Legalitet i legitimitet – u tom procepu se našlo biračko telo Beograda posle gradskih izbora koji su zajedno s parlamentarnim, pokrajinskim i pojedinim lokalnim održani 17. decembra prošle godine. Predstavnici velikog dela opozicije – ponajpre okupljene u koalicije „Srbija protiv nasilja“ i NADA – od dana održavanja izbora upozoravali su na brojne nepravilnosti koje su uočili domaći i strani posmatrači, a koje su se naposletku našle u nepovoljnoj rezoluciji Evropskog parlamenta i u izveštaju Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) pri OEBS-u. S druge strane, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je uslišio molbu članstva Srpske napredne stranke kojoj je donedavno predsedavao – tanka nam je većina u Skupštini grada, govorili su, valjalo bi da je podebljamo – pa je najavio nove izbore za Beograd za 2. jun. I to dok je okupljenima na stranačkom skupu u Šumicama govorio da bez njega ne bi osvojili ni glas.
„Vučić je marketinški iskusan i sigurno je prepoznao da otkad je Tito umro ne umemo da prevaziđemo tezu o čvrstoj ruci. I Milošević je popularnost konsolidovao kada je na Kosovu rekao: ’Niko ne sme da vas bije.’ Vučićevi nastupi su učestalo, ogoljenije ispoljavanje tog narativa koji uspeva onda kada građani osećaju nesigurnost i zbunjenost. Istraživači koji se bave psihopatijom prvo su išli po zatvorima i testirali ubice. Nisu sve ubice psihopate, ali korelacija postoji. Onda su se setili da testiraju izvršne direktore multinacionalnih kompanija i skorovi su bili dosta visoki. To je takozvana društveno prihvaćena psihopatija, a kada stvoriš sistem koji stimuliše bezobzirnost, na vrhu će se naći onaj koji ima najmanje skrupula. Vučić je okupljenima praktično poručio: ja sam ovde najčvršća ruka, ja vas držim tu gde ste. Pre desetak godina se pojavio snimak kako Putin viče na svoje tajkune i oligarhe, kao na decu, i to pred kamerama. Pravio je spektakl za publiku koju je takođe podsetio ko se za sve pita. Vučić kao da ga imitira“, kaže za Radar Oliver Tošković, profesor na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici.
Okupljeni su mu za to vreme aplaudirali?
Jer znaju da je u pravu i da mnogi ne bi bili tu bez njega. Aplauzom podržavaju igru i kopiraju je. Čim je Šapić došao na mesto gradonačelnika, počeo je da šikanira tehničara koji mu je nameštao kablove. Uz to, verujem da mnogi okupljeni zarađuju više od samog Vučića, i to zahvaljujući prilikama koje im on obezbeđuje. Reč je o performansu s unapred podeljenim ulogama. Oni da budu mali, on da bude glavni, a ne leži svaka uloga svakome. I tipovi ličnosti određuju raspodelu uloga. Koštunica bi, da se ponašao kao Vučić, izgledao smešno. Naš predsednik deluje ozbiljno, ne zato što je dobar glumac, nego zato što njegove crte odgovaraju zahtevima uloge – manipulativnost, egocentričnost, samoživost, i tako dalje. Profesor Radojica Bojanović napisao je svojevremeno knjigu Autentična i neautentična ličnost gde je izolovao narativ koji se u popularnoj kulturi ponavlja. Junak koga svi progone, što je Bojanović nazvao paranoidnom pozicijom, na kraju postaje apsolutni pobednik, što je nazvano egoističnom pozicijom. Vučić u skoro svakom svom nastupu, u okolnostima medijske i resursne nadmoći, glumi tu ulogu iz petparačkih romana. Od toga da ga niko ne voli i svi hoće da ga ubiju do toga da konflikte rešava nokautom i sipa istinu brzinom munje. Junak sopstvene priče u kojoj mu je lako da kaže: „Pa šta?“
Možeš da lažeš narod da si nacionalno opredeljen, ali kad na očigled svih puštaš Kosovo i dozvoljavaš projekat „Jadar“, treba ti rebrendiranje. Vučić ima dobar, razvijen osećaj kada treba da napravi zaokret. I, mogu da zamislim da kao predsednik tog pokreta sutra popljuje prethodnu, naprednjačku vlast kao izdajničku
Predsednik je o svojoj ulozi 2017, kao kandidat za predsednika države, rekao da „nikad neće biti veći od svoje dužnosti“. Koliko je njegovo viđenje dužnosti predsednika države rastegljivo?
