.000, moguće čak 20.000 demonstranata. Od 8. januara, vlasti su gotovo potpuno ugasile internet, što su radile da bi suzbile proteste i 2019, 2022. i 2024.
Iran je ogromna tema i izuzetno važna. Protesti sada jenjavaju, ali samo zato što je vlada krenula u masovnu represiju. Mnogo ljudi je ubijeno, što pokazuje da je režim spreman da upotrebi onoliko sile koliko je potrebno da bi ostao na vlasti. Ono što u Iranu korespondira sa situacijom u Srbiji je da se bezbednosne snage i dalje klade na vlast. Kada dobiju naređenje da upotrebe maksimalnu silu potrebnu za opstanak vlasti, one to i urade. Policija i vojska treba da stoje po strani. Ako ne stanu na stranu demonstranata, bar da kažu – nećemo da pucamo u ljude. Tramp je najavio da će preduzeti oštre mere, ali ništa se ne dešava. Uobičajan obrazac postaje da ohrabri ljude na pobunu, a onda ih ostavi na cedilu. Ovo je najveći izazov sa kojim se iranski režim suočio od 1979, ali izgleda da je uspeo da zadrži kontrolu. Pitanje je koliko dugo, jer je sve više protesta.
Zemlja bi trebalo da se pridruži NATO. Svestan sam da se mnogo ljudi u Srbiji tome snažno protivi zbog bombardovanja 1999, ali većina članica je u nekom trenutku bila u sukobu i uspele su da to prevaziđu
Podvukli ste da je više od 200 godina spoljna politika SAD oblikovana idejom da je zapadna hemisfera posebna američka sfera uticaja, najpoznatije izražena u Monroovoj doktrini. Pod Trampom SAD ponovo koriste silu da bi potvrdile dominaciju. Nedavno objavljena američka Strategija nacionalne bezbednosti govori o „Trampovom ishodu” Monroove doktrine, a to uključujekontroluKube, Meksika, Kolumbije, Paname, aneksiju Kanade iGrenlanda. U Venecueli je svet mogao da vidi kako bi to moglo da izgleda.
Venecuela je neverovatno bogata naftom i resursima, ali je uništavana decenijama zbog uzastopnog lošeg upravljanja i korupcije. Imali smo Uga Čavesa, pa Nikolasa Madura. Stalni problem mnogih američkih administracija su bili bliski odnosi zemlje sa Kubom. Sa Kubom je opet bilo poboljšanja odnosa pod Barakom Obamom i Džozefom Bajdenom, ali sa Markom Rubiom kao državnim sekretarom Tramp se žestoko protivi režimu na Kubi. Suštinski SAD već dva veka govore da je zapadna hemisfera njihova i da drugi treba da ostanu van nje. Istovremeno, Tramp ne može da se odluči da li je reč o humanitarnoj intervenciji, borbi protiv droge ili interesu za venecuelansku naftu. Naftne kompanije u SAD, međutim, kažu – ne želimo da investiramo u Venecuelu, korumpirana je, infrastruktura je toliko loša da nam se ne isplati. U Venecueli nije bilo promene režima, već rukovodstva. Režim je i dalje tu. I na kraju, tragikomična slika Marije Korine Mačado koja uručuje svoju Nobelovu nagradu za mir Trampu.
Kako presedan uklanjanje predsednika Venecuele Nikolasa Madura i priča o direktnoj američkoj kontroli nad politikom zemlje utiču na geopolitičku budućnost?
Nema nikakve sumnje da je to potpuno suprotno međunarodnom pravu. Neko će reći, drugi šefovi država su hapšeni, suđeno im je. Opet se vraćamo na Srbiju, kada je Slobodan Milošević bio primoran da se povuče sa vlasti i poslat u Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju. Razlika je u tome što je domaća vlast donela odluku i što je postojala podignuta optužnica. U slučaju Madura, Međunarodni krivični sud nije podigao optužnicu, već su samo SAD ušle i to uradile. Neko je dobro poentirao – u SAD kažu da zbog presuda Vrhovnog suda njihovi predsednici ne mogu biti odgovorni za krivična dela počinjena dok su na vlasti. Ali su SAD srećne da hapse druge lidere koji su možda počinili krivična dela u svojim zemljama. Međunarodno pravo se raspada. Šta će se desiti ako Putin sutra kaže – uhapsiću Zelenskog? Da li bismo videli osudu SAD? Zaista je zabrinjavajuće vreme u međunarodnim odnosima. Slobodno mogu reći da su se SAD potpuno odmetnule.
