Iako je nova vlada najavljena kao osvetnička, a u nju su dovedeni neki likovi čiji ime je već trebalo da nam utera strah u kosti, od mogućih seksualnih predatora do ekstremista i homofoba, pokazalo se da smo dobili samo još jednu amorfnu skupinu koju niko ne bi ni primetio da povremeno nije baš drastično služila kao predsednikov otirač. Ko bi, recimo, upamtio da se na čelu ministarstva poljoprivrede nalazi izvesni Dragan Glamočić da ga Vučić nije telefonom pozvao sa juga Srbije, dok je pred kamerama obilazio požare, i izdao uputstva šta da uradi i koliko kome da plati, uz uvek prisutno nevaspitano oslovljavanje na ti: „Nije pokušaćeš da vidiš šta možeš, nego neka bude ovako kako sam ti rekao. Ma bre, uradićeš ovako kako sam ti rekao, a ne šta možeš. E to je odgovor. Ajde ćao.“
Pa možda ni to ne bi bilo dovoljno da se Glamočićevo ime izdvoji jer je samo još jedan u nizu visokih funkcionera nad kojim se predsednik iživljava, da opozicija nije ambiciozno zatražila od aktuelnog premijera (bar tako piše na sajtu vlade) Đure Macuta, da zbog toga podnese ostavku jer on a ne Vučić snosi odgovornost za ono šta ministri rade. Odgovor, naravno, nije stigao jer da je reč o čoveku koji bi zbog takvih sitnica (gaženja zakona i Ustava, zloupotrebe uticaja i verbalnog zlostavljanja) davao ostavku, ne bi ni bio na čelu naprednjačke vlade. Ni bilo koje druge vlade ako imamo u vidu da je na dužnost stupio kao lekar koji poseduje više nekretnina od Novaka Đokovića, a pred Agencijom za sprečavanje korupcije je poreklo imovine, između ostalog, opravdao i poklonima.
I gašenje fabrika je uspeh vlade
U skladu sa takvim atributima je bez ikakve neprijatnosti, kao da zemlja na čijem je čelu ne izgleda kao grad iz Karpenterovog distopijskog filma Bekstvo iz Njujorka, povodom 100 dana vlade izjavio da je urađeno mnogo toga. Ukoliko nije mislio na gašenja stranih fabrika i masovna otpuštanja (delom zbog gubitaka radnih mesta a delom i zbog političke pripadnosti) i još masovnije prebijanje i hapšenje građana, onda svoj ponos nad „urađenim“ crpe iz činjenice da je bio na papinoj sahrani, da se susreo sa baletskim umetnikom Sergejem Polunjinom, da je doneo „istorijsku odluku“ vezanu za zakon o udžbenicima (baš je uobičajeno da se ulazi u istoriju izmenom zakona o udžbenicima) i da je osmislio novi državni praznik – 1. septembar će se obeležavati kao Dan nesvrstanih. Što ga je posebno obradovalo jer se „tim činom ne čuva samo sećanje na istorijsku ulogu Beograda u osnivanju Pokreta nesvrstanih, već se i potvrđuje strateško opredeljenje Srbije da ostane dosledna politici mira, saradnje i ravnopravnosti među narodima“.
Ponos premijer Đuro Macut može da crpe iz činjenice da je bio na papinoj sahrani, da se susreo sa baletskim umetnikom Sergejem Polunjinom, da je doneo „istorijsku odluku“ vezanu za zakon o udžbenicima i da je osmislio novi državni praznik – Dan nesvrstanih
Da li to znači da će vlast prestati da ogovara EU i sve demokratske zemlje ili će samo nastaviti sa praksom da će uzimati pare i od levih i od desnih, ko god hoće da da, pa čak i od onih koji su organizovali obojenu revoluciju? Pare su pare, a nema tih demonstracija koje se ne mogu rešiti silom.