On dužnost poistovećuje s vlašću. Proglašava izbore, odlaže sednice Narodne skupštine, saopštava sledeću funkciju Ane Brnabić… a ista ta Ana Brnabić se onda, kada je isplivalo ovo s Oskarom i Skaj aplikacijom, kao ustavno najmoćnija osoba u državi pita zašto ona ne bi bila Oskar, a jeste Vučić, koga ipak postavlja iznad sebe. Pravno potpuno poremećena situacija koja opstaje jer ljudi ne veruju u institucije, koje ne treba samo da omogućuju ispravno ponašanje, nego i da sprečavaju nepoželjno. Nigde nisu svi ljudi pristojni. Kad na putu vozimo brže od dozvoljenog, neko iz suprotnog smera ablenduje i pristojni ljudi uspore. Oni malo bezobrazniji ponovo ubrzaju čim prođu kontrolu. Čini mi se da naše vlasti ne usporavaju, nego gaze policajce. Čak ne ni figurativno – imate gaženje policajaca koji su otkrili „Jovanjicu“, kao što imate i nekog sudiju koji je odlučio da Nikolu P. treba osloboditi krivice u saobraćajnoj nezgodi jer je kokain bio samo u urinu, ne i u krvi. Bolje bi bilo da je slučaj pojela neka fioka. Kad sam nekim prijateljima s Kosova rekao da se Radoičić ponaša kao da je kralj, oni su mi rekli: „Ne razumeš, on ovde jeste kralj.“ I onda sledi famozno „pa šta“.
Iste te 2017, lider Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić rekao je da „glas za Vučića znači glas za SPS“.
Ta je izjava drastično lično nazadovanje u odnosu na 2012, kada je rekao da se ne zna ko će biti predsednik, ali da se zna ko će biti premijer. Nažalost, pokazuje i koliko je funkcija premijera od tad nazadovala u odnosu na funkciju predsednika.
Predajete na Kosovu, kako je tamo izgledalo korišćenje glasačkog prava?
Kad je Vučić dolazio da pravi miting u Kosovskoj Mitrovici, hteli su da poseku neka stara stabla da bi stalo više ljudi. Građani te ulice su na smenu dežurali i odbranili drveće. Izuzmemo li to, pritisak je neizdrživ, jer se Srbi nalaze između čekića Prištine i nakovnja Beograda i nemaju kome da se obrate. Sada im je jasno da su pušteni niz vodu, ali i dalje po diktatu glasaju za Srpsku listu, odnosno SNS. Samo je pitanje da li će postotak osvojenih glasova biti devedeset ili sedamdeset odsto. Kosovo je laboratorijski eksperiment onoga što se dešava u Srbiji. Jedna ogoljenija, više ekstremizovana slika. Slično je i u manjim mestima u Srbiji. Iz sela Ostrova nadomak Požarevca sam i mnogi pojedinci pred penzijom rade u tamošnjoj elektrani, ali preko omladinske zadruge. Tamo ljudima od glasa zavisi život.
Čim je Šapić došao na mesto gradonačelnika, počeo je da šikanira tehničara koji mu je nameštao kablove. Reč je o performansu s unapred podeljenim ulogama. Oni da budu mali, on da bude glavni
Kandidat za gradonačelnika ispred SNS-a Aleksandar Šapić izjavio je da je Beograd „srpska prestonica“ i da će u slučaju pobede opozicije festival „Mirdita, dobar dan!“ biti manifestacija od posebnog značaja, a „homoseksualna i biseksualna parada“ će umesto nekoliko dana trajati mesec i po. Ne priliči li ovakvo skretanje udesno kampanji za parlamentarne, ne gradske izbore?