Deset godina nakon rata na Kosovu, Srbija se pridružila NATO programu Partnerstvo za mir. Danas se to ne bi dogodilo. Što se više udaljavamo od 1999, stavovi postaju sve tvrđi i to je zabrinjavajuće
Tramp govori o ruskom i kineskom angažovanju na Arktiku, pretnji za SAD, pa pominje i prirodne resurse Grenlanda. Da li je aneksija Grenlanda politički ili ekonomski cilj?
I jedno i drugo. Postoji element nasleđa. Tramp želi da bude zapamćen u istoriji kao predsednik koji je dodao teritorije. Ali je jasan i ekonomski faktor. Veoma je značajno mineralno bogatstvo, a pod Trampom smo videli ogroman rast korupcije. Njegova porodica će očigledno dobijati ogromno mito od bilo kog poslovnog sporazuma koji bi bili potpisani. Kao što je iz pouzdanog izvora stigla informacija da novac koji dolazi iz Venecuele usmeren preko katarske banke, i čini se gotovo izvesnim, da će ići Trampovoj porodici. Populacija Grenlanda broji 56.000 ljudi. Britanija je poslala jednog, Nemačka 13 vojnika. Ako bi Amerika bilo šta preduzela, posledice bi bile prilično ozbiljne. Pri tome ne mislim na vojne posledice.
Grenland je drugačiji od Latinske Amerike. Izaziva tenzije i sukobe unutar NATO. Vodi li eventualna aneksija kraju NATO?
Deo mene kaže da se ne bi usudio, ali nikad se ne zna. On smatra da ima pravo na aneksiju i nema nikakvih moralnih skrupula. Kod evropskih lidera videli smo da – ako mu ne podilaze, on to shvata veoma lično. Ako puze, to shvata kao znak slabosti. Evropa bi morala da bude stroža, problem je što se nije dovoljno pripremila za ovaj dan. Nema jedinstvenu, čvrstu političku i vojnu posvećenost sopstvenoj odbrani. U ogromnoj meri zavisi od SAD i postavlja se pitanje da li bi Amerika intervenisala da pomogne Evropi, ako se, na primer, nešto desi u baltičkim državama? Mnogi kažu nema šanse da se Rusija suoči sa NATO-om, ali nisam siguran. Neće se ponoviti scenario Hladnog rata. Mnogo je verovatnije da će Rusija preduzeti male akcije. U baltičkim državama, Moskva bi rekla da je rusko stanovništvo progonjeno, da mora da interveniše. Preduzeće i hibridne akcije.
Međunarodno pravo se raspada. Šta će se desiti ako Putin sutra kaže – uhapsiću Zelenskog? Da li bismo videli osudu SAD? Slobodno mogu reći da se Amerika odmetnula
Ako Tramp učini bilo šta oko Grenlanda, nisam siguran da bi to bio kraj NATO. Pre bismo mogli videti da Danska napusti Alijansu. To bi izazvalo veliku krizu, ali mnogi evropski lideri bi kazali da nisu spremni za razbijanje NATO zbog pretnji iz Rusije. Tramp se kladi na tu činjenicu.
U najturbulentnijem geopolitičkom startu od Drugog svetskog rata, mnoge od tih politika utiču na nas, poput odluke Bele kuće da se povuče iz 66 međunarodnih organizacija, uključujući i one koje se bave vladavinom prava. Napuštanje Venecijanske komisije bi moglo da utiče na reformu pravosuđa u Srbiji.
To brine. Za Venecijansku komisiju mnogo ljudi nije čulo, ali ona je veoma važna i igra ključnu ulogu kada treba sprovesti ustavne reforme. Na primer, bila je ključna u referendumu 2006. o kraju državne zajednice Srbije i Crne Gore, rekavši da za legitiman ishod prag mora biti 55 odsto. Trampova prva administracija sa Ričardom Grenelom je bila veoma aktivna na Balkanu, čak je donela bizarni sporazum između Srbije i Kosova.
Da li je Srbija u ovom geostrateškom okruženju pod većim pritiskom da promeni svoje stavove?
Znam da bi Srbija volela da misli kako je uravnotežila spoljnu politiku, ali polarizacija je jako velika i postojaće nepoverenje kod svih. Niko neće gledati u Srbiju i reći – oni su pouzdani. Rusi će reći, kažete nam jedno, a oružje ide Ukrajincima. Evropljani – zašto ne možete otvoreno da podržite po pitanju Ukrajine. Kosovo je problem u svemu ovome. I sami ste rekli – Kina je daleko.