Tu već dolazimo do jednog od najaktivnijih resora, iako je nakon izbora nove vlade na čelu policije ostao stari Ivica Dačić. Ili bar delimično stari, jer je pod vođstvom Miloša Vučevića izjavio: „Nismo i nećemo dozvoliti fizičko povređivanje ljudi, kao što je to bio slučaj u vreme Demokratske stranke, čija naređenja su prouzrokovala prebijanje Aleksandra Vučića“. A pod Macutom nam je demonstrirao da ume i može daleko više nego i u doba Miloševića, pa smo prvi put videli kako i nama i međunarodnoj zajednici priča bajke o (ne)upotrebi zvučnog oružja, ali i scene kao preslikane iz devedesetih: policiju koja studentima lomi kosti lica i muči već vezanu devojku, prebija novinare na zadatku i uskraćuje zdravstvenu pomoć teško povređenim licima.
Uz to je bez zadrške izjavio da apsolutno nije primetio čudne likove iz kriminalnog miljea koji su u uniformama, ni batinaše pod fantomkama kojima nigde ne piše ime, već da „svi imaju identifikacioni broj, samo ih je sakrio prsluk“. Takođe, da je uveren da „policija nikome ne želi zlo i da treba da se plaše samo oni koji krše zakon, niko drugi“. Nije baš umeo da objasni da li su nenasilni protesti u kojima se traže izbori kršenje zakona, ali izgleda da ipak misli da jesu: „Ako se desi neko prekoračenje ovlašćenja, to će biti evidentirano i kažnjeno, ali se zaboravlja zašto dolazi do svega ovoga. Ja sam upozoravao više puta da se ne sukobljavaju sa policijom, policija ima sredstva prinude, zašto provocirate policajca da koriste ta sredstva.“
Ministar pravde Nenad Vujić je odlučio da režimu pomogne tako što će problematične istrage, pre svega u vezi s padom nadstrešnice, prebaciti u sigurne ruke Nenada Stefanovića
A u praksi se pokazalo da nam policija postaje „isprovocirana“ čim vidi nešto što se kreće a ne kliče Vučiću. Srećom, žrtve te isprovociranosti je imao ko da dočeka – ministar pravde Nenad Vujić, koji se izborio za upečatljiv doprinos inače bledunjavoj vladi. Prema rečima advokata Radovana Novakovića, on se direktno umešao u rad pravosuđa i naložio predsednici suda u Užicu da demonstrantima odredi pritvor, ali je za široke mase dao izjavu da „ulica ne može da sudi, niti prosuđuje niti oslobađa, niti određuje kazne“, već to može samo nezavisno pravosuđe. Netačno, pritisak ulice je dopušten kada su ugrožena ljudska prava i kada se neko bori protiv tiranije, a to se upravo ovih dana događa – ne samo da on kao ministar utiče na odluke pravosuđa već i pomaže predsedniku Srbije da zloupotrebljava instituciju abolicije i tako spasava od nezavisnog pravosuđa sve siledžije, batinaše i potencijalne ubice kojima su meta studenti, što nijedan naprednjački ministar do sada sebi nije dozvolio.
A Vujić je otišao i dalje – odlučio je da režimu pomogne tako što će problematične istrage, pre svega u vezi s padom nadstrešnice, prebaciti u sigurne ruke Nenada Stefanovića. Uz opširnu priču da bi tužilac Mladen Nenadić morao da se izuzme iz tog slučaja jer se nalazi na fotografiji u društvu dvojice funkcionera Železnica Srbije i nekih lica koja su podržala studente, izneo je zaključak da bi ipak bilo najbolje i da se diskvalifikuje celo Tužilaštvo za organizovani kriminal, jer se možda uplašio da ga je Nenadić kolektivno „zarazio“. Zato je bolje da o svemu odlučuje Više javno tužilaštvo u Beogradu, ono koje je odbacilo krivičnu prijavu koju je DRI podigao protiv njega zbog „teškog kršenja obaveze dobrog poslovanja“ i „nenamenskog trošenja budžetskih sredstava“ dok je bio na poziciji direktora Pravosudne akademije.