Najveći uspeh SNS-a je što je uspeo da većinu ljudi ubedi da su nacionalistička stranka, iako prodaju zemlju, zadužuju je i predaju suverenitet nad teritorijom za koju tvrde da je srpska. Zato ih je i zabolela mogućnost ujedinjavanja desnice. U naprednjačkom taboru su bivši radikali, demokrate, proevropski i proruski političari, a sve ih veže monetarna ideologija. Teško je onda i ideološki odrediti se spram njih, a posledice populizma su dalekosežne. Umesto da se pitamo s kim će Nestorović u koaliciju, trebalo bi da se pitamo ko bi to pristao da s njim gradi vlast. Osamdesetih je Ćićolina ušla u italijanski parlament, jer je bila popularna i prepoznatljiva. Nemam ništa protiv da porno-zvezda postane poslanica, pod uslovom da je tu zbog onoga za šta se zalaže. Recimo, za legalizaciju prostitucije. Nestorovićev pokret je osvojio skoro pet odsto, isključivo na osnovu popularnosti njenog lidera, a ne programa. Antipolitička senzacija. Ćićolina je bila skandal-zvezda pornografije, Nestorović je skandal-zvezda teorija zavere. To menja tkivo politike, vodi u laprdanje koje tek imitira politiku. Recimo, na dan izbora sam išao na Kosovo. Devojka koja radi u prodavnici je preda mnom, osobom koju ne zna, rekla da je glasala za SNS jer su joj obećali posao. Ispostavilo se da je njeno prodavanje glasa zarad lične koristi uzaludno, pošto je u istoj prodavnici pre nedelju dana bila veoma ljuta što Breskvica neće otići na Evroviziju. Htela je i da ode na protest. Došlo je do inverzije demokratije i očekivanja od rada vlasti i institucija su veoma niska.
Ko nameće crno-belo sagledavanje društveno-političke stvarnosti?
U srži je autoritarnih sistema, a politika SNS-a je uz to jedna večno promenljiva fasada koja se svakodnevno prilagođava. Na Prajdu pre desetak godina, desničari su protiv gejeva protestovali sa zastavama na kojima je pisalo „Kosovo je Srbija“. Prajd je i dalje tu, a Kosova ima sve manje. Postavka je do besmisla binarizovana i bez prostora za detalj, debatu. Kad sam predavao na DIF-u, prozvali su me pederom zato što sam rekao da se homoseksualnost već četiri decenije ne definiše kao bolest. Kad sam to ispričao svom prijatelju Asmiru iz Rijeke, nasmejao se i rekao mi: „Ja sam ti tako ispao Srbin“, jer je dovoljno bilo da popljuje HDZ. Podele u društvu su uvek prisutne, stereotipi mogu da imaju i pozitivnu ulogu kada treba brzo doneti odluku u dinamičnom svetu, ali opasno je kada se veštački nameću, na nas i njih, jer se složeni društveni fenomeni lošije razumeju, što često ide u korist vlastima. Taj se proces od 2012. ovde vrlo uspešno sprovodi.
Kad je Vučić dolazio da pravi miting u Kosovskoj Mitrovici, hteli su da poseku neka stara stabla da bi stalo više ljudi. Građani te ulice su na smenu dežurali i odbranili drveće. Izuzmemo li to, pritisak je neizdrživ
Pokret za narod i državu je dva puta stavljan u prvi plan – kada je trebalo pažnju preusmeriti s Evroprajda 2022. i kada je pre godinu dana trebalo zabašuriti potpisivanje Ohridskog sporazuma. Zašto je sada ponovo aktiviran?
Neobično je da partija na vrhuncu svoje vladavine formira drugu organizaciju. Možeš da lažeš narod da si nacionalno opredeljen, ali kad naočigled svih puštaš Kosovo i dozvoljavaš projekat „Jadar“, treba ti rebrendiranje. Da sebe poistovetiš i s narodom i državom. Naročito ako se formiraju desničarske koalicije i prete da ti preuzmu glasove. Vučić ima dobar, razvijen osećaj kada treba da napravi zaokret. I, što je najgore, mogu da zamislim da kao predsednik tog pokreta i Srbije sutra popljuje prethodnu, naprednjačku vlast kao izdajničku. U situaciji je da radi šta poželi, čak i kada se neke stvari dešavaju mimo njegove volje. Recimo, kada Nestorović počne da prikuplja donacije, otvara centre i pokreće udruženja građana. Pretpostavljam da je Vučić to primetio, pustio ga da se razmaše i pošto je nepredvidiv, posle izbora mu iznutra razorio pokret.