Dejan Vuk Stanković radi koliko može – smenjuje nepodobne i dovodi podobne kadrove, otpušta nastavnike, zakida novac… ali sve to je uglavnom ono isto što naprednjački ministri rade u bilo kojoj vlad
Uz ne baš po rad vlade bitno isticanje Darka Glišića u preljubničkoj aferi koju je finansirao iz naših džepova i gotovo degustioznu zaštitu isključivo državnih medija od strane ministra informisanja Borisa Bratine, to bi uglavnom bilo sve čime se vlada istakla u prvih 100 dana, da joj nije pomogao Vučić svojom željom da otvori novu deonicu auto-puta Pakovraće – Požega iako je struka rekla „ne“. Vlada je u duhu dobrog sluge na brzinu donela uredbu da put može da se otvori i pored činjenice da na tunelu Munjino brdo postoji opasnost od klizišta, pod uslovom da se uvedu 24-časovna dežurstva – od vatrogasaca, preko policije do hitne pomoći. Dačić svoje ljudi nije poslao jer se već dokazao gorepomenutim premlaćivanjima, ali je Zlatibor Lončar pohitao da pored tunela postavi medicinske ekipe, kao da ih ima višak i kao da građani mesecima ne čekaju na osnovne preglede.
Sigurnost auto-puta obezbeđuje Hitna pomoć
Sav besmisao ove uredbe opisali su lekari iz Doma zdravlja u Čačku koji su odbili da idu uz objašnjenje: „Šta da radimo osam sati na auto-putu bez toaleta i mogućnosti da boravimo u adekvatnim prostorijama? Šta i da se desi da se tunel obruši, šta mi tu možemo da uradimo? Samo da gledamo. Valjda spasilačke jedinice treba da budu prisutne. Vežemo Hitnu pomoć za auto-put, a ionako kuburimo sa brojem ekipa i lekarima. Ne daj bože neke veće havarije ili nezgode. Kada misliš da nema dalje, da smo dotakli dno, ova vlast nas uvek demantuje.“
I tu su u pravu, postoji i dublje dno i njega smo čuli u pretnji nove ministarke građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Aleksandre Damnjanović Sofronijević da „tvrdnja da deonica nije bezbedna za saobraćaj predstavlja širenje panike i ima elemente krivičnog dela“. Hitna pomoć i vatrogasci nasred puta koji čekaju nesreću su normalno stanje i ne predstavljaju širenje panike, ali će država hapsiti one koji verbalno iskažu strah?!
Sav besmisao uredbe da lekari dežuraju pred tunelom opisali su lekari iz Doma zdravlja u Čačku: „Šta da radimo osam sati na auto-putu bez toaleta i adekvatnih prostorija? Šta i da se tunel obruši, šta mi tu možemo da uradimo? Samo da gledamo“
Za mentalno stanje nacije postoji u svemu ovome i jedna dobra vest – Dejan Vuk Stanković nije uradio sve one grozote koje je obećao pre nego što je stupio na mesto ministra prosvete. Najavio je da će ukinuti blokade tako što će kazne biti između 50.000-100.000 dinara, što je donekle zvučalo logično, ali je dodao i pojašnjenje: „Pa šta su radili tamo, gde je bilo ono, u Americi. Na Kolumbiji, počeli da se zatvaraju… I? Šta je bilo? Ispumpali su ih… Nije Tramp, nego Bajden. Ispump’o je to za dva dana. I? Je l’ bilo nešto? Nije bilo ništa. I? Je l’ se digla Amerika protiv nasilja? Nije. ’Aj, zdravo. Znači, to se tako rešava“. I još jedno „Ne bi meni postajao rektor politička ličnost, bio bi smenjen. Hoćeš da vodiš, nećeš da vodiš Univerzitet? Ne zanima me, leks specijalisom ga smenim. Promenim Zakon o Univerzitetu.“
Za sada su blokade uglavnom tu gde su bile, rektor takođe, iako premijer sve ređe ima volje da se iza zatvorenih vrata sastaje sa njim, a Srbija se pokazala malo bolje od Amerike kada je u pitanju otpor državnom teroru. Dejan Vuk Stanković radi koliko može – smenjuje nepodobne i dovodi podobne kadrove, otpušta nastavnike, zakida novac… ali sve to je uglavnom ono isto što naprednjački ministri rade u bilo kojoj vladi.