Kako se opozicija snalazi u takvom političkom sistemu? Od bojkota izbora 2020, ostala je na istim dilemama – da li izaći u jednoj ili više kolona, kako obezbediti bolje izborne uslove…
Ne bih voleo da sam im u koži, jer učestvuju u igri čija je pravila definisao neko drugi. Ne samo pravila, nego i oblik lopte i terena, uz to ima više igrača, kontroliše sudije i određuje kad je poluvreme. Pa ti igraj. Mnogo ljudi je i ljuto na opoziciju. Ali, mi imamo pravo da kritikujemo i hvalimo opoziciju, ali ne i da od njih očekujemo ono što očekujemo od vlasti. Pritisak iz inostranstva malo raste, pa splasne, pritisak na ulici isto tako. Dok ne odlučimo da oformimo političke organizacije ili se priključimo nekoj od njih, u tom domenu politike nam preostaje da glas poverimo onome za koga mislimo da ga zaslužuje. Pomažući ne samo opoziciji, nego partijama i pokretima u celini, pomažemo sebi. Na jednom dečjem rođendanu, neko mi je rekao da nema za koga da glasa. Kad sam pitao zna li ime i prezime kandidata za gradonačelnika najveće opozicione gradske liste, odgovor je bio odričan. I građani treba da pokažu zainteresovanost i da ulože napor da opoziciju ne sagledavaju samo kao veliku masu spram koje stoje ljudi čija imena i prezimena ne mogu da zaborave čak i ako bi želeli. A opozicija broj kolona treba da definiše na osnovu političke intuicije i istraživanja javnog mnjenja.
Ćićolina je bila skandal-zvezda pornografije, Nestorović je skandal-zvezda teorija zavere. To menja tkivo politike, vodi u laprdanje koje tek imitira politiku
Vlast je prošle godine, posle majskih tragedija, bila na između 36 i 39 odsto podrške, zavisno od istraživanja i trenutka. Kako smo došli do toga da na parlamentarnim izborima u decembru osvoji apsolutnu većinu i namakne dovoljnu u Skupštini grada Beograda?
Rejtinzi partija su kao meteorologija. Važe do pet dana, posle počinju jako da variraju, a dugoročne prognoze se oslanjaju na višegodišnje proseke. Kolege iz Zagreba su merile socijalnu distancu u odnosu na sve republike bivše Jugoslavije. Prema Srbiji je bila najveća do trenutka kad je Hrvatska ušla u spor sa Slovenijom zbog primorja. Tada smo se Slovenci i mi zamenili, u roku od mesec dana, da bi se posle distanca vratila na stare vrednosti. Dese se događaji koji promene kolektivnu percepciju, ali te promene ne potraju dugo. Slično tome, ljudi iz marketinških agencija su mi govorili da bi u selima koja političar uoči izbora obiđe – bilo ko, Tadić, Nikolić, Vučić – sedamdeset odsto meštana sutradan glasalo za njega. U roku od nekoliko dana, rejting se vrati na prirodnih tridesetak odsto. Ljudi neće nikad zaboraviti užasne masakre u Duboni, Malom Orašju i OŠ „Vladislav Ribnikar“, ali ih neće večno vezivati ni za ono što su vlasti uradile pogrešno ili što su mogle da uradi bolje. S druge strane, naši izbori ne odražavaju realnu podršku političarima i partijama. Nesumnjivo je da Vučić ima veliku podršku, ali ako je prevedemo u jezik postizbornih kalkulacija, nije svejedno da li ona iznosi četrdeset ili marifetlucima uvećanih četrdeset pet odsto. Sumnjam da u Srbiji ima više od pet miliona birača. Kao što sam uveren da je izlaznost na beogradskim izborima bila između sedamdeset i sedamdeset pet odsto. Ali od nesređenih biračkih spiskova i dalje su veće neregularnosti sistemska prinuda i skupljanje kapilarnih glasova.
Vučić u skoro svakom svom nastupu, u okolnostima medijske i resursne nadmoći, glumi tu ulogu iz petparačkih romana. Od toga da ga niko ne voli i svi hoće da ga ubiju do toga da konflikte rešava nokautom i sipa istinu brzinom munje.
Predsednik je nedavno rekao da ga je jedan strani diplomata pitao zašto opoziciji ne preda Beograd.
Sumnjam da je razgovor izgledao tako da je Vučić bio Kraljević Marko koji ne da svoje oranje, ali verujem da se desio, jer i strancima je jasno da su izbori bili problematični. Šokirale su me i pomirljive izjave američkog ambasadora u Srbiji Kristofera Hila, koji dolazi iz zemlje gde je Votergejt pre pola veka smrvio predsednika Niksona i naterao ga na ostavku. Ali, verujem da im Vučić treba do 2027, dok ne reši Kosovo, „Jadar“… a gubitak Beograda bi taj rok možda skratio. Onda bi i oni koji su mu u Šumicama tapšali dok ih je omalovažavao, ruke morali da stave u prazne džepove.
